64. САН СЕ­БА­СТИ­ЈАН

Сан Се­ба­сти­јан – То­ли­ко сам ко­ри­сних ства­ри на­у­чи­ла то­ком про­јек­ци­је фил­ма „Сно­у­ден” Оли­ве­ра Сто­у­на. Јед­на од њих је – уко­ли­ко по­же­ли­те да с не­ким по­не­што у тај­но­сти по­при­ча­те, за­тво­ри­те те­ле­фо­не у не­у­кљу­че­ну ми­кро­та­ла­сну рер­ну. Дру­га – ни слу­чај­но се не пре­свла­чи­те у хо­тел­ској со­би а да прет­ход­но ни­сте уга­си­ли сва све­тла, те­ле­ви­зор и ком­пју­тер. Ве­ли­ки брат све чу­је и све ви­ди. И све о ва­ма скла­ди­шти. Баш све! И не­мој­те да по­сле ис­пад­не да то ни­сте зна­ли.

Ле­ген­дар­ни аме­рич­ки сце­на­ри­ста, ре­ди­тељ и про­ду­цент Оли­вер Сто­ун, тро­стру­ки оска­ро­вац, за­по­чео је у Сан Се­ба­сти­ја­ну ди­на­мич­ну европ­ску тур­не­ју би­о­граф­ског фил­ма о Едвар­ду Сно­у­де­ну, нај­тра­же­ни­јем бе­гун­цу на све­ту и нај­по­зна­ти­јем „зви­жда­чу” ко­ји је јав­но от­крио сву моћ аме­рич­ког про­гра­ма за гло­бал­ни над­зор.

Филм „Сно­у­ден” у бе­о­град­ске би­о­ско­пе сти­же већ 29. сеп­тем­бра, за­хва­љу­ју­ћи ди­стри­бу­тер­ској ку­ћи „Та­ра­ма­унт филм”.

У раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” Оли­вер Сто­ун ка­же да и да­ље ка­те­го­рич­но од­би­ја та­ко­зва­ну нео­п­ход­ност по­сто­ја­ња шпи­јун­ског про­гра­ма за гло­бал­ни над­зор и да је про­тив то­га да се „у име ра­та про­тив те­ро­ри­зма жр­тву­ју сло­бо­да и при­ват­ност љу­ди”. Не же­лим та­кву вр­сту за­шти­те, из­ја­вио је у Сан Се­ба­сти­ја­ну Сто­ун, до­да­ју­ћи по­сле про­јек­ци­је фил­ма и да по­сто­ја­ње и моћ аме­рич­ког про­гра­ма о ко­јем је све­ту „зви­ждао” Сно­у­ден сма­тра „са­мрт­ним зво­ном истин­ској сло­бо­ди”.

Он је био ве­о­ма ка­те­го­ри­чан и о то­ме да не жр­тву­ју сло­бо­де да за­шти­те љу­де у име ра­та про­тив те­ро­ри­зма. „Ово је са­мрт­но зво­но истин­ској сло­бо­ди. Не же­лим та­кву вр­сту за­шти­те.”

За­што је ве­ћи део фил­ма сни­мљен у Не­мач­кој, а не код ку­ће?

За­то што је та­ко би­ло си­гур­ни­је. Не­мач­ка је др­жа­ва ко­ја је сна­жно про­тив над­зо­ра ка­кав спро­во­де САД и због соп­стве­не про­шло­сти. Кад смо по­че­ли рад на фил­му још је све ве­за­но за Сно­у­де­на би­ло ве­о­ма све­же и при­лич­но стра­шно. У Аме­ри­ци су љу­ди го­во­ри­ли гро­зне ства­ри о ње­му, ре­ак­ци­је су би­ле хи­сте­рич­не, мр­жња пре­ма ње­му као из­дај­ни­ку на­ци­је и „ру­ском и ки­не­ском шпи­ју­ну” би­ла је огром­на. У та­квој ат­мос­фе­ри си­гур­но да не бих мо­гао да сни­мам филм о ње­му код ку­ће. Пре­ви­ше је љу­ди та­да би­ло про­тив ње­га.

А са­да?

Са­да је не­што ви­ше при­ја­тељ­ских гла­со­ва не­го пре. Те 2014, кад смо по­че­ли рад на фил­му, у САД је ви­ше од 60 од­сто ан­ке­ти­ра­них би­ло про­тив Сно­у­де­на. У Не­мач­кој је кли­ма би­ла знат­но по­вољ­ни­ја.

У раз­го­во­ру по­сле ва­шег до­ку­мен­тар­ца „Не­ис­при­ча­на исто­ри­ја Сје­ди­ње­них Др­жа­ва” ре­кли сте ми да Сно­у­де­на сма­тра­те хе­ро­јем, али у фил­му „Сно­у­ден” га не пор­тре­ти­ше­те као хе­ро­ја, већ као мла­ди­ћа, аме­рич­ког па­три­о­ту с про­бу­ђе­ном са­ве­шћу?

За ме­не је Сно­у­ден хе­рој, јер смо, за­хва­љу­ју­ћи ње­му, от­кри­ли тај­не ко­је се ти­чу свих нас, тај­не сним­ке ко­је се ја­вља­ју од 2003. го­ди­не. Тре­ба раз­мо­три­ти све што су при­слу­шки­ва­њем и ин­тер­нет шпи­ју­ни­ра­њем от­кри­ле тај­не слу­жбе, ка­ко би се за­у­ста­ви­ло при­су­ство Ве­ли­ког бра­та. Евро­па и дру­ге зе­мље не чи­не ни­шта да по­мог­ну Сно­у­де­ну из стра­ха од САД.

Та ис­тра­жи­ва­ња и раз­го­во­ри под­ра­зу­ме­ва­ли су и чак де­вет ва­ших су­сре­та са Сно­у­де­ном у Мо­скви?

Да, тач­но је, де­вет. А зна­те за­што? За­то што не мо­гу да ве­ру­јем у вла­ду САД. Не мо­же­те ве­ро­ва­ти НСА, ЦИА, Еф-Би-Ају, ни­ти хо­ли­вуд­ским сту­ди­ји­ма ко­ји су у вла­сни­штву кор­по­ра­ци­ја на че­лу с адво­ка­ти­ма, ни­ти се са­свим си­гур­но мо­же ве­ро­ва­ти аме­рич­ким ме­ди­ји­ма. За­то ми је би­ло по­треб­но да лич­но раз­го­ва­рам са Сно­у­де­ном, да од ње­га чу­јем ње­го­ву жи­вот­ну при­чу, ње­го­ве мо­ти­ве за из­ла­зак у јав­ност с та­ко ва­жном чи­ње­ни­цом да је због аме­рич­ких про­гра­ма пра­ће­ња чо­ве­чан­ство из­гу­би­ло пра­во на при­ват­ност.

Не­мо­гу­ће је да све по­ме­ну­те слу­жбе и ин­сти­ту­ци­је ни­су би­ле оба­ве­ште­не о то­ме шта сни­ма­те и ку­да се кре­ће­те? Осе­ћа­ли сте при­ти­ске?

Си­гур­но је да се све зна­ло, али ни­сам осе­ћао ни­ка­кве при­ти­ске. Би­ло би глу­по да нас НСА на­пад­не или спре­ча­ва у ра­ду, јер би им се то оби­ло о гла­ву. До­ду­ше, ми смо пре­у­зе­ли све ме­ре пре­до­стро­жно­сти, по­чев­ши од то­га да је сце­на­рио био ко­ди­ран, да се о Сно­у­де­ну ни­је раз­го­ва­ра­ло пре­ко те­ле­фо­на или имеј­ла.

Ни­је вам пр­ви пут да се ба­ви­те кон­тро­верз­ним те­ма­ма, да вас ве­ли­ки сту­ди­ји од­би­ја­ју, на­ви­кли сте ваљ­да на то?

Да, али је филм о Сно­у­де­ну, осим фи­зич­ких иза­зо­ва, зах­те­вао и до­бру дра­ма­ти­за­ци­ју. Же­лео сам да то бу­де три­лер, а при­ча о ком­пју­те­ри­ма, ши­фри­ра­њу, о чо­ве­ку ко­ји је це­ле да­не и но­ћи про­во­дио пред ком­пју­тер­ским екра­ном, мо­гла је ла­ко да се пре­тво­ри у пу­ку до­са­ду. С дру­ге стра­не, же­лео сам се кроз филм ка­же исти­на и по­ка­же сва ре­ал­ност оно­га што се до­го­ди­ло, а не не­ка на­уч­на фан­та­сти­ка. Сно­у­ден је то­ком ка­ри­је­ре ра­дио на три раз­ли­чи­та ме­ста, па је и то до­дат­но ком­пли­ко­ва­ло са­му по­став­ку сце­на­ри­ја, ко­ји смо че­сто ме­ња­ли у хо­ду.

Сно­у­ден вам је да­вао не­ке са­ве­те?

Је­сте, у сми­слу да је мно­го по­мо­гао код тех­нич­ких ства­ри, ком­пју­тер­ског је­зи­ка, али је до­бро раз­у­мео и да филм зах­те­ва дра­му и драм­ски об­лик за све те ства­ри ко­ји­ма се он ба­вио. Знао је да ми на не­ки ви­зу­ел­но при­хва­тљив на­чин мо­ра­мо да­ти сли­ку о то­ме шта све ком­пју­тер мо­же и ка­ко се уз по­моћ ком­пју­те­ра ула­зи и у нај­ин­тим­ни­је де­ло­ве на­ших жи­во­та.

У фил­му је ја­сно при­ка­за­но да је Едвард Сно­у­ден ве­ли­ки па­три­о­та?

Он и је­сте ве­ли­ки па­три­о­та, ко­ји ап­со­лут­но ве­ру­је у Устав Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва, а не аген­ци­ја­ма ка­кве су ЦИА или НСА, за ко­је је ра­дио. Ни­кад ни­је пре­стао да бу­де ло­ја­лан сво­јој зе­мљи и Уста­ву САД и то је оно што је у слу­ча­ју Сно­у­де­на ап­со­лут­но тач­но.

У из­град­њи дра­ма­ти­за­ци­је до­бар део при­че осло­ни­ли сте на Сно­у­де­нов при­ват­ни жи­вот и ње­го­ву ду­гу и чвр­сту ве­зу с де­вој­ком Линд­зи?

Тач­но, осим што по­ка­зу­је­мо ње­го­во на­пре­до­ва­ње у оба­ве­штај­ној за­јед­ни­ци, раз­ли­чи­те по­сло­ве у ко­ји­ма је био екс­перт за гло­бал­ни над­зор и све што је он ја­сно ви­део у тим сво­јим по­сло­ви­ма, што га је и ужа­сну­ло, на­ме­ра је и би­ла да по­ка­же­мо да је Сно­у­ден имао и има и при­ват­ни жи­вот, де­се­то­го­ди­шњу ве­зу с де­вој­ком ко­ја му је увек би­ла вер­на. Ве­ли­ки аспект ње­го­ве при­че је­сте упра­во њи­хо­ва ве­за, њи­хов од­нос у ко­јем же­на зна да је њен му­шка­рац пун тај­ни, али не зна ни­ти на­слу­ћу­је би­ло ко­ју од њих.

За­ни­мљив део Сно­у­де­но­ве филм­ске би­о­гра­фи­је је­сте и ње­гов епи­леп­тич­ни на­пад?

Сно­у­ден је до­био епи­леп­си­ју, а пр­ви на­пад му је и по­ка­зао да жи­вот има гра­ни­це и да је и он сам, иако још ве­о­ма млад, ипак са­мо смр­тан. Ми­слим да га је упра­во тај на­пад не­где и осве­стио. Филм пра­ти де­вет го­ди­на ње­го­вог жи­во­та, од ње­го­ве 20. па до 29. го­ди­не. Пра­ти мла­дог чо­ве­ка ко­ји се све то вре­ме бо­ри да за­др­жи ду­шу.

За­ни­мљи­во је и то што ви­ди­мо и ње­го­во и ва­ше раз­о­ча­ра­ње у Оба­му?

Раз­о­ча­ран сам Оба­мом. Гла­сао сам за ње­га, а са­да га пре­зи­рем јер је део аме­рич­ке им­пе­ри­је. Ми­слио сам да је за­и­ста хтео да до­не­се не­ки вид ру­звел­тов­ских ре­фор­ми у си­сте­му, али ни­је мо­гао, ни­је имао хра­бро­сти. Ни­је до­нео про­ме­не, већ је са­мо на­ста­вио исто­ве­тан вид шпи­ју­ни­ра­ња све­та ко­ји је за­по­чео Буш мла­ђи. Ово је за­пра­во че­твр­ти Бу­шов ман­дат. Уме­сто бри­ге о озбиљ­ним про­бле­ми­ма, о еко­но­ми­ји, Оба­ма се бри­не шта ће Сно­у­ден ре­ћи, а не го­во­ри о скан­да­лу при­слу­шки­ва­ња и ус­по­ста­вља­њу пре­се­да­на ко­ји ни­кад не­ће не­ста­ти, већ ће Ве­ли­ки брат тра­ја­ти.

О Бу­шу мла­ђем сте сни­ми­ли филм „W”, с њим сте ишли и у шко­лу?

Не се­ћам га се из тог пе­ри­о­да, бр­зо сам на­пу­стио Јејл, јер се ни­сам до­бро осе­ћао у окру­же­њу „де­ча­ка из до­брих по­ро­ди­ца” ко­ји су се мо­та­ли око­ло с ве­о­ма ло­шим оце­на­ма, а је­дан од њих је чак по­стао пред­сед­ник.

Увек сте би­ли бун­тов­ник, из бун­тов­ни­штва сте оти­шли и у Ви­јет­нам?

Мо­ји ро­ди­те­љи су се раз­ве­ли док сам био де­те и стал­но сам због то­га био у по­тра­зи за по­ро­ди­цом, из­ла­зом, сми­слом жи­во­та... Мој отац је био бе­сан због мог на­пу­шта­ња фа­кул­те­та ко­ји је де­бе­ло пла­тио, а ја сам ис­пао не­за­хва­лан, и то ми је пре­ба­ци­вао. Да­нас га раз­у­мем, али та­да сам био ве­о­ма ди­вље и љу­то де­те. Ми­слио сам да ћу од­ла­ском у Ви­јет­нам­ски рат учи­ни­ти пра­ву ствар.

Има­те две рат­не ра­не, трај­не по­сле­ди­це и два ор­де­на?

Имао сам сре­ће јер сам из­ву­као жи­ву гла­ву. Чи­ње­ни­ца да сам оти­шао у рат и пре­жи­вео га про­ме­ни­ла је мој жи­вот, до­не­ла но­ви сми­сао и енер­ги­ју. По по­врат­ку сам од­лу­чио да одем у Њу­јорк и упи­шем филм­ску шко­лу иако сам био мно­го ста­ри­ји од оста­лих сту­де­на­та у кла­си Мар­ти­на Скор­се­зеа. На­пи­сао сам 11 сце­на­ри­ја за дру­ге ре­ди­те­ље, а као сце­на­ри­ста сам про­шао не­за­па­же­но. А он­да се до­го­ди­ла 1978. и мој пр­ви успех: Оскар за сце­на­рио фил­ма „По­ноћ­ни екс­прес”. Ва­жан по­мак по­сле се­дам го­ди­на ве­ге­ти­ра­ња.

Жан Лик Го­дар че­сто је го­во­рио да је сва­ки филм по­ли­тич­ки?

И је­сте, он је у пра­ву. Али, ако гле­да­о­цу по­ка­зу­је­те по­ли­тич­ки про­цес ка­ко не­ко по­ста­је кон­гре­смен, он ће за­спа­ти од до­са­де. „Ник­сон” је био мој нај­по­ли­тич­ки­ји филм, а оно што сам ура­дио у фил­му „W” са­бра­но је у сце­ни од 11 ми­ну­та, кроз раз­го­вор у јед­ној со­би то­ком ко­јег је пре­до­че­на све­у­куп­на по­ли­ти­ка САД. Из те сце­не мо­гу­ће је спо­зна­ти ка­кво смо ми цар­ство по­ста­ли и да Аме­ри­ка и да­ље има свој дом по це­лом све­ту. У фил­му „Сно­у­ден” ја­сно је на ко­је све на­чи­не тај гло­бал­ни дом да­нас функ­ци­о­ни­ше.