среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Како су Срби певали „Марсељезу”

Амбасадор Рајко Ристић открио спомен-таблу у француском градићу Жозије, где jе у Првом светском рату на опоравку, школовању и војној обуци било 500 припадника Ђачког батаљона
Аутор: Бојан Билбијапонедељак, 19.09.2016. у 11:00
Градоначелник Лусијен Жили и амбасадор Рајко Ристић у Жозијеу Полазници школе у Жозијеу (Фото: Из личне архиве)

Када на „Гуглу” или „Википедији” укуцате „Жозије” (француски Jausiers), на српском језику нећете добити никакав резултат. Штета. Мала комуна у Прованси, на самој граници са Италијом, пре једног века била је дом за око 500 српских младића. Како су га Французи назвали, Ђачки, односно Универзитетски батаљон, био је сачињен од мобилисаних, сувише младих војника, који су прешли Албанију, али нису могли одмах да учествују у рату. Алпска француска варошица Жозије, где и данас живи тек мало више од хиљаду људи – али сваки од 20 заселака има своју пекару, фонтану и цркву – примила је српску децу као своју. И вратила их мајци Србији живе, здраве и ухрањене. Милошевић, Марковић, Јевремовић, Стевановић, Обреновић... за Жозије то нису страна презимена.

Сећање на Ђачки батаљон, српску децу – а већ војнике – избеглу пред ужареним гвожђем аустријских и немачких топова, која су спас нашла код француске браће, и данас у Жозијеу брижно чувају од заборава. За то су најзаслужнији волонтери, попут оних окупљених у удружењу „Мантендрена” из овог места који, под мотом „ми ћемо одржавати наслеђе и историјско сећање”, деценијама приређују изложбе и подсећају одакле Срби у Жозијеу?

Тако је било и овог лета. На свечаности у Жозијеу, српски амбасадор Рајко Ристић и градоначелник Жозијеа Лусијен Жили свечано су открили обновљену таблу из 1968. године, која сведочи о данима када су Срби и Французи корачали заједно под заставом слободе. Међу учесницима свечаности, неизоставно се нашао и један од најпознатијих Срба у Француској, 79-годишњи Петар Петровић Пепи, који увек носи српски барјак и чутурицу ракије – којој нису одолели ни Франсоа Митеран, Жак Ширак, Никола Саркози, али ни садашњи шеф државе Франсоа Оланд...

– Најпре је дошло око 300 српских дечака, а убрзо се у маленом планинском Жозијеу нашло њих око 500, узраста од 16 до 18 година. То су била деца која су послата у Француску на обуку у војну школу, а затим су враћена на фронт. Неки и у чину капетана – каже за „Политику” Пепи Петровић.

Мештани Жозијеа приредили су овог јуна диван пријем за српску делегацију, која је претходни пут долазила пре скоро пола века, 1968. године. Амбасадор Ристић у друштву француских државних функционера који су специјално дошли из Париза и Марсеља заједно су посетили музеј, цркву и друге знаменитости Жозијеа. Затим је градоначелник Жили приредио свечани ручак у општини, открива Петровић, носилац српске заставе на свим државним и војним свечаностима у Француској.

Белешке о догађајима у Жозијеу пре више од сто година прикупио је и прочитао 11. јуна у Жозијеу Франсис Дунан из удружења „Мантендрена”, а до нас су дошла захваљујући госпођи Драгани Пајовић из Париза, која их је сачувала и превела. Како је писао Дунан, Срби који су се храбро борили, ипак су 1915. морали да попусте пред аустријском супериорношћу и много младих се повлачило заједно са војском.

Тако је велики број српске деце која због неискуства нису могла да учествују у борбама доспео под бригу Француза и других савезника. „Након марша кроз Србију морали су да пређу и Албанију. Српски конзулат у Солуну прихватио је 500 младих који су затим поверени Француској”, рекао је Дунан. Бродом „Света Ана”, по узбурканом мору, коначно су стигли у Марсељ. Враћена им је вера у живот, и око тридесет њих пребачено је у првој групи у правцу кантоналног седишта Барцелонета, где су стигли у вечерњим сатима 30. децембра 1915. године, а затим смештени у стару школу.

„За француске ђаке ове школе, 26. марта 1916. одржана је конференција, како би упознали историју Србије и сазнали о рату и патњи наших савезника Срба. Млади Срби се прилагођавају и уче француски језик, али не пропуштају да 27. јануара славе празник Светог Саве“, истакао је француски повесничар.

Да посети будуће младе официре долазио је и престолонаследник Александар Карађорђевић, који је једно време живео у Жозијеу, на првом спрату виле „Жом”. Већ у априлу 1916. одлучено је да се отвори центар у Жозијеу за српске студенте старије од 18 година из целе Француске. Омогућена им је обука пре повратка у српску војску, уз наставак учења. Тако Жозије постаје најважнији центар наших исељеника у Француској, а наставу су држали српски официри и француски наставници.

„За Видовдан студенти су захвалили грађанима Жозијеа, који су се дивили лепоти и борбеном духу наших младих савезника. Српски младићи марширали су и певали ’Марсељезу’. Рецитовали су песме из рата, изводили фолклорне игре из отаџбине уз одличан оркестар виолине и фруле. Изводећи химну Србије, показали су да имају одличне хорске певаче. Одржавали су добре везе и односе са становницима Жозијеа и већина овдашњих становника и данас добро зна за презимена Милошевић, Марковић, Јевремовић, Стевановић, Обреновић. Ако су ова имена и даље присутна, то је зато што је сећање на њих остало записано у колективном памћењу становника Жозијеа”, пише Дунан, чија је мајка била сведок ових догађаја.

Српска школа у Жозијеу затворена је у децембру 1917. године. Студенти и инструктори напустили су ову алпску долину и прикључили се својим јединицама на Крфу, Бизерти и другим местима. „И даље су веома присутни у нашем сећању. У прошлости је Француска увек помагала српски народ када је патио, а Жозије и долина Убаја посебно могу бити поносни за свој мали допринос. Неки од тих људи навраћали су и касније у Жозије, а једна делегација је 24. априла 1968. поставила спомен-плочу у касарни”, рекао је Дунан.

Млади официри вратили су се у Француску на дан годишњице победе, 11. новембра 1919, када су српске и француске трупе братски марширале Јелисејским пољима. Између две последње посете прошло је пола века – све док барјактар Пепи и амбасадор Ристић нису одлучили да поново зближе Французе и Србе. Преко добрих људи из Жозијеа.


Коментари7
50d9f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deda Djole
Zahvaljujuci Nebojsi Joveljicu, nasao sam tekst na spomen-ploci : EN MEMOIRE DES POILUS D'ORIENT DES COMBATTANTS SERBES DE LA GUERRE 1914-1918 DU BATAILLON UNIVERSITAIRE SERBE EN GARNISON DANS CETTE CASERNE EN 1916-1917 . . . 24 AVRIL 1968
Nebojsa Joveljic
Neoprostivo je da Politika o ovako interesantnom i značajnom dogadjaju piše sa 3 mjeseca zakašnjenja, no bolje ikad neg nikad. Onima koji mogu da čitaju tekstove na engleskom jeziku preporučujem izvrsnu knjigu “Serbia's Great War, 1914-1918” našeg čuvenog istoričara Andreja Mitrovića, izdatu 2007. u Americi i Kanadi (umro je prije 3 godine, pokoj mu duši). U toj knjizi ċete naċi dosta informacija o školovanju naših djaka u Francuskoj i Švajcarskoj u toku prvog svjetskog rata. Spomen ploču, postavljenu 11. juna ove godine u Jausiersu, možete vidjeti u francuskom članku “Jausiers : Célébration du centenaire de la création du bataillon universitaire Serbe”. Sve ove i mnoge druge interesantne stvari o školovanju naših djaka u Žozijeu možete pročitati ako u “google” pretragu ukucate riječi “bataillon universitaire Serbe”.
Stošić Predrag
Slava Srbiji
Deda Djole
U podnaslovu pise da je nas ambasador otkrio spomen-tablu u mestu Jausiers. Nazalost, niti vidimo spomen-tablu, niti znamo sta na njoj pise. Ali saznajemo da je Pepi doneo cuturicu rakije "kojoj nisu odoleli ni Miteran, ni Sirak, ni Sarkozi, ni Oland".
Владимир Петковић
@Dragutin - На старом српском језику, ономе пре Вука, имали смо Повесницу или Повест. Историја је грчка реч и никакве везе нема са нашим језиком. Имали смо и Сестриницу уместо свастике а какве везе има женина сестра са симболом светла, таме, живота, Сунца и словенског бога Сварога - андрак (ђаво) би га знао! Simbol svetla, tame, života, Sunca i slovenskog boga Svaroga

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља