петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:44
ПОГЛЕДИ

Чији је Владан Десница

На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури
Аутор: Саво Штрбацпетак, 30.09.2016. у 08:20

Недавно су у Београду, поводом 110 година од рођења Владана Деснице, у организацији Центра за компаративно-хисторијске и интеркултурне студије Филозофског факултета у Загребу и Института за књижевност и уметност у Београду, одржани Десничини сусрети, под називом „Хрватско-српски/српско-хрватски интеркултурализам данас”.

Ко је Владан Десница? Рођен је 1905. у Задру, у грађанској српској породици, православне вероисповести, од оца Уроша и мајке Фани, рођене Луковић. Потомак је Стојана Јанковића (око 1635–1687), вође српских котарских ускока у 17. веку, сердара Котара, каваљера Св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су пореклом из Срба у Лици, одакле је Владанов прадеда Данило, трговац и поседник, дошао у Обровац, где му се родио син Владимир (1850–1922) који је са Олгом Јанковић, ћерком грофа (конте) Илије Деде-Јанковића (1818–1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (1874–1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора. Пошто је гроф Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су, по женској линији, наследиле Деснице, укључујући и дворе Јанковића, породичну цркву и земљишне поседе у Исламу Грчком. Владан је умро 1967. у Загребу, а сахрањен је у породичној црквици Светог Ђорђа (1675), поред двора Јанковића у Исламу Грчком.

Владан је студирао право у Загребу и Паризу. После дипломирања радио је као адвокатски приправник у канцеларији свог оца у Задру, а затим је радио и у Државном правобранилаштву у Сплиту. Ратне године провео је с породицом на породичном имању, а од 1945. до 1950. радио је у Загребу као начелник правног одељења Министарства финансија. После тога, све до смрти био је слободни уметник, професионално посвећен књижевности.

Аутор је два романа – „Зимско љетовање” (1950) и „Прољећа Ивана Галеба” (1957). Опробао се и у другим књижевним формама – писао је новеле, есеје, позоришне критике, фељтоне и хумореске, као и један драмски текст. Сматра се настављачем далматинске прозе, модерним следбеником Симе Матавуља, а његов књижевни поступак, поред реализма и психологије, одликују и нови елементи – поетизам и есејизам. Роман „Прољећа Ивана Галеба” је његово најзначајније дело и један од најбољих југословенских послератних романа. Године 1954. написао је сценарио за „Концерт”, један од најбољих филмова у историји кинематографије у Југославији.

Подаци о пореклу, животопису и уметничкој вредности Владана Деснице нису спорни, али је спорно чији је он књижевник.

У српскохрватској „Википедији” пише да је југословенски, у хрватској да је хрватски и српски, у српској да је српски и југословенски, а у енглеској да је хрватски писац српског порекла.

На Десничиним сусретима био је и рођени Исламчанин Момчило Суботић, лекар у пензији, који је имао прилике да као гимназијалац разговара с Владаном и који се дружио с његовом децом Олгом, Јеленом, Наташом и Урошем за време њихових летовања и зимовања у дворима Јанковића. Присуствовао је и пишчевој сахрани. На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури. То што су му на сахрани били тадашњи владика далматински Николај (Боца) и сви ученици и наставници Богословије из манастира Крка, говори, по доктору Суботићу, и о његовој националној и верској припадности.

Исламчани су поздравили манифестацију Десничини сусрети у Београду, али су коментарисали да би били много срећнији да се ова манифестација одржава у Исламу Грчком, у Јанковића дворима, породичном имању Десница, у којима је писац живео и писао и поред којих је и сахрањен, а и они да су на својим имањима и да све учеснике на манифестацији угосте и почасте пршутом, јагњетином са ражња и вином, као што су некад угошћавали писца по чијем имену ова манифестација и носи назив.

Иначе, према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живело је 1.139 житеља, од чега је било 87 процената Срба. Према попису из 2001. било их је свега 108, од којих само пет Срба, а на последњем попису из 2011. број житеља се попео на 150, без националне одреднице.

Други Исламчанин, Марко Стегњаја, директно са Десничиних сусрета у Београду отпутовао је у родно село на парастос брату Бранку и снахи Анки, које су у септембру 1991, на повратку с посла у Задру кући у Ислам Грчки, ликвидирали још неидентификовани припадници ЗНГ.

Дворе Јанковића и цркву у којој је сахрањен писац девастирале су хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993.

Документационо-информациони центар „Веритас”


Коментари72
5d076
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav K
Probat ću sažeto navesti dvije-tri stvari. 1) diskurs, prevladavajući u srpskom medijskom prostoru, napose o Hrvatima (ustaše, Jasenovac, Stepinac, navodni veliki Hrvat Tito, Thompson dijabolik, Tuđman bogtepita što..)- to nema veze sa zbiljom i to nitko od nas, osim vaših gostiju Pusića, Puhovskog i sličnih, ne prihvaća. Možete o nama drviti kao o fašistima, nacistima..što god hoćete- nama je svejedno. Golema većina nas uopće ni ne zna što pričate, osim ako nas mediji ne pridave time. 2) vaše- ne svih, znam- nijekanje Hrvata i hrvatskoga identiteta, te povijesti i kulture (fantazije o katolicizaciji, štokavska mitologija koju je popularizirao Karadžić, bajke o Vatikanu, nijekanje većine hrvatske kulture..)- fućka nam se za to. Kao slobodna zemlja, naš glas se čuje po svijetu, i nismo više ograničeni na biltene TANJUG-a. Glede teme, Desnica je hrvatski pisac mediteranskoga rakursa, kao i Ranko Marinković, Kaleb, Slobodan Novak ili Petar Šegedin.
БоБ
Како Десница може бити хрватски писац? Није се родио у Хрватској а живио је, радио у умро у Југославији. За вријеме његовог живота није псотојала хрватска држава сем НДХ. Био је Србин од мајке српскиње и оца србина. Дакле матерњи језик српски .. Какве везе он има са Хрватском сем што је његова имовина на територији данашње Хрватске?
Препоручујем 6
Anabela
To u svetu ionako nikoga ne zanima, a i vremena se menjaju. Jedini kojih se cela stvar tice su Srbi i Hrvati. Ne poznajem nikog ko negira hrvatski identitet. Ni jezik. Put pomirenja je potreban nasoj deci, da pronadju mir. Teba da zasnujemo na koliko - toliko istinitoj i priblizno slicnoj interpretaciji. Svako ima sa cim da se suoci. Nije pitanje ciji su gresi bili veci, nego kako da ih prevazidjemo. Onda ce ostati ono najbolje medju ta dva dobra naroda:njihovi stvaraoci, bogat jezik, vredni, gostoljubivi ljudi. Kada se nasa dva naroda izmire, bice to srecan i napredan region. Ne fucka se vama i nije vam svejedno. Vi se trudite da uspostavite dijalog i objasnite stvari.
Препоручујем 2
Anabela
Kulturna sredina u kojoj ne postoji osuda genocida nad Srbima od strane umetnika i njihovih rganizacija, nema eticki kapacitet da "prisvoji" delo umetnika srpskog porekla. Zeli se prisvojiti necije delo koje kao pripada hrvatskom opusu i dok su isto vreme osporava identitet sunarodnika autora .Delo moze da nadidje licno opredeljenje autora, ali ovde nije u pitanju ni umetnik ni delo., nego kulturna sredina koja selektivno poseze za delom autora iz etnicke grupe koja je bila zrtva genocida i progona bez nedvosmislene osude (bez eufemizama) tih zlocina od strane vodecih umetnika i njihovih organizacija. Vidimo da su se nemacki umetnici zaista mnogo puta obracunavali sa fasistickim nasledjem i da se potencira da to uradi svaka nova generacija (zivim u Nemackoj), zato je moguce da pisci jevrejskog porekla u Nemackoj pripadaju obema knjizevnostima.
Tomislav K
Nikakvog genocida nije bilo, i paralela Hrvati- Nijemci, a kamoli Srbi- Židovi nema veze s realnošću. U doba 2. svj. rata stvorena je NDH kao marioneta sila osovine, i nevelik broj Hrvata je podupirao taj režim- a oni koji jesu, golemom većinom su se otrijeznili zbog prodaje Dalmacije i ropskoga služenja Italiji i Njemačkoj. Većina Hrvata je služila u vojsci NDH, kao u bilo kojoj regularnoj vojsci država osovine, od Bugarske do Mađarske. Također, veći dio je pristupio partizanskom pokretu, koji je i u vodstvu, a u članstvu od 1943. bio natproporcionalno hrvatski (1944. je u tom pokretu bilo , u Jugoslaviji, 44% Srba od 41% stanovništva, te 30% Hrvata od 22% ). Možda vam ovo nije muzika za uho koju biste htjeli čuti, no: i pokolj velikog broja hrvatskih vojnika, a ne samo ustaša 45. i 46., te komunistička "numerologija" s brojkama udeserostručenim, kao i agresija Srbije i JNA koja je htjela okupirati i raskomadati Hrvatsku 91.- sve to dovodi do tog da kod nas vaše priče nemaju prođu.
Препоручујем 4
Миле Стојменов
Ми Срби много волемо да се све око нас врти. Почесто то тако и не бива, па се онда срдимо.
Tomislav K
Većina je komentara bizarna, a ni logika baš nije jača strana ... No, da ilustriramo: Vojislav Kuzmanović je hrvatski pisac, iako je bio Srbin i rođen u Srpskoj Crnji. Pripadnost nečijoj kulturi određuju jezik, baština, kulturno ozračje. Tako je Ivo Andrić pretežno srpski pisac, iako je i hrvatski, manjim dijelom opusa, na početku: prebacio se na srpski jezik i u većini glavnih djela- osim svjetskih autora- na njega je utjecala srpska pismenost i književnost, napose Karadžić i Njegoš. Mirko Kovač je obratni primjer- on je, po dolasku u Hrvatsku, svoja djela preveo ili stilizirao na hrvatski, i dalje pisao na hrvatskom. Dakle, on je hrvatski pisac, no nije prestao biti spskim i crnogorskim, jer mehaničkoga "ispisa" nema. Dvostruka pripadnost je još češća kod Muslimana/Bošnjaka, zbog zakašnjelosti njihove nacionalne identifikacije. Zaključno- postoji manji dio, zapravo vrlo malen, broj autora koji nisu ili- ili, nego i-i.
КумБ
логика вам је заиста бизарна јер шта ћемо са онима чије се књиге преведу на хрватски? За њих би могло да се каже да су хрватски писци зар не?
Препоручујем 9
Mostarac
Nisu bas dobrovoljno usli. Predsjednik najvece stranke Radic je bio protiv. A oni koji su bili najvise za ulazak kao Supilo i Trumbic su rekli da su napravili veliku gresku.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља