уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 30.09.2016. у 11:00 Ана Тасић

Лицемерје западног света

Представе „Урнебесна тама”, текст Волфрам Лоц, режија Душан Давид Парижек, Бургтеатар, Беч и „Саосећање. Историја митраљеза”, аутор и редитељ Мило Рау, Шаубине ам Ленинер Плац, Берлин,
Из представе „Саосећање. Историја митраљеза” (Фото Daniel Seiffert)

 

50. Битеф 

Настала према драми савременог немачког писца Волфрама Лоца, представа „Урнебесна тама” чешког редитеља Душана Давида Парижека упадљив је случај провокативног редитељског театра. Лоцов текст је густог значењског ткања са кључним референцама на Конрадово „Срце таме”, као и на Кополин филм „Апокалипса данас”. Одатле гради савремену, помало наивну, врло ироничну и политички прилично некоректну авантуристичку приповест која одражава нагомилане апсурде постколонијалног света.

Избор да четири глумице играју различите мушке ликове редитељски је интригантан, појачава сценску театралност и успоставља јачу гледалачку дистанцу према догађајима. То је нарочито иронијски разорно када глумице представљају мушке особености ликова, на пример у уводном монологу крупније плаве глумице која игра Сомалијца, пирата, у грубим, мушким покретима, као фајтера, шанера обученог у лежерну тренерку, задиханог и ратоборног. Њен наступ је обмотан иронијом и физички изражајан, нарочито на почетку када она стоји на сцени у мраку, не видимо њено лице, али је тело врло експресивно. Јаз између њене физичке појаве и лика који представља јако је стилизован, комичан и типичан за Парижекову режију, изграђену на шаролико размаштаним решењима.

Сцена која је репрезентативна за, са једне стране, наивну, али истовремено и гротескну режију, на крају је првог дела, а укључује и „паузу” пред коју нас глумице обавештавају да можемо да изађемо из сале ако то желимо, мада се радња наставља. Тај изузетно узбудљиви призор почиње хорским певањем распеване инфантилне песме „The Lion Sleeps Tonight” која се пробија кроз гротескни пакао ратних стварности, носећи изразито иронична значења, због контраста, њене базичне идиличности и стварности која није нимало идилична. Следи бучно рушење кулиса и резање гомиле дасака у машини за дрво, у обличју лабуда, која на све стране бљује пиљевину, паралелно са све јачим звуцима песме о лаву који спава. У једном тренутку певање уживо бива замењено понављајућим аудио-снимцима те песме, што разумемо као симболички знак губитка њихових гласова, животног елана.

Представа „Саосећање. Историја митраљеза”, аутора и редитеља Мила Рауа, тематски се донекле преклапа са „Урнебесном тамом”, у питањима постклонијализма и лицемерја западног света, а њен фокус је на теми ширих политичких значења геноцида. Сценски језик је овде знатно сведенији, драматургија је псеудодокументаристичка, што подразумева аскетизам режије. С друге стране, идејни план представе је веома сложен, прецизно промишљен, аутоироничан и ауторефлексиван, што је чини изузетно вредном, у комбинацији са сугестивном игром две глумице, Консолат Сиперијус, афричког порекла, и Урсине Ларди, швајцарско-немачког порекла.

На сцени затрпаној ђубретом, оне у монолозима откривају аутобиографије, глумица које су искусиле хорор геноцида, прва током одрастања у Бурунди, друга као радница невладине организације која је боравила у Конгу и Руанди. У функцији наглашавања документаризма, њихове исповести се путем директног видео-преноса пројектују на огромно платно у позадини. Видео-пренос истовремено битно појачава драмске ефекте, снагу њихове игре, јер се у крупном плану на екрану јасније и детаљније прати фацијална експресивност, нарочито у случају Лардијеве која сјајно носи представу, скоро па њену монодраму.

Сиперијус игра на француском језику, откривајући ужасе које је преживела као дете, али и данашњи живот у Белгији, живот глумице која између осталог игра у „Антигони”, чиме се проблематизује смисао позоришта у данашњем свету, уз сугестију лицемерја Запада који експлоатише туђу несрећу. Оно што је особено, али и помало застрашујуће, јесте ведрина с којом она говори о паклу деструкције, оптимизам садржан у њеном благом осмеху. Схватамо га као вид механизма одбране, једини начин да се такви хорори преживе. А Лардијева наступа с изразитом хладноћом, што разумемо као њен вид преживљавања, борбе са хорором животног искуства.

Псеудодокументаристичку форму Рауове представе можемо тумачити и као одраз њеног садржаја, (само)критичности према (псеудо)бризи Европљана за покоље у неевропским земљама. Активности разноразних невладиних организација које су предмет Рауове убитачне ироније, као и „политичка” ангажованост позоришних уметника, можда су лажни, сурогат бриге и истинског ангажмана. Можда су они само средства прања сопствене савести због стварних разлога ратовања у земљама „трећег света” – увећања личног богатства.

Коментари3
6a72e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mrgud
Ove dve predstave su sve osim politicki nekorektne. Zapravo, veoma su politicki korektne jer predstavljaju jednu vrstu ventila: (pseudo) svest i brigu o desavanjima uzrokovanim usponom zapadnog kapitalistickog sistema. Naime, ovakvim komadima zapad (Evropa/Nemacka/Austrija) kao da pere ruke od sopstvene odgovornosti za ono sto se u svetu dogadja i kaze: evo, svesni smo, jasno nam je, pogresno je i zao nam je tih jadnih ljudi. Za to vreme nastavljajuci jos snaznije da gazi humanisticke tekovine van svojih granica, te produbljivajuci jaz izmedju dva sveta. Usput, u njihovoj dramaturgiji i izvedbi nema nikakvih obiljnih provokativnijih elemenata koji bi trebalo da deluju subverzivno ka sistemu u kome su nastale, ciju produkciju on, istovremeno, obilato finansira. U njima se ogleda kako se drustvo u kome su one nastale bavi samo sobom. To nije apriori pogresno, vec smatram da nije opravdano njihovo igranje na Bitefu. Na stranu moje misljenje o kvalitetu rezije, koje nije nimalo pozitivno.
Мирослав М.
Интересантно је да се кроз медије провлачи једна те иста слика, уместо да прикажу конц. логоре где држе избеглице или зидине по Африци којима "чувају" Европу од Африканаца. Све сама филантропија и емпатија међ западним Европејцима.
dokle morbidnosti
Dokle će da se koristi slika ovog jadnog deteta? Netalentovani, bahati pseudo pozorišni ljudi nemaju nikakvu ideju, ali se odmah nalepe na opšte mesto. Ode pozorište u tandariju, a vi se bavite sterilnim pranjem savesti na sceni. Srećno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља