50. Битеф

„Амбасадор: немачко-афрички комад са певањем”, музичко-плесни перформанс, дело настало у сарадњи уметника из Немачке и Обале Слоноваче, у досадашњем програму 50. Битефа убедљиво води у погледу ексцентричности поетике. Представа коју је режирала Моника Гинтерсдорфер извозала нас је доле-горе, изазивајући вртоглаву смену различитих утисака. Од првих осећања одбијања због њене површности, претеране опуштености и распуштености извођача, преко каснијег одушевљења посебном енергијом и преданошћу актера, урнебесног смеха изазваног базичним треш приступом, до коначног утиска необичног поштовања због особено анархичног изражавања постколонијалне проблематике, критике друштвено-политичких механизама у борби за власт и дипломатију.

Сцена изгледа као да је у питању концерт, извођачи играју у окружењу бубњева, гитара, ди-џеј пулта, док хаотично муљају перспективе посматрања, документаризам и фикцију, плесне и музичке стилове, различите језике. Импровизација се често разлеће по сцени, додатно распршујући фокус гледаоца који је избомбардован извикивањем парола о крају система, затим псеудо-едукативним објашњењима како се постаје дипломата, аналитичким поређењем политика Тејлора и Гадафија, али и жешћим ироничним рок песмама о тужно усамљеничком животу амбасадора.

Либеријски политичар Чарлс Тејлор један је од „студија случаја” аутора представе који су за њене потребе истраживали политику и дипломатију у афричким земљама. Стварни, документаристички утемељени, апсурди политичке стварности су преведени у још апсурднију (и забавнију) сценску стварност. На пример, полазећи од запрепашћујућег слогана коришћеног у Тејлоровој изборној кампањи 1997. године, „Убио ми је маму, убио ми је тату, али ћу гласати за њега”, извођачи развијају и изводе врхунски забаван кич сонг у маниру диска седамдесетих. Стилизован, комички преупадљив костим употпуњује декадентно обличје немачке представе. На основама критичког преиспитивања постколонијалних механизама освајања власти и стварних значења друштвених побуна, аутори су саградили распојасани спектакл у андерграунд духу, средствима друштва које је предмет критике, друштва у којем је све сведено на шоу-бизнис.

Присуство елемената документаризма је место преклапања Гинтерсдорферове представе и продукције која је следећа приказана у главном програму 50. Битефа – „SoftМachine: Rianto+ Sijao Ke x Cihan” редитеља Чоја Кафаија. Осим тога, она је прилично другачија. Чине је два одвојена мултимедијална дела, у сваком се представља по један уметник. У првом пратимо презентацију кинеске плесачице и кореографкиње Сијао Ке, коју чини спој документарних филмова, поетских плесних сцена, као и њених дијалога на сцени са мушкарцем који је испитује о њеном раду и животу. Други део открива лик и дело плесача и кореографа Ријанта са Јаве, уметника који комбинује јаванске извођачке традиције са савременим плесом. Фокус његовог представљања је родни идентитет, с обзиром на то да се он специјализовао у женским плесовима, кроз трансвестију. На сцени се и овде смењују документарни филмови, његове плесне минијатуре, у обличју жене, али и мушкарца, размишљања о блискости љубави и бола, па и призор у којем на сцену изводи једног гледаоца да плеше са њим.

Оба дела представе доносе интересантне детаље друштвеног статуса уметника у азијским земљама, а такође садрже и дирљиве сцене које су нам највреднији слој игре. У првој ћемо издвојити поетски почетак нежног пузања Сијао Ке са јорганом, визуално врло упечатљив због лепе разливености боја на сцени, док ћемо из другог дела памтити његов суптилан крај, еротични и фино естетизовани плес потпуно нагог Ријанта.

Но, темељни проблем ове представе, односно њених појединачних делова, јесте то што они нису промишљеније, дубље постављени. Мултимедијални фрагменти личних и професионалних живота плесача су слепљени без уметнички вреднијег осећања за целину. Неоспорно нам је било атрактивно да их пратимо, нарочито зато што је реч о азијским културама које немамо често прилику да гледамо уживо на позорници, али нам је истовремено битно фалила осмишљенија режија, или продубљивање тема које су постављене. Без тога, ова продукција нам није много више од ревијалног представљања актера азијске плесне сцене.