петак, 04.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 25.09.2016. у 12:47 Зоран Радисављевић

Књижевна слика Колубарског краја

На „Ћоровићевим сусретима” награда „Светозар Ћоровић” за књижевност уручена Радовану Белом Марковићу, а награда „Владислав Ћоровић” за животно дело додељена је академику Василију Крестићу

Билећа – У Дому културе „Јевто Дедијер”, на „Ћоровићевим сусретима”, Радовану Белом Марковићу уручена је награда „Светозар Ћоровић”. Жири, који је радио у саставу: Јован Делић, председник, Марко Недић и Ранко Поповић, једногласно је одлучио да награду за 2016. годину добије Радован Бели Марковић, књижевник из Лајковца, за роман „Путникова циглана”, који је објавила Српска књижевна задруга, у редовном „Колу” (2015). О награђеном аутору говорили су Јован Делић и Марко Недић.

Подједнако плодан  као приповедач и као романсијер, истиче Јован Делић, Радован Бели Марковић је романом „Путникова циглана” потврдио најбоље уметничке домете своје раније прозе. И овим романескним остварењем он се опире устаљеним књижевним конвенцијама и клишеима, и у трајном, и естетски продуктивном дослуху са књижевном традицијом и савременошћу, у најновију српску прозу уноси један изузетно индивидуалан и апартан стваралачки глас. Стварност Колубарског краја и његових реалних и мистификованих простора, обликована је у „Путниковој циглани”, у плодном прожимању и сударању различитих нивоа субјективне стварности и богатих индивидуалних стилских средстава, од лирских и хуморних, до критичних и иронијско-протесних, сложених у књижевни текст изузетне уметничке сугестивности. Овим романом и својом целокупном прозом, која наилази на једнодушан и велики одјек у књижевној критици и информативним медијима, Радован Бели Марковић остварио је маштовиту књижевну слику трагичног човековог искуства нашег и минулог времена и тиме дао посебан и веома значајан допринос савременој српској књижевности.

Овогодишњи добитник награде „Светозар Ћоровић”, Радован Бели Марковић, наглашава Марко Недић, својим прозним делом, изузетно продуктивним у последњој деценији 20. и првој деценији и по 21. века, на сасвим особен начин је обогатио савремену српску књижевност и допринео њеној разноврсности и динамици. Подједнако значајан као приповедач и као романсијер, он је у српску прозу свога времена унео један индивидуалан наративни глас, који је непрестано у активном дијалогу са књижевном традицијом и савременошћу и у продуктивном отпору стандардном књижевном рукопису. Традиција на коју се ослања, почев од старих писаца и Доситеја Обрадовића до Боре Станковића и Момчила Настасијевића, послужила му је само као погодан предложак на основу којег је изградио своје оригинално књижевно дело, које се, с друге стране посматрано, изворно остварује према принципима модерне наративне поетике.

Његове приповетке и романе, па тако и „Путникову циглану”, за коју је добио ову престижну награду, доминантно обележава изразито језичко богатство и наративна енергија која омогућава сталну динамику прозног текста и умножавање његових мотивских, асоцијативних и семантичких поља. Аутор се ни у овом роману не удаљује од кључног хронотопа своје прозе, од Колубарског краја, и у њему Горње и Доње Псаче, Белог Ваљева, Лајковца, Ћелија, Јабучја и других реалних и измаштаних завичајних топонима. Он се, међутим, само делимично ослања на њихову стварну и видљиву иконографију, јер му они у суштини служе као неопходна основа и добро мотивационо покриће за богату и продуктивну игру маште и језика и за нови и другачији смисао наративног рукописа. Завичајна стварност је у романима и приповеткама овог аутора, а у „Путниковој циглани” можда најсугестивније, претворена у прави митопоетски простор, створен и естетски осмишљен руком сигурног мајстора књижевне речи и облика.

Уз подсећање на браћу Ћоровиће, историка Владимира и књижевника Светозара, Алексу Шантића и Јована Дучића, поете, националне и  књижевне посленике Атанасија Шолу и Перу Слијепчевића, германисту и од сваке руке књижевног зналца, затим Саву Владиславића, и великане нашег доба – Момчила Капора и Радослава Братића, Радован Бели Марковић, у свом слову, рекао је између осталог: „Књижевно дело Светозара Ћоровића припада оном раздобљу књижевне и културне историје када се –  крајем 19. и почетком 20.века – на овим странама и на темељима народне књижевности стала заметати и уметничка књижевност у готово свим својим облицима, са заданим циљевима: да укрепљује језик и служи испаћеном свом народу, црпећи из њега грађу и мотиве, а надахњијући се тврдом његовом муком и племенитим тежњама. Као и Шантићево песништво, и Кочићева проза, и Ћоровићево књижевно дело бејаше усмерено на то да се у једном  занемоглом народу, притисканом да служи сопственој пропасти, и у културно нестасалој покрајини заметне књижевност која ће бити огледало живота и нарави, зарад духовног подстрека и давања махова родољубивом, националном и социјалном бунту”.

Прве вечери „Ћоровићевих сусрета”, у Гацку, додељена је награда „Владимир Ћоровић” за 2016. годину, Василију Крестићу, редовном члану Српске академије наука и уметности, за животно дело. Жири, који је радио у саставу: проф. др Љубодраг Димић,председник, проф. др Радмило Пекић и др Драга Мастиловић, одлуку је донео једногласно. Жири је оценио да је академик Василије Крестић својим вишедеценијским научним радом на пољу историјеске науке, дао драгоцен допринос српској историографији и култури и тиме у потпуности заслужио ово високо признање.

Академик Крестић, нажалост, због здравствених разлога, није могао да допутује у Гацко. Награда ће му бити уручена накнадно, у Београду.

Коментари2
fb1de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Николић (Ваљево)
Милозвучни, словољубиви и благоглагољиви ћирилични језик српски којим овоземаљски шар господин Марковић боготражитељски обилази све идући пругом лајковачком, језик је онај истинити и логосни, још од Његоша, којим се царство и шар Небески наслућује и восхићује...
profesor književnosti
Možda sam pogrešila, ali shvatila sam Vaš komentar kao "persiflažu" i zato mi se i dopao. Ovaj komentar kao da je napisao Sterija lično, iz "Laže i paralaže". A od čitave literature g.Markovića, grešna mi duša, jedino razumem da je u pitanju Lajkovačka pruga, i onaj večiti Mile koji tom prugom ide.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља