недеља, 22.01.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:16

Пут као јаје

Хтео је да се покаже ваљда као добар кочијаш, да у трку сиђе низ брдо, пређе поток и опет се уз брдо попне. Али се тада догодила катастрофа, то јест смешна катастрофа. Савић угледа како се кола, наилазећи на поток, изврнуше, коњ клече и бака испаде у воду са дететом у рукама
Аутор: Десанка Максимовићпетак, 23.09.2016. у 13:54
Жупа александровачка, некада

Већ седам година иде преко лета у своје планинско село адвокат Бранко Савић са целом породицом. Не чини то из штедње, могао би да иде и у најудаљеније крајеве наше земље, него зато што је у себи био сачувао љубав за горе свога краја, за простодушне сељаке Сувоњице, за онај скромни начин живота у својој кући на селу. Први пут је дошао само са женом, друге године са њом и тек рођеном девојчицом, и како се сваке друге године породица повећавала, седми пут је стигао са три детета, женином мајком и женом.

Савић је волео сеоске послове, сеоска јела, сеоске забаве, дугачке излете у планину и околна села. И кадгод би видео да му се жена и најмање намршти на качамак с кајмаком или игру увече при којој се подврискује, болно га се коснуло. Желео је да и она ужива у свему томе. Болело га је исто тако што није волела да га прати при његовим лутањима по околини. Чисто га је увек било срамота кад би пред његовим сеоским рођацима и снахама рекла:

– Ако се може колима и ја ћу поћи, али богами пешке не могу.

Али се у том селу ретко куда могло колима. Било је безброј пешачких стаза а врло мало колских путева, пут до варошице, до школе и до цркве. Кола су служила само за крајњу нужду и велике свечаности, свадбе, вашаре код цркве, путовање у варош доктору. Савић међутим није дозвољавао да се због њега и жене иде колима на вашар. Прве две године и она је с њим ишла пешке, али како је црква била доста далеко, предео брдовит, а њу сеоска весеља нису забављала, последњих година није ни ишла.

Седме године десило се тако међутим да се морало поћи колима. Пожелела је да се мало провоза женина мајка, госпођа Емилија, или како су је у селу просто звали бака, јер је тамо свака жена која има унучиће и око педесет година бака. А и сам изглед госпође Емилије био је такав да су је одмах тим именом, иначе пуним милоште, прозвали: била је дебељушна, потпуно седе косе и жалила се на реуматизам. И кад је дакле она пожелела да се до сабора провоза, није се имало куд. Она је са разлогом тврдила да ни деца не могу, ни мала петогодишња Олга, ни њен трогодишњи брат Петар, ни беба Нада, да пешаче.

Кад се уочи Илиндана Савић вратио са пецања, деца су га радосно пресрела:

– Сутра ћемо се возати, ићи ћемо на вашар код цркве.

– Ко ће се то возати? – скоро љутито упита Савић, спуштајући шарене пастрмке на траву, и погледа своју жену која се одмарала под јабуком.

– Па, ето, бака не може пешке – умеша се Савићев брат. – Ми смо и тако хтели за сабор да прежемо. Није то никаква мука.

Савић, иако је желео да његов укус и наклоност и други деле, ипак није био човек тврдоглав, и врло брзо је могао да види шта је и код њега самог смешно и претерано. Зато се одмах трже и упита седајући на траву:

– А какав је пут? Могу ли кола да иду? Видиш, деца су мала и бака је доста тешка.

– Не брини за пут – повикаше сви укућани – пут ти је као јаје. Има само мало на једном месту камења и после поток, али ћемо сићи.

– Шта то значи, тата, да је пут као јаје? – упита Олга радознало.

– Значи да је раван, нећеш се труцкати – рече Савић и гласно се насмеја.

И у почетку је све ишло дивно, пут је збиља био гладак као јаје, јер је ишао прво кроз две њиве, па кроз шуму Савића, док није изашао на сеоски друм

Постао је наједном врло расположен, мислио је сигурно како му се жена морала ражалостити кад је децу онако љутио пресрео, и како ће се изненадити кад сад објави да ће ићи и он колима. И збиља се госпођа Боса врло изненадила, кад јој он сав весео рече:

– Е, и ја ћу сутра да се возам. Можеш и ти поћи са бебом. Видиш, пут је раван. Неће ти сметати.

И тако је настало право весеље због његовог пристанка да се воза. Укућани су сви у глас тврдили да је пут гладак као јаје, и чудили се свом Бранку што дотле није хтео сести у кола.

– Није да кажеш као код вас у вароши равно, али није ни онако како има сеоских путева – рече му брат Ранко.

– Ко је видео варошанина да не воли да се воза! – додаде брат Милоје.

– Не бисмо знали да смо те угостили, ако те мало не провозамо.

И тако је рано сутрадан један синовац спремио кола, по дну кола сено, па сандуке, па сламне јастуке, па преко њих вунене, а преко свега нове ћилиме, да се зна да им је рођак из вароши дошао у госте.

– Да ли можемо сви стати? – упита Савић видећи да су се кола напунила од самих ствари.

– Како да не можемо? – весело рече синовац. – Позади ће сести бака и стрина са Олгом и Надом, ти ћеш напред са мном, а Пера може доле у сено.

Сви су се већ били искупили за полазак. Госпођа Емилија седе прва и узе малу Наду у крило, а сви остали потом поседаше по распореду синовчевом, и кретоше.

– Пођите вас двојица уз кола – рече Ранко двојици млађих синова. – Може штогод затребати.

Затим он са осталим укућанима који су ишли на сабор пође пешачком стазом, а дечаци кретоше за колима пуштајући све већи корак, да не би заостали.

И у почетку је све ишло дивно, пут је збиља био гладак као јаје, јер је ишао прво кроз две њиве, па кроз шуму Савића, док није изашао на сеоски друм. Деца су весело узвикивала, госпођа Емилија тврдила да јој је као у фијакеру, Савић у шали говорио да није баш тако рђаво возати се, и сваки час питао жену је ли задовољна. Чак су он и синовац удесили неку сеоску једнолику песму; те су сељаци пешаци застајали да слушају.

Наједном се кола усред весеља накретоше на једну страну, као да ће се изврнути. Госпођа Емилија уплашено стиште Наду и наже се да види шта је. Савић искочи брзо из кола и подупре их. Утом су стигли и дечаци и свом снагом се навалили на кола да их исправе. Међутим мало је вредело, пут је био дубоко излокан, половина левих точкова је ишла јарком, док су десни били на узвишици.

– Ништа то није – рече синовац кочијаш – још само неколико метара. Ово је сигурно вода неки дан однела. Подупри, подупри, Радојица! – додаде брату који је ишао уз задњи точак.

– Зато ја, видиш, не волим ваше сеоске путеве – рече Савић доста мирно, као да му се та неприлика помало и свиђала, ваљда зато што је верно сликала село.

Али јарак није никако престајао, кад га нестане с леве, јави се с десне стране, или почне с обе, што је још најбоље било, јер се кола тада нису кривила, ишла су по прузи. С времена на време синовац се окрене и јави:

– Још мало само па ћемо на чистину. Тамо је мало каменито, али се бар кола не криве. Попни се сад ти, чича, ево још који метар па не треба више подупирати.

Синовац није лагао, после јарка настало је камење. Кола су се труцкала као по паланачкој калдрми. Госпођа Емилија је једном руком држала Наду у крилу, а другом Олгу да не би испала из кола. Али ни само труцкање није било толико тешко, колико бојазан да ће се опет кроз који тренутак отскочити са седишта или се ударити о лотре. Госпођа Емилија сама није смела ништа да каже, јер је прва поменула вожњу. Међутим синовац се окренуо и рекао:

– Сиђи и ти сад, стрина, мало више ће се труцкати, па да ти се не смучи.

Госпођа Савић је једва чекала да сиђе са кола. Дотле сама није хтела да то предложи, увек у страху да не увреди Савићева завичајна осећања, јер ма какав да је био пут, ишао је кроз његово село и није му се смело приговарати.

Савић је за то време ишао поред кола све расположенији. Сељаке који су наилазили запиткивао је у шали зашто пут не оправе. Уживао је у њиховој зачуђености, кад застану и загледају се у кола пуна грађана, као да је железница први пут прорадила кроз село. Није га љутило ни кад неки препреденији добаци:

– Труцкај се, труцкај, нема у селу вашег варошког бетона.

Или кад нека жена зачуђено довикне:

– Та сиђите, што се побогу мучите по камену, лакше би вам било ногом.

Синовац се држао на свом кочијашком месту поносито као да вози краља. Јављао је само кад затреба ко да сиђе. Најзад је у колима остала само још госпођа Емилија са Надом у крилу. Њој је дозволио да седи и кад је наишла низбрдица са потоком.

– Држи се ти, бако, само добро! – рече јој он и ошину коње. Хтео је да се покаже ваљда као добар кочијаш, да у трку сиђе низ брдо, пређе поток и опет се уз брдо попне. Али се тада догодила катастрофа, то јест смешна катастрофа. Савић угледа како се кола, наилазећи на поток, изврнуше, коњ клече и бака испаде у воду са дететом у рукама. Госпођа Савић као избезумљена врисну и потрча према потоку, али од страха није ништа видела, те се сваки час спотицала. Неколико сељака је за то време са Савићем стигло до изврнутих кола и изнело страдалнике. Дете је уплашено вриснуло, али му ништа није било, само је госпођа Емилија лежала онесвешћена и имала велику модрицу испод ока. Тек после пет минута је дошла к себи и видела се на трави опкољена сељацима и уплашеном породицом и, сетивши се свега, потражила очима Наду која се већ весело смејала увијена у очев капут.

Синовац је стојао блед као крпа, мислећи шта ли ће му рећи код куће, браћа су му скоро посрамљено ћутала, сељаци се вајкали:

– Е, како побогу то да се деси, кад је пут што се каже као јаје. Јест мало излокан и каменит и ова низбрдица, али каквих има путева, ово је цвеће!

А Савић кад је видео кћер здраву и да се госпођа Емилија повратила, постаде просто лудо расположен. То му се чинио типично сеоски догађај, и како је уживао у свему што се могло само у селу догодити шалио се.

– Јесте, како кажете, пут као јаје гладак, чудо је како су се могли изврнути.

И синовцу који је стајао још сав узбуђен додаде:

– Ништа, ништа, ти сам сад иди до цркве, а ми ћемо полако пешке, нема још много.

И са сабора су се сви вратили пешке, само он колима. Можда да би синовца утешио, а можда просто да се наужива вожње по сеоском путу.

 

(Политика, 16. септембра 1934. године)

 


Коментари3
61fa3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gabrijela S.
Veoma lepa prica...
gogi
Samo oni koji bar dio mladosti proveli na selu mogu da shvate tu lepotu sela i seoskih doživljaja, vedrine, otvorenosti i duševne čistoće tadašnjeg sveta!
predrag
Pricu razumeju samo oni koji su odrasli u slicniml okolnostima. Veoma lepo ispricana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља