уторак, 21.02.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:52

У ноћи без месеца

Они сиђоше к води носећи бакраче, кошеве, цепанице луча који ће да запале и чакље. Одмах упалише лучеве, и светлост одједном откри невидљиве ретке врбаке требињског поља, шипражје и камење по обали. По реци се проли светлост у великим локвама и вода зашуми веселије
Аутор: Jован Дучићпетак, 23.09.2016. у 14:00
Дует - Никола Бешевић

Већ пуну недељу од како су ноћи без месеца и како, свако вече, силазе на реку да лове ракове. Кроз дугу и топлу помрчину вере се стрм изрован пут, из последње требињске мале у тамно поље пуно камења. С обе стране плотови од глога и драче њиве у којима мирише дуван и љуљају се тамне масе кукуруза који се не распознају у мраку. У ваздуху се осећа мирис печене земље ваљда прашинасте и испуцале од дугих суша. Свод је био таман, чивитаст, на два три места напукао и светлио се само у тим пукотинама.

Далеко одоздо на пољу чује се река где шушти, бучи, протежући се испод мустаћског каменог моста до испод развалина манастира Тврдоша што је ту негде у ноћи. Из далека од вароши, виде се мирне ноћне ватре и чују низ поље десетина великих старих кола, што наводњавају њиве с тупим цвиљењем, хуктањем, шкрипом што расте све више што је ноћ све дубља. Ти гласови док допру с горњег тока овамо, они дођу растрзани, мукли, изнемогли. Ветар их понекад однесе на другу страну поља, с ону страну реке, и тада пане свуд глуха тишина. Дуго прође док се стара кола зачују опет у ноћи, цвилећи жалостиво и с напрезањем.

Силазили су у малим гомилицама. Стана, млада, прсата, мушкобањаста жена, чији је муж у Америци, ишла је са својом мајком, као синоћ и као свако вече. За њом и пред њом њихово друштво, већином радници из велике дуванске фабрике, који станују у тој мали што је на великом друму за Дубровник и море. Ракове које похватају вечером у реци, прода Станина мајка сутрадан у граду, док Стана ради у фабрици.

Тако је и са осталима. На тај вечерњи поход на реку иду сви невољно, уморно, као што би ишли на орање, или се поново враћали у фабрику на ноћни рад. Нико ни да погледа у широко ноћно небо, да зажели звезду, или да повуче жудно мирис свежег сена што се црни изваљено у стоговима. Тако је већ целу недељу ова гомилица силазила к реци што бучи усамљена у тамном пољу.

Црни кукурузи зашумили би понекад узнемирено овде-онде. Са њиве би залепршало у ваздуху нешто што се не види. Влага реке осећала се све јаче што је пут падао све ниже низ њиве, док се најзад појави вода, шумна и светлуцава, поред обала по којима се црни маса дивљих врба и честе шаше. Ту је река плитка, пуна обуљака и рупчага у којима је доста травуљине, земље и ракова. Изнад воде је небо црно; по истоку је само светлила последња светлост врелог дана; али се осећа да ће преко ноћ да се мења време.

Они сиђоше к води носећи бакраче, кошеве, цепанице луча који ће да запале и чакље. Одмах упалише лучеве, и светлост одједном откри невидљиве ретке врбаке требињског поља, шипражје и камење по обали. По реци се проли светлост у великим локвама и вода зашуми веселије. И Стана упали луч, подиже сукњу високо изнад колена, до бедра што забелише у ноћи. Утврди је добро и потпаса око крупних кукова, загазивши у воду као и остали. Гомила се на час разиђе у паровима, неки уз воду а неки низ реку.

Када Стана зађе у реку, вода зашуми и зашкрипи за њом. Вода је ухвати високо, све више, уз снажна и лепа бедра. При великом задимљеном лучу од њених бедара потече неки бео и светао млаз низ површину, титрајући и стрепећи по води, кидајући се, затим стапајући се опет уједно и кривудајући за њом кроз реку. Њено тело, до половину голо, провидело се у води плавичасто зеленкасто, сребрнасто, како кад, до самога дна.

Велики здрави листови и колена били су мишићави, једри, мушки; све је одавало још свежу жену саливену чврсто, недирнуту, немучену. Влага и свежина воде хладила је крв Станину, троване дуго отужним дахом дуванске фабрике, за време дугих напорних летњих днева. Ветар што је подухивао реком, падао јој је по лицу и поливао по великим једрим недрима којих је била пуна цицана блуза. Она је корачала лагано водом, корак по корак, држећи задимљени луч изнад себе и загледајући у дно које је већином било  пуно крупних обуљака, а местимице само прашинасте и дубоке пржине.

Неко је ишао за њом мучаљиво, носећи котао у једној руци а чакљу у другој. Остали се видеше у паровима, растурени горе и доле по води. Понегде је река била исплићала и направила газове каквих је пуно у требињском пољу. Те велике гомиле испраног песка и наноса крупне пржине беле се снежне по тамној води.

Стана је корачала према средини реке, па према другој обали где се црнила некаква грдна маса. То су остаци једне воденице, са половином старог црног точка што виси на гредама, с преваљеним зидовима у води и са читавим шумарком врба и дивље рогоз што су ту нађикали. Ту је вода клопорила и хучала, разбијајући се о неке препоне с много хуке и цвиљења. Стана је ишла тамо јер ту има највише рупчага са рачјим гнездима. Бео млаз светлости који је ишао од њеног тела, кривудао је нестрпљиво за њом, кидајући се, ломећи се и опет стапајући уједно, све с неком нестрпљивом пожудом.

Близу према воденици, застаде. Кроз воду што се пењала све више уз њу и квасила јој хаљину, она опази у једној рупчази, међу крупним обраслим обуљцима, рачје гнездо. Ракови, из почетка мирни, устумараше се наједном при великој ватри што се просу одозго и обасја речно дно. Они пођоше десно и лево, горе и доле, па онда подигоше главе, опружише своје пипке, показаше мале зрнасте очи, пружише маказасте ноге; и као да их опи светлост која паде на њих из црне воде, они пођоше у млаз светлости што је продирао у воду и запливаше у њ радосно...

– Пружај чакљу – рече Стана нестрпљиво чељадету које је ишло за њом, и не гледајући ко је то.

Један крупни рак ухвати се за чакљу и одмах се за тим чу како се преврну у бакрачу; затим други, трећи...

Илија је стајао тако нем, узбуђен и можда збуњен у жељи да прикрије ћутањем и тишином све оно што је тумарало дном његове душе, као мале животиње те вечери на дну Требишњице. Стану подиђе дуг студен страх који јој укочи цело тело

Стана опази поред себе Илију, младог једног фабричког радника који се пролетос вратио из солдачије. Би јој наједном мучно. Већ целу недељу како хвата прилику да пође за њом по реци. Сад је ухвати страх од његовог ћутања преко целе реке. Илија је постао подмукао и зао од како се вратио. Некад је пазио као сестру, и детињство су провели заједно. Био је тада благ и добар, свирао у малу талијанску тамбуру. Док је неко време служио у Дубровнику шиљао је својима и њеним шкољки, морске рибе, наранча и зејтина, као и други који тамо оду. Родитељима њиховим шиљао је дубровачке црне папуче, бјечве, велике црвене мараме на којима имају слике из последњег рата, слике руске флоте и руских адмирала... Али сада није могла да пође да се не сретну.

У фабрици је није пуштао ни ока... А очи му беху трнасте, лукаве са нечим оштрим и игластим у зеници, као рачје мале очи у дну воде. Тако промењен, правио је бљутаве шале на које се нико не засмеје, и од којих жене поцрвене. Насртао је на женску чељад, живео с неком Латинком у граду.

Сад је Илија ћутао непрестано. Био је мучаљив док је ишао кроз воду за њом, поред ње, и мучаљиво је пружао своју чакљу доле у воду, ишао њоме по дну, поред њених нога, између бледих стопа у песку, вадећи само једног за другим црне ракове из њихових гнезда. За све време није ни очију подигао да види њено лице бледо и студено од поветарца што је ишао реком, и од хладне воде која је хватала до половину.

Ни да погледа њене широке, тамне, увек тужне очи, изнад којих се бели чело, опкољено шареном дубровачком марамом, пуном косе. Илија је стајао тако нем, узбуђен и можда збуњен у жељи да прикрије ћутањем и тишином све оно што је тумарало дном његове душе, као мале животиње те вечери на дну Требишњице. Стану подиђе дуг студен страх који јој укочи цело тело.

Из старе воденице клопорила је негде узапћена вода, и с времена на време чуло се као да се неки млаз прелива из једног кабла у други, отече, пљусне, сручи се цео негде на другу страну, и опет узбуђено заклопори.

При светлости луча видео се велики, труо, црн точак, воденички, разбијен до половине, и чија је само та једна половина висила накривљена, наерена, над водом, једним рубом плочне стреје из којих је избило неко грање, ваљда дивља смоква. Врбе којих је пуна воденица, падале су по реци и разилазиле се црне по угашеној површини. Из самих пукотина воденичних зидова и шумарака, куљао је дуг, непробојан, страховит мрак.

Свуд око њих двоје била је река тамна. Није било више никог на другој обали откуд су дошли. Једва према хоризонту, куд је небо било нешто светлије него вода, оцртавала се шумовита обала, с два три јаблана што се једва назиру. Ловци ракова удаљили су се били подобро једни од других, неки доле низ реку, неки уз воду. Ватре су се виделе у ваздуху који је местимице био пожутео у помрчини око луча; вода је помало светлуцала у даљини. Гласови се више нису чули. Изгледало је да по реци пада нов мрак, двоструко гушћи. Само се чула продужена и немоћна шкрипа старих кола, од некуд из поље, више газова.

Чим се испразни рачје гнездо. Стана се досети и пође ужурбаније низ реку. Илија нестрпљиво пође за њом. Видевши је сву уплашену од његовог изгледа, он је благо ухвати за руку.

– Причекај Стано – рече збуњен, а глас му беше туп и таман. У очима му је горело нешто подмукло и далеко, без топлоте и осмеха, празно, злочесто. Широка песница која је ухватила била за мишицу, дрхтала је у свирепом дрхтању.

Он поче да јој говори скоро бојажљиво.

– Што си се уплашила... будало... бештијо?... Ти знаш, ја сам одавна желио да будем на само с тобом. Хоћу да се разговорим с тобом. Стано, да ме се не плашиш, да ме се не клониш...

Стана је лагана извукла руку из његове широке црне песнице, и покушавала да омете разговор тиме што је узбуђено тражила очима по дну воде.

– А не могу све да ти кажем... па да знаш колико ми памет оде за тобом. Жива ми мајка, Стано... Само се брукам пијући с  тебе, опијајући се као Талијанац... Знам да си луда, стидљива... А хиљаду очију стоји на нама... А ти... као да се не знамо од ђетињства, и као да ме ниси волела ђевојком, прије њега...

С почетка Стана није ни разумевала шта јој говори, а затим је слушала расејано. Осећала је само да му тамни глас постаје светлији, топлији, мекши. Али за све време плашљиво је погледала иза реку јер јој се чинило да се одонуд примичу упаљени лучеви. То је испуни надом да неће ништа чути ружно и да Илија неће покушати да налети на њу као на друге, да ће се мирно вратити с мајком кући и да се никад више неће поновити ове речи и оваки погледи.

Али што је испуњавало више него страх и слутња, то је стид, тежак и узнемирен стид зато што иде поред њега тако голишава. Осећала је да јој горе образи од тога и да јој се стегло нешто у прсима, под самим грлом. Вода се, међутим, успињала високо уз њу, хватала бујно њене велике, здраве и сребрне бедре, а млаз од њеног тела тргао се и дрхтао при задимљеном лучу који је држала у десној руци изнад главе, а левом чувајући сукњу, сву умочену у осветљеној води.

Илија је запиткивао непрестано. Она је ћутала збуњена, престрављена, застиђена, пуна слутња. Гледала је непрестано у дно реке, не остајући ни тренутак на једном месту, и мислећи да иде онамо доле низ реку. Међутим, она се кретала увек на истом простору испред старе воденице, испуњена мраком и пљуштањем нечег црног и студеног – што се не види и за које се зна да се црни ту близу, као несрећа.

Илија је говорио језиком некадањег дубровачког радника и бечког солдата, поквареног у регименти до сржи, као највећи део оних који се врате отуда. С почетка она се опирала тим речима, срдила се, претила да ће да позове оне што су отишли реком. Али је доцније веровала, и све са мање страха. Најзад осети нечег нежног и доброг у тим речима какве јој дотада нико није умео да говори.

Понекад јој тај крупни и зли Илија изгледаше као разнежено дете које јој тепа и које се мази. Несвесно је подавала своје ухо тим речима, и то оном лакомошћу чула за које не зна девојка него само жена, чије је ухо миловао некад дах људских заљубљених уста, и коју тако једна реч ошине као бич узавреле и кључале крви која онесвешћује и заслепљује, чини да се клоне у наручје и да се пода полумртва.

– Ево ракова... Овамо чакљу, Илија... рекла би с времена на време, показујући мале тамне животиње у дну воде где су се белили листови и бедра њених снажних ногу одрасле и здраве жене.

Илија је међутим окретао пажљиво увек поред воденице, чекајући да смола на лучу изгори што више па да је онда изведе на плићину, поред воденице на обалу. Стана је слушала поверљиво, детињасто. Ноћ, тамне сенке које се лелујаху ваздухом и водом, узнемирене пламеном луча, па жубор воде кроз обуљке и тутњава и пљусак узапћене воде у млину, све је то испуњавало Стану страхом и мраком. Ноћ има своју душу од које улази помало у све друге душе; та је душа тамна, прека, вероломна, похотљива.

Свуд је лежао пун жалостан мрак. У котлу су се чули крупни ракови где се преврћу и отимају, ударајући непрестано својим укоченим телом о металне стране котла. Чуо се дуг и заморан хук старих кола из поља. Небо је било велико и чивитасто, с нешто звезда у дубини

Отуд оно кобно, злочиначко и свирепо што улази у крв и чула с тамом и дугим шумом црних ствари око нас. Тако је и Стана губила памћење о Илији, злом и неваљалом, осећала се без страха, слушала његово узбуђено, разнежено причање. И кад једном осети да је ухвати и поведе на плићину, она се не одупираше. Беше јој још радост што је могла да спусти ниже своју одећу и покрије голотињу. А луч догореваше. Обале постајаху све невидљивије, Илија је поведе поред воденице говорећи јој нежно, пријатељски, задиркујући је и говорећи много неких нежних варошких речи које није никад чула. Замало она осети да излази из воде и наступи на траву.

Али нов страх обузе је наједном, јер његова рука дрхташе, вукући је више него водећи. Она виде ватре у даљини, али одвећ далеко. Река је пролазила црна, котрљајући се и бучећи. Стану прође мисао нечиста, грешна први пут. Она престрављено истрже своју руку питајући куд је води и тражећи да се врате к осталима. Илија је лагао. Глас му беше опет мукао као ударци по олову. Једва су се разазнавале речи кад је поново узе за руку. Она поче да се отима грчевито и из све снаге.

Наједном он је обујми по појасу и положи у траву, притеснивши је као стеном својим голим косматим прсима и љубећи је манито и свирепо у очи, чело, уста, косу, грло, у растворена недра, затим опет у уста косу, очи... Стана се очајно опирала, покушавала да виче, ударала га свом силом за руњаву руку и за крупну чворновату мишицу. Осећајући на себи његово тешко тело које је загревало у тој расхлађеној ноћи дахом што је падао врео, ватрен по њеним образима, грлу, коси, недрима. Она је малксавала, губила дисање и глас, руке јој падоше у траву.

У старој воденици је клопорила вода, у трави се гасила последња искра запаљеног луча.

Свуд је лежао пун жалостан мрак. У котлу су се чули крупни ракови где се преврћу и отимају, ударајући непрестано својим укоченим телом о металне стране котла. Чуо се дуг и заморан хук старих кола из поља. Небо је било велико и чивитасто, с нешто звезда у дубини. Река је одмерено шумила преко газова. У њивама су се чули зрикавци, а ветар таман и студен дувао је кроз врбак око воденице.

Сва уплакана, ван себе, лежала је Стана згрчена поред Илије. Ништа није знала шта се догодило с њом, нити је осећала човека поред себе, нити чула хиљаде гласова узнемирених у тамном ваздуху. Она се гушила у сузама, подавајући се без отпора том крупном, тешком и злом човеку и једва је до њене свести допирао глас гриже и бола. Осећала је само као гвоздене кврге мишице Илијине, његове неразговетне речи ласке и нежности, његове утехе, обрицање, заклетве.

Она је плакала држећи лице у длановима, вапијући полугласно, док је мрак лежао протежући се по дугом и влажном требињском пољу, док је стара воденица жуборила водом што се котрља, љушти, клопори као у дубини нечег великог, тамног и језивог. Ракови су се окретали сваки час шкрипећи у котлу, остављеном негде у трави.

Ватре су по реци биле угасле. Нигде се више није видео ни пламичак. Обе половине ловаца давно су се вратили у своју малу, свако најближим путем. Мајка Станина морала се вратити с једним од њих, верујући да јој је кћи отишла с другима пре ње саме. Помисао на мајку бацала је Стану у очајање немо, тупо, забленуто, без сузе.

Када се, најзад, после целе ноћи у наручју Илијином, исправила и пошла кући, путем преко газова куд јој је Илија показао, она се једва држала на ногама. Бледа, изнурена и саломљена, ишла је скоро посрћући поред дугих плотова, носећи у котлу ракове који су лежали сада неми, изнемогли, црни. Зора се није још наговештавала и сенке по небу стајале су непомично и тешко. У мали су се чули петли, у ваздуху се осећао мирис јоргована и младог ђубрета. Чуло се тихо отицање разведене воде по јарковима.

Она је ишла споро, вукући се поред плотова, застајкујући. Није се смела осврнути на реку која је шумила кобно. Илија је морао, извесно, отићи право ка фабрици.

Стана је мислила на своју мајку која је сама у њиховој соби што мирише на сухе јабуке које труну у ћерчиву прозора. Она је пробдила у страху и ужасу због ње... Можда и слути какву несрећу... Сетила се можда дела срамоте и тада дигла, отумарила у тамне њиве, лутала сво вече мрачним требињским пољем пуним камења, јаркова и насипа, зовући своје дете.

Небо је бивало према истоку помало отворено, и по целом своду се нешто помицало са напором. Неразговетни шумови из траве, камења и ваздуха развлачили су се њивама, браздама и рововима. Стани се чинило сваки час да види поново Илију. Учини јој се час да иде за њом убрзаним корацима, све брже, да је стигне на пречац; час јој се чини да га види далеко негде горе поред тамног плота где је чека да је ухвати одједном и привуче себи и да је дуго ломи, гужва и посипа пољупцима врелим и крвавим. Чини јој се да види његове очи, зле и оштре као сечива, и укочене као очи у ракова те ноћи под водом; да види његове крупне руњаве руке, чворновате мишиће од камена, прва космата ознојена и тешка као прва литица. Затим је непрестано чула проливање, кркљање и пљуштање старе воде у воденици, осећајући на себи тог човека тешког и злог, који је ломи, кида јој глас и одузима крик.

Оно дуго дрхтање црне шуме иза воденице, која је просипала са свог грања дуг и ослепљујући мрак по њеном лицу и очима; затим оно узнемирено отимање ракова у котлу, шкрипа, трзање, и онда продужено ћутање и непомичност – све је то још испуњавало душу отупелу, малаксалу полумртву. Плачући споро, пригушено, изговарајући сама себи речи које не допиру од савести уста ни од уста до слуха, она је корачала поред дугих нанизаних тамних плотова, уз њиве из којих је избијао мрак, и почас зашумило или се затресло нешто живо, пробуђено, престрављено њеним кораком.

Гледала је преда се као да још нешто тражи по мрачном дну Требишњице, примичући се бесвесна, саломљена, утучена кући која се наслућивала у разблаженој прљавој тами, у дну једне њиве посађене дуваном.

Ракови се нису будили у свом студеном, укоченом сну. Чуо се само дуг и пригушен хук и шкрипа старих кола у далеком јутарњем своду који је одмицао, развлачио се и растао све виши.

 

(Политика 24. децембра 1907. године)

 

 


Коментари1
4f032
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad
Hvala!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља