петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Омаж Јелисавети Начић

Изложба у Библиотеци града о првој дами српске архитектуре
Аутор: К. Р.среда, 21.09.2016. у 07:30
Јелисавета Начић

Изложба о једној од најзначајнијих Српкиња 20. века, првој дами српске архитектуре Јелисавети Начић биће уприличена 21. септембра у Атријуму Библиотеке града Београда у 19 часова у организацији издавачке куће Плави јахач. Биће представљено око педесет већ познатих фотографија и десет које публика до сада није видела из приватног породичног архива Луције Башић, кћерке Јелисавете Начић, и праунуке Ане Рундо Митић, историчарке уметности из Београда. Ауторка изложбе и књиге о Јелисавети Начић је Наташа Марковић, новинарка, издавач и писац из Београда, дизајн је урадила Бојана Бан, а кустос је Иванка Лазовић. Изложбу ће отворити Зорана Михајловић, потпредесдница Владе Србије.

Београђани су волели и ценили Цају Начићеву, како су је из милоште звали. Постала је славна када је на конкурсу за идејно решење цркве Карађорђевића на Опленцу (1903), међу деветнаест најпознатијих архитеката, добила трећу награду.

Њена најзначајнија дела су: Основна школа Краљ Петар Први крај Саборне цркве у Београду (1906), Зелене барокне степенице од рипањског камена преко пута Француске амбасаде(1903), прва Болница за туберкулозне (1910–1912) која је оштећена у Првом светском рату, први колективни раднички станови на Балкану крај Бајлонијеве пијаце (1911), многе приватне куће као кућа књижара Марка Марковића у Господар Јовановој 35а. Као урбаниста уређује Калемегдан, Теразије (1911), пројектује Цркву Александра Невског  1907) и цркву у Штимљу на Косову. Сарађује са Иваном Мештровићем на Теразијској фонтани и Победнику (1913).

Јелисавета Начић (1878–1955) рођена је у Београду, у богатој трговачкој породици Михајла С Начића као најмлађе од тринаесторо деце. Туберкулозу, која је харала Београдом, преживеће само њих троје. Свој девојачки мираз потрошила је на школовање, у првој генерацији српских архитеката, на Техничком факултету Велике школе и добила звање архитекте 1900. године. Била је прва жена архитекта и урбаниста у Србији, али и прва жена запослена у државној управи, Министарству грађевина 1901, а затим у Београдској општини (1902–1916) где ради до почетка Првог светског рата. Пре сто година 1916, као осведочена патриоткиња, протерана је у логор Нежидер у Мађарској, јер је на Теразијама изградила славолук на коме је писало: „Нису сви Срби ослобођени”, у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова. У логору се заљубљује, венчава и рађа девојчицу Луцију 1917. године, са албанским интернирцем, интелектуалцем, професором, католичке вере Луком Лукајем кога су у логору звали „Албанац који је волео Србе”.

По изласку из логора живи у Београду, Скадру, одакле потиче породица њеног супруга, а затим се селе за Дубровник 1923. године, где умире 1955. године. Сахрањена је на тајној адреси, из протеста њене ћерке Луције Башић, због тога што јој ФНРЈ није дала пензију коју је тражила и коју је заслужила. Остаће записано, што се у Србији мало зна, да се храбро борила са својим мужем за ослобађање Албаније од италијанске окупације и да је њен супруг Лука Лукај аутор првог Албанско-српскохрватског речника, објављеног 1935. у Београду, који се може видети у Народној библиотеци Србије.


Коментари9
96e64
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

филострат
Диван текст. Мало ми је засметало око њеног супруга да је од оних који воли Србе... Некако ми је додворачки зазвучало... Какве везе има да ли их је волео или не, битно је да је њу волео, и она њега. А да је волео Србе види се по томе што је и она волела Албанце и Албанију, дакле није им сметало, што само потврђује да је љубав једина права слика божанског у човеку. Уопште је немогуће мислим волети супружника друге нације или вере а мрзети његово наслеђе. То потврђују и Анри Гујон који истински воли Србију али и наши људи када се удају/ожене другима.
Mila
Tekst dostojan Politike. Velika žena, biografija za divljenje i poštovanje. Šteta što naši filmski radnici ne ekranizuju život i delo ove velike žene bilo bi izuzetno dragoceno za nove generacije koje, verujem, ne znaju ništa o Jelisaveti Načić.
Sasa Trajkovic
Hvala autoru na ovom lepom casu istorije, kako malo znamo o sopstvenoj istoriji pre NOBA i NORA lepa lekcija fensi feminiskinjama koje uzivaju sve privilegije naseg vremena i zarad profita ili licne afirmacije se bore u salonima i frizerskim salonima za ravnopravnost zena, kao sto vidite ova dama se sama odavno izborila za to.
Ognjen Tvrtković
Kompleksni projekt " Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010- Iz riznice Srpske pravoslavne crkve Svetog Blagoveštenja" je veliki projekt u kome je ,da ne bude zabune, učestovala i hrvatska država ,a njegov pokretač je bio protajerej stavrofor otac Goran Spaić, tada na čelu Srpske crkvene općine u Dubrovniku. Knjiga,a reći samo katalog mi je malo minimizirajuće, koja je išla uz izložbu u Beogradu je izvanredan dokument o obolu srpske manjine dubrovačkoj kulturi i životu uopće. Objavljena u dvije verzije- na hrvatskom ( latinicom) i srpskom ( ćirilicom ! ) ona ,a pisali su je brojni kompetentni autori, osvjetljava sudbinu Srba u Dubrovniku kompleksno i višeslojno.Posudio mi ju je otac Goran Spaić koji je danas na čelu srpske opštine u Londonu i sa njim se svakodnevno družim- divna osoba, tolerantna, kulturna i duhovna. Ja Hrvat iz Sarajeva i on Srbin iz Trebinja nemamo nikakvih problema u komunikaciji i ljudskim odnosima. Samo da se zna !!!
o sto biste imali...
kad komunicirate na istom jeziku!?
Препоручујем 1
Ivo Romic
Jelisaveta Načić je sahranjena na pravoslavnom groblju u Dubrovniku, Boninovo, dakle nije nepoznato mesto i "tajna adresa". Slika vazne sa cvecem koja je stajala na njenom grobu objavljena je u divnom katalogu "Kultura Srba u Dubrovniku" . Katalog je objavila crkva iz Dubrovnika i Arhiv Srbije sa neumornim direktorom Perisicem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља