Спортској редакцији „Политике” електронском поруком из Кине јавио се Радиша Чубрић, тренер Бициклистичког клуба Металац. Некадашњи репрезентативац и професионалац у САД, доцније и савезни капитен наше репрезентације, описао је трагичан догађај на трци у Вушану, који је проузроковао смрт 25-годишњег Дејана Марића, члана краљевачког клуба и репрезентативца Србије. Чубрићево писмо објављујемо у целини.

„И даље мислим да оно што се десило није стварно, да је то само неки ружан сан… Не знам шта да кажем, тешко ми је много, сви смо шокирани. Остали смо без Дејана Марића. Не знамо како се несрећа заиста догодила, јер нико од наших возача у том тренутку није био уз њега. Има неколико верзија: да је сувише рискантно покушао да прође напред јер се пут сужавао мосту, да га један Италијан ‘наместио’, да је погрешно проценио да може пре моста да изађе на чело, да се један Аустралијанац измакао и да је тада ударио директно главом у камени мост…

Када смо Милош Борисављевић и ја стигли на место несреће, још је давао знаке живота… Страшно је то било видети. Још не могу да дођем себи.

То је била једнодневна кружна трка у граду Вушану после завршене 12-дневне етапне трке ‘Око језера Појанг’ на којој смо остварили одличне резултате и уместо да прославимо леп успех остали смо без Дејана, завијени у црно и скрхани.

Могу да кажем да је то судбина и ништа друго. Функционисали смо одлично као екипа, двојица Словенца, који су возили као наши гости, били су тиме импресионирани. Чак је и Дејан током целе трке, иако није био најспремнији, давао максимум и возио одлично и борбено од првог до последњег дана трке ‘Око језера Појанг’. Трка у Вушану није била посебно важна, није се рачунала за пласман и није нам била битна. Возило се само за награде и наш план је био само да ‘одвеземо’ трку, јер смо очекивали да ће највероватније Аустралијанци и Италијани контролисати и ‘затворити’ трку. Нисмо планирали да имамо возача у бегу већ да се чувамо за спринт.

Покушавам да се концентришем на папирологију, јер то није ни мало једноставно. Закони су чудни, разликују се овде од провинције до провинције. У контакту сам са нашом амбасадом и конзулатом, предали смо једној швајцарској фирми бригу око преноса тела у Србију, а  градоначелница Вушана је после несреће била нон-стоп уз нас и заједно с организаторима трке обећала да ће преузети на себе трошкове транспорта.

Синоћ је већи део екипе кренуо за Србију. Борисављевић је остао јер није могао да уђе у авион… После несреће сви смо били у великом шоку тако да смо, док смо мењали авионске карте, погрешили па је добио карту за други лет, а првобитни план је био да остане дуже у Кини одакле би могао да одлети директно на Светско првенство у Катару… Други део екипе са Рајовићем је, такође, у шоку и не знају да ли ће моћи да сутра стартују на новој трци. Ја ћу се потрудити да будем са њима на старту, али нећу моћи да водим екипу…

Дејан ће заувек остати са нама као храбар и добар бициклиста и друг.