понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:33
ИНТЕРВЈУ: МИОДРАГ МИЋА МИЛОВАНОВ

Дечји аплауз ме доводи до суза

Глумац, који већ четврт века на Првом програму Радио Београда деци пожели добро јутро, прича о свом „Пинокију”, раду са Зораном Радмиловићем, саветима Предрага Лаковића, „сарадњи” са Шекспиром
Аутор: Славко Трошељпонедељак, 19.09.2016. у 09:00
(Фото: Н. Марјановић)

Миодраг Мића Милованов (76) већ 20 година је глумац, редитељ, драматург и још много тога у београдском дечјем позоришту „Пан театар”. Најпознатију бајку „Пинокио” играо је, пре неколико дана, на отвореној сцени пред више од 500 деце и њихових родитеља на Малом Калемегдану. Било је то 1178. пут да Милованов на сцену „изведе” „Пинокија”.

Ово позориште је самофинансирајуће, основала га је глумица Оливера Викторовић уз подршку нашег саговорника, општине Звездара и Месне заједнице Звездара који су допринели оснивању и опстанку „Пан театра”.

Чиме се поносите?

Верном публиком, децом која на представе доводе своје родитеље. Тај свет сам открио после рада у великим позориштима с великим глумцима за велике људе, али овај дечји свет ми нуди више радости. Ту радост ми доносе дечји смех и дечји аплаузи, јер деца су искрена. Ако им се нешто не свиђа, они протестују. Деца не реагују из куртоазије, као одрасли. Зато „Пинокио” тако дуго живи.

Шта Вам је донео „Пинокио”?

Награде на фестивалу „Звездариште” у Београду, па на дечјем фестивалу у Кикинди... Али, највише ме дирну награде публике, деце. То ми је предивно. Њихов спонтан аплауз ме доводи до суза. Све то ме подмлађује.

Чему учите децу?

Низу животних односа, али не директно, као у школи, већ индиректно кроз представе. На пример, Ерих Фром је написао књигу „Имати или бити”. Источна филозофија је бити, а западна имати. Кад то, на свој начин, каже „Пинокио”, деца то разумеју, на најбољи начин.

Шта још нудите деци?

Кроз све приче врло су важне и духовне вежбе. На пример, њихови јунаци увек имају ведар поглед на живот, а учимо их, опет кроз представе, да морају да имају осећај за леп осмех који се прима и који се даје. Онај ко то нема мора да вежба...

Колико сте били у Београдском драмском позоришту?

Око 43 године. Као млад глумац имао сам и по 20 представа месечно. Тада је моје позориште имало две сцене: „На Црвеном Крсту” и „На Теразијама”. Дешавало се да истог дана играм на обе. Ипак, то ми никад није било тешко.

Ко је на Академији био у вашој класи?

Од нас 600 у ужи избор је ушло 30 и потом нас је остало десеторо: Ниска Радосављевић Јанковић умрла је млада. Умрли су и Здравка Крстуловић, Данило Чолић, Коља Јовановић и, нажалост, ове године, Драган Николић, а још смо у послу Јелисавета Сека Саблић, Злата Јаковљевић Лебовић, Коле Ангеловски, Драгослав Илић и моја маленкост.

Колико сте се волели?

Веома. Чињеница да смо баш нас десеторо примљени на Академију толико нас је зближила и дала нам за право да се понашамо као браћа и сестре. Дивно је било студирати глуму, али бити и остати глумац. О свима нама очински су бринули сви професори, а посебно наш чувени бард глуме и режије Мата Милошевић.

Ко је први изашао на сцену?

Коле Ангеловски је на другој години добио улогу у неком филму. После њега ја сам на трећој години био први Шекспиров Ромео на Југословенској телевизији, а Јулија је била Снежана Никшић.

А потом?

Почео сам да играм у Савременом позоришту. И ту сам „сарађивао” са Шекспиром. Било је то у „Богојављенској ноћи” и то са глумицом коју сам обожавао пре уписа на Академију, са Радмилом Андрић. Тај догађај сам доживео као остварење најлепшег сна.

Ко је ту још био уз вас?

Један од најбољих српских глумаца свих времена Зоран Радмиловић. Фантастичан је био у „Ромеу и Јулији“, а потпуно посебан у „Богојављенској ноћи”. Зорана Радмиловића публика зна као Ибија, али ове две његове улоге су непоновљиве.

Фигуративно речено како доживљавате посао глумца?

Посао глумца видим као лет ноћног лептира. Кад је сијалица упаљена, лептир се у току лета прелива у најлепшим бојама, али кад се сијалица угаси – лептира више нема. Тако је и са глумцима, кад се угасе светла ни њих више „нема”.

Ко вам је још био посебан глумац?

То је, у позоришту „На Црвеном Крсту”, био Предраг Лаковић. Он је био предиван глумац у сваком смислу. Волео сам са њим да разговарам о свим својим улогама. Био ми је нека врста ментора. Глумица Тања Лукјанова му се једном пожалила како се „саплиће” о једну реченицу у неком тексту који је изговарала у представи, а његов савет јој је био: „Избаци ту реченицу из текста”...

Који филм посебно памтите?

То је „Силом отац”, који је режирала и сценарио написала Соја Јовановић. Иницијални текст је написао Бранислав Нушић, који је том причом увредио краљевску породицу, па је због тога био у затвору двадесетак дана.

Да ли сте радили и за странце?

Био сам глумац и у страним филмовима. Наравно, то су епизодне улоге, али има и тај посао одређене вредности. Тако ми се десило да сам радио с неким од филмских звезда данашњице. На пример са Рејфом Фајнсом у филму „Кориолан”. Био сам партнер Ванеси Редгрејв и Брајану Коксу... Радио сам и са Џесиком Ланг у филму „Тереза Ракен”, а имао сам улогу и у једном ратном филму с Беном Кингслијем, познатим холивудским глумцем.

Зашто кажете за себе да сте и радио-човек?

Зато што сам на Академији имао предмет радио-глума. Њу нам је предавала Мира Траиловић, која је после одласка из Радио Београда била директор позоришта „Атеље 212”.

Каква је то глума?

Специфична. Та врста глуме се учи у пракси које се никад нисам одрекао. То радим и сад. У Радио Београду то знају да цене, па су ме 2006. наградили. Награда се зове „Витомир Богић” по првом глумцу који је проговорио на Радио Београду. Засад, колико знам, имам око 400 драма које сам снимио за Радио Београд.

Шта вам је на радију посебно?

После смрти Миће Татића почео сам да радим „Добро јутро, децо”. Тако ме, сваког јутра, у пет минута до седам, већ четврт века има на Првом програму Радио Београда: „Добро јутро, децо, буди вас ваш Миодраг Мића Милованов”. Ту је почело моје дружење са децом, јер ту углавном читамо текстове дечјих писаца.

 

Деца се боре за правду и доброту

Шта вам је најважније у раду са децом?

Њихова жеља за правдом, за добротом. Догађа ми се да се дете пење на бину да би исправило неправду, да казни оног тамо негативца... Ја пишем адаптацију бајки. Црвенкапу радим на свој начин, али основа приче остаје иста. Сва деца у сали сигурно знају да вук поједе баку, па Црвенкапу. Међутим, они се из петних жила труде да то исправе, па кад дође до те сцене, упозоравају баку и Црвенкапу: „Пази ту је вук, стани...” Та њихова жеља за правдом и добротом је огромна.


Коментари2
7de5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veljko Živković
Миодраг Милованов је играо историјске личности као што су: Краљ Вукашин Мрњавчевић "Пуч", Пуковник Брилар "Франше Д'Епере; Пробој Солунског фронта", Лаза Костић "Коста Трифковић", Иван Тургењев "Дуг из Баден Бадена", Јован Јовановић Змај "Вечерњи звон", Милан Ракић "Страдалник Григорије Божовић", Сократ "Последња битка Константина Великог", Ђепето "Пинокио" и Краљ Петар I Карађорђевић "Црвени месец". Браво за Миодрага Мићу Милованова!
Dragana Rosic
Hvala Vam na divnom tekstu,imam unuku,kojoj ce se Vas rad jako dopasti,poooozdraav!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља