среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24
РЕФЕРЕНДУМСКЕ ПРИЧЕ

Народна воља у недостатку озбиљне политике

Британија се брзоплето, грубо и неуко одвојила од Европе, а шта може да се очекује од других држава, кад су у колевци модерне демократије политичари одиграли такву незрелу игру
Аутор: Зорана Шуваковићсубота, 24.09.2016. у 22:00
Илустрација Ј. Прокопљевић

Све до брегзита, референдуми су проглашавани за лек који непосредним упливом народне воље ојачава посусталу парламентарну демократију. Фама о магичној моћи плебисцита нагло се претворила у своју супротност, кад се видело да ни у Британији, коју називају колевком модерне демократије, готово нико не зна за шта се гласало 23. јуна и шта следи после овог датума.

Требало је тог јутра, кад су изашли коначни резултати референдума, прошетати Оксфордом, ући у неке од најпрестижнијих колеџа света, обићи грандиозни Ашмолијан, први универзитетски музеј у свету, или још импресивнији Музеј природних наука, па осетити колика је пустош завладала у овој академској вароши због чињенице да се од тог дана (референдум 23. јуна) Британија грубо, брзоплето и неуко одвојила од Европе. Чини се да су професори, уметници и научници једини слој Британаца који је готово здушно био за останак своје земље у оквиру европске заједнице народа. Политичари су играли своју игру заокупљени личним поенима и напретком у каријери, радници на ниско плаћеним пословима поверовали су да ће им бити боље ако се врата земље затворе за таласе квалификованих радника из земаља ЕУ, а професори и студенти су знали да без шире размене знања, без слободног протока информација и научних открића, без заједничких радова, нема напретка. Око 80 одсто становника Оксфорда гласало је против британског одласка из Европе. Природно је што су неки кафићи нанизани уз плочник Улице Вудсток били затворени. На излогу једног од њих писало је: „Кад нећете ЕУ, нема ни кафе”.

Само три месеца после одлуке о брегзиту, Оксфорд је проглашен за најбољи универзитет на свету, први пут је са трона збацио неке америчке академске установе, али уместо да славе, универзитетски професори забринути су да ће исход референдума угрозити репутацију не само Оксфорда, већ и свих других научних и културних институција у земљи. Поједини кинески и амерички факултети већ су отпочели лов на оксфордске кадрове. Око седамнаест одсто наставног кадра на најстаријем универзитету на енглеском језику држављани су ЕУ, осећају се несигурно кад је њихов статус у питању и спремни су да оду у друге институције ван Острва. Новоформирана влада у Лондону нема ни времена ни могућности да Оксфорду гарантује да ће им надокнадити оних 67 милиона фунти годишње које су добијали од Европског савета за научна истраживања.

Да су хтели да слушају неке од светски признатих научника, одговорни политичари не би се усудили да такво комплексно питање, какво је припадност државе Европској унији или излазак из ње, на брзину и без икакве веродостојне припреме ставе на просто гласање са „да” или „не”.

Ричард Докинс, британски професор, еволуцијски биолог и аутор књиге „Себични ген”, сигурно је човек који зна много више од просечног грађанина, али је био ужаснут што је позван да гласа на референдуму иако је „незналица”.

„Живимо у представничкој, а не плебисцитарној демократији. Скандалозно је што људе попут мене, који ништа не знају, позивају на гласање”, упозоравао је Докинс пред референдум. Таква врста изјашњавања, како је истицао, може да се организује ако су питања простија, на пример да ли треба померити или укинути сезону лова на лисице. За одлучивање о компликованим темама (Европска унија) потребно је много знања о економији, политици, историји...

Испоставља се да је био у праву кад је рекао да би таква питања требало да буду у надлежности парламента, а не гласачких кутија. Сада, када је дух пуштен из боце, епидемија референдума шири се по целој Европи и осталим континентима. Истраживање Европског савета за међународне односе указује на чињеницу да се у 34 различите партије у Европи захтева да се у њиховим земљама одрже референдуми о изласку из ЕУ. Таква иницијатива постоји у 18 држава чланица ЕУ. Подстакнуто раширеним неповерењем у етаблиране политичке странке, у Европи је никло сијасет нових мањих неконвенционалних партија, од крајње левице, до крајње деснице, које упркос међусобним разликама деле једнаке ставове кад је реч о спољној политици. Скептичне су према ЕУ, наклоњеније су Путиновој Русији, него Вашингтону, осуђују стране војне интервенције и залажу се за референдуме по свим овим питањима, један је од закључака ове постбрегзитовске европске студије. Први пут су истраживачи обавили исцрпне интервјуе с тим новим партијама које су никле у Шпанији, Француској, Италији, Хрватској, Финској, Шведској, Данској, Холандији... И референдум о брегзиту извојевала је антиевропска странка УКИП, констатују европски истраживачи.

До невероватних података дошли су накнадно и британски истраживачи, који сада констатују да судбоносни историјски плебисцит није био добро припремљен. Само 16 одсто британских грађана сматра да су били добро и довољно информисани кад је почела кампања у фебруару, а 33 одсто недељу дана пред референдум. Пред крај кампање, у јуну, половина грађана Британије стекла је утисак да оба политичка табора (за останак у ЕУ и за излазак из ЕУ) говоре „углавном лажи”.

Шта да очекују друге земље, кад је Британија, држава са зрелим и утаначеним демократским системом, подлегла референдумској грозници из које не уме и не може да се отрезни?

Мало ко је спреман да слуша озбиљне анализе или промишљања научника светског гласа. Такав је, на пример, шведски политиколог Бо Ротстајн, иначе професор на горепоменутом Оксфордском универзитету. Ротстајнов опстанак у Британији могао би такође да буде угрожен кад процедура око брегзита одмакне, али за њега нема зиме, јер је почасни или редовни професор на још неколико престижних факултета. У научном тексту о референдумима, шведски политиколог наводи пример из своје земље, кад су Швеђани (1955) позвани да се изјасне да ли желе да почну да возе десном страном, уместо левом, и да се у том смислу прилагоде суседима – Финској, Норвешкој и Данској. Један владин комитет, анализирајући све погодности у саобраћају и куповини аутомобила, предложио је ову промену. Швеђани су изашли на референдум и 85 одсто је гласало против измене дотадашњег режима вожње. Народна воља, непосредна демократија, тек, грађани су се одлучно заложили за наставак тада уобичајених саобраћајних правила – вожњу левом страном.

По шведском уставу, одлука на референдуму није обавезујућа, па је парламент у Стокхолму осам година касније огромном већином (294 према 50) изгласао да држава треба да промени режим саобраћаја и да се с леве пребаци на десну страну. Ротстајн нарочито наглашава како ова одлука парламента није изазвала негодовање оне огромне већине Швеђана који су претходно гласали за леву страну. И тада и свих ових година, у Шведској се сматра да је парламент донео веома мудру и далекосежну одлуку.

Иако је излазак из Европске уније много важније питање, пример из Шведске говори да на референдумску одлуку не мора да се гледа као на запис у камену. По мишљењу професора Ротстајна, плебисцитарна одлука нема апсолутни демократски легитимитет. Подсећа на бројне локалне референдуме у САД, кад су грађани одбијали флуорисање воде, упркос научним доказима да је то добро за здравље становништва. Народна воља била је у тим местима штетна по зубе њихове деце и по њихов џеп, јер су морали да плаћају огромне рачуне за стоматолошке услуге.

Шведски професор није једини који се залаже да се референдум у Британији понови или да се прогласи необавезујућим, јер консултација с народом није обављена по правилима фер-плеја.

Уместо да изађе из Европе, Британија би боље урадила да свој саобраћај регулише као сав „нормални европски свет”. И да крене да вози десном страном. Али предлагачи таквог престројавања вероватно би на референдуму били поражени, и то много убедљивије од политичара који су предлагали останак у ЕУ.

Све говори да из овог ћорсокака у који су Британци довели себе нема доброг излаза. Понављање референдума личило би на шалу. Па ако би резултат био један-један, онда би трећи референдум доносио одлучујући гол. Ма како да је светска политика постала неозбиљна, ипак не може да се своди на фудбал. Једноставније би било да се за извесно време заустави епидемија референдумске грознице. Народ се на Балкану догађао почетком деведесетих, кад су се референдуми проглашавали чудотворним исцелитељима. Није се добро завршило. 


Коментари54
cf275
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Borisav
Verovatno je da Politika želi da ostane ozbljna novina i zato bi bila dužna da posle ovog „jednoumlja“ autorke, nadje novinara, koji bi pružio uvid i u razloge koji su bili dovoljno ubedljivi da se većina Britanaca odluči za Brexit. Lepo je što se autorka članka potrudila da prenese pričice uvredjenih elitnih Oksfordovaca sa uskraćenim EU subvencijama kao svoj udarni argument, ali nije profesionalno, da bez i spomena o kontra argumentima, koji se decenijama „kuvaju“ u UK protiv beslovesno skupih birokratskih struktura EU i aspiracija Brisela da postane „naddržava“, ostavi čitaoce da jedino mogu da zaključe da su Britanci - baš blesavi. A takodje i da su novčano i privilegijama bogato motivisani članovi političke elite, po aksiomu, najpametniji i najmoralniji.
Posrtanje korumpirane i nesposobne elite
Autor ovog članka samo potvrdjuje poznate zablude (ili prevare) nesposobne (ili duboko korumpirane) evropske elite, i ponavlja politički korektne floskule u koje skoro niko medju nama običnim ljudima više ne veruje. Elita stalno ponavlja nebuloze kako "ostareloj Evropi treba radna snaga". U Evropi generalno, sa izuzetkom nekoliko regiona odavno uopšte nema manjka radne snage. Naprotiv postoji ogroman višak radne snage i za svakog vanervropskog imigranta koji dodje u Evropu, još jedan evropljanin ostaje bez posla, preko onih skoro 50 miliona (od kojih pola mladih ljudi) koji su već bez posla. Kada je u pitanju nauka, onda se ponavljaju floskule kako im trebaju stranci da bi popunili profesorske stolice, a istovremeno su digli ruke od svoje omladine i upropastili sopstveni obrazovni sistem. Ne trebaju Evropi strani radnici i naučnici, jer nemaju dovoljno sopstvene pametne omladine. Nego zato jer je nesposobna i korumpirana elita pokrala pare i sopstvenu decu pustila niz vodu.
slavica
Sve i da je referendum morao biti zasto nije raspisan posle predstojećih izbora! Nas vrli predsednik nije stvarao RS na prvoj borbenoj liniji 48 meseci kao moj suprug i mnogi drugi, njegova supruga nije brinula u podstanarskoj sobi o tri mala decaka pa mu je danas lako srbovati preko nasih ledja. Omogućio je sinu Igoru kredit od tri miliona maraka iz investiciono-razvojne banke da se ne drogira, ( tako je rekao Dodik u Skupstini), a moji trbuhom za kruhom po belom svetu. Ne treba niko da mi moralise sta je ispravno a sta nije. Izasla sam na referendum-anketu! Voljela bih da izlaznost bude 90% i da odgovor bude DA! Isto tako biću srećna da Milorad Dodik izgubi izbore u Banja Luci Bijeljini i Trebinju!
Deda Djole
Odlican tekst ! Prava tema na pravi dan na pravom mestu, bravo Zorana. I vrlo interesantni i zreli komentari koji dopunjuju i prosiruju temu.
Rista
Deda, da je Politika stavila Vucicevu sliku iznad ovog teksta, sad bi ovde imao jedno trideset; "Katarina: Predstavnici naroda moraju da predstavljaju narod!", ... komentara.
Препоручујем 3
Petar II
Clanak je cinjenicno netacan i vec su iznesene neke nedoslednosti. Neke bitne stvari nisu recene u tekstu. Referendum nije obavezujuci. UK vlast tehnicki ne krsi nikakav zakon, ako ga ignorise. UK je jos uvek deo EU i bice jos neki period, cak iako se UK pozove na clan 50. Ovakvi tekstovi u UK medijima su deo propagande za relativizaciju rezultata referenduma, ne znam zasto ih autor nama servira, umesto ozbiljne analize posledica Bregzita na nas i spoljnu politiku u svetu. I, da li je ovo autorski tekst ili prevod nekog bloga?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља