уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:07
ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ И НЕКАДАШЊА МАПА СВЕТА

Југославија би данас била светска спортска сила

Када се зброје медаље Србије, Хрватске и Словеније, то би било довољно за осмо место у укупном поретку у Рију, а поново „комплетирани” Совјетски Савез би се вратио на врх
Аутор: Александар Милетићпетак, 16.09.2016. у 20:30
Златни и као Југославија 1988. и као Србија 2016: ватерполо репрезентација (Фото Ненад Неговановић)

После распада Совјетског Савеза Сједињене Америчке Државе су (све до скора) у потпуности преузеле узде човечанства, па им је, поред осталог, био отворен пут и ка олимпијском трону. Совјетски спортисти су у своје време (девет учешћа) били без премца с просеком од 44 златне медаље (112,2 укупно) у односу на америчке олимпијце (37,9 – 93,3), а врхунац су биле Игре у Сеулу 1988, последње на којима су наступали и однели убедљиву победу против највећег противника: СССР – САД 55:37 у злату (132:102 укупно).

Југославија је тада завршила на високој 16. позицији у конкуренцији 160 држава, освојивши 12 медаља. Три најсјајније донели су стрелци Јасна Шекарић и Горан Максимовић и ватерполисти. Колико су велике данашње четири екипне медаље српског спорта, у борби с такмичарима из 205 земаља, сведочи и то да је Југославија у напону снаге имала исти скор: поред титуле ватерполиста, имали смо сребро и кошаркаша и кошаркашица и бронзу рукометаша.
У чему је била тајна успеха социјалистичких земаља и где би се данас налазиле када би се просто сабрале медаље некадашњих њихових република?
Федеративна Народна Република Југославија дебитовала је на олимпијској позорници у Лондону 1948, а Совјетски Савез четири године касније у Хелсинкију, када су Тито и Стаљин „одиграли утакмицу столећа“ (како је агенција „Ројтерс“ назвала фудбалски двобој две земље). 
Ма шта ко мислио о социјалистичком поретку нема сумње да је био плодно тле за велика спортска достигнућа. Ако се ствар упрости до краја, може да се каже да је циљ био исти, да се на спортском борилишту покаже снага државе (самим тим и његовог вође) и зато је све било у служби тог успеха. У својим говорима непосредно после Другог светског рата Тито је истицао да је развитак спорта један од приоритета, као и да је „неопходно ширење свих спортова у масу народну“. Свакако, физичка култура (спремност) била је веома важна јер се после ратова на сваког грађанина гледало као на потенцијалног војника.
Пре Другог светског рата наш спорт се развијао на крилима соколског покрета, вођен просветитељима који су се школовали на познатим европским факултетима за физичку културу (углавном у Варшави). После рата нова власт је донела сасвим нови систем спорта који је, како је једном приликом истакао дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић, стварао предуслове за продор у светске врхове. Почели су да се оснивају фискултурна друштва везана за институције као што су војска, полиција, железница, тешка индустрија... Спорт је био „бесплатан” и доступан свима. Спортисти су на папиру били аматери али су уживали велике привилегије, од „појачане исхране” до стипендија које су биле веће од највећих плата. 
Бугарска је, рецимо, до пада социјалистичког режима (1990) била светска сила у спорту (у Сеулу 1988. седмо место), а онда је почео суноврат који се наставио и претходног месеца у Рију (65. позиција, три медаље). До данас је освојила укупно 223 одличја. Ту спорт не само да се није снашао у „транзицији” већ је и платио скупу цену због допинга (11 дизача тегова –другог најтрофејнијег спорта – суспендовано уочи последњих Игара). Бугари, ипак, нису, као раније Источна Немачка (низ година уз СССР и САД најуспешнија олимпијска репрезентација), оптуживани за „системски допинг”.
Слично је утихнула и снажна олимпијска машинерија Румуније: пре пада Берлинског зида била је осма на свету, а сада је 47 (пет одличја). Један колега из Румуније на растанку од Бразила покушао је у једној реченици да објасни кризу: „За четири године променили смо осам министара спорта, политичари су почели да састављају репрезентације и ево докле смо стигли...”
Западни стручњаци су покушавали да одгонетну тајну успеха совјетског спорта. Један од њих Барбара Киз с Универзитета „Калифорнија”, у својој студији посвећеној Играма у Мелбурну 1956, каже да би било несмотрено прихватити здраво за готово изјаву америчког сенатора Џона Маршала Батлера који је својевремено совјетске спортисте назвао „плаћеним агентима у служби пропаганде СССР-а и комунистичког поретка” (зар исто не може да се каже с друге стране за Мајкла Фелпса – прим. аут).
Она даље наводи мишљења да је „спорт важно средство у циљу унапређења спољне политике”, али и да „на домаћем терену служи за побољшање легитимитета владајућег режима, док је у спољним односима битан због престижа”. Види се да се ту ништа није променило, јер сви лидери држава дочекују своје шампионе као најистакнутије витезове после историјских битака, дарују их највећим признањима и проглашавају за грађане првог реда.
Али, да се вратимо на Рио и замишљену табелу на којој су Совјетски Савез и Југославија. Кад се зброје одличја некадашњих совјетских република, то би било довољно за друго место у укупном поретку: 1. САД 46 златних (121 укупно), 2. СССР 34 (142). Није тешко закључити да би пласман био другачији да 118 од 389 руских олимпијаца није суспендовано због допинг афере (највеће колективно кажњавање у историји спорта, за грех који су починили појединци). 
Југославија је три пута завршила на 16. месту (Мексико Сити 1968, Монтреал 1976. и Сеул 1988) што је њен најбољи пласман ако се изузму игре окрњене због бојкота (у Лос Анђелесу 1984. девето место, у Москви 1980. – 14). Када би се у Рију сабрала одличја која су освојили спортисти с њене територије (Србија са Косовом, Хрватска, Словенија), нашли би се на осмој позицији са по девет златних и сребрних и пет бронзаних (укупно 23). Јасно је да би заједничке репрезентације биле неупоредиво јаче и да би самим тим овај скор био још већи, али данас је оваква рачуница могућа само у једном новинском чланку...


Коментари7
a1d75
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ciko
Ubedjen sam da je sport jedina drustvena grana koja je, da kazem, profitirala od raspada Jugoslavije. Kao sto je jedan ruski kosarkaski strucnjak prokomentarisao cin raspada nase Juge, umesto jedne jake kosarkarske reprezentacije sa ovih prostora, sad ih ima sest. To vazi i za ostale timske ili individualne sportove. Veci broj sportista ima priliku da pokaze svoje umece na sportskim borilistima. Nema vise potrebe sastavljanja reprezentaciaj "po kljucu", vec po umecu, barem se nadamo da je tako.
E U
Što je babi milo - to joj se snilo !
Može i ovako
@Malo Morgen Po tvom kriterijumu Hrvatska je veća sportska sila i od Kine. Srbija je osvojila medalju u svim timskim sportovima, dok Hrvatska osvojila celu jednu. A jedan tim ne čini jedan čovek, već oko 16. I onda dodjemo do računice da skoro svaki drugi člana naše ekspedicije se vratio sa medaljom, dok za Hrvatsku ne bih rekao.
Malo morgen
Zbir pomenutih drzava ne moze biti Jugoslavija. Jugoslavija je redovno bila fenjerdzija po broju osvojenih medalja. Hrvatska je sama na visokom mestu kad se gleda broj stanovnika. Srbija po istom kriteriju je blize zacelju a htela bi kao i obicno (preko Jugoslavije) da se kiti tudjim perjem.
ilija
Osnovni kriterijum za uspesnost sporta je - baza. Sto rece A. Prlainovic " a gde su nam klubovi?" Tako je to kad je sport pravljen na vestacki nacin sa nekim drugim ciljem od onog osnovnog i jedinog humanog - masovno ali dobrovoljno bavljenje mladih aktivnostima na jacanju tela i duha. SSSR, i druge socijalisticke zemlje su i tu prihvatile zamisao "Potemkinova sela", proizvodile su odabrane pojedince i manje grupe u vrhunske sportiste dok u bazu uopste nisu ulagali. Jeftinije je i brze a sluzi da se propagira. Srbija sad ima najsiru bazu u fudbalu a vrhunskih dostignuca u seniorskoj klasi uopste nema, cak nema nikakvih! Tuzno je ali realno: jedino smo u fudbalu tamo gde nam je mesto. Sve drugo je privid.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче
Остали спортови

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља