понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:19

Посмртне остатке хероине Великог рата преносе у њен завичај

У току припреме да се остаци Љубице Чакаревић са гробља у Сарајеву пренесу на ужичко гробље Доварје
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 03.10.2016. у 20:00
Љубица Чакаревић (Из фотоархиве Милорада Искрина)

Ужице – Хероину Великог рата Љубицу Чакаревић(1894–1980), одликовану у том рату Златном медаљом за храброст „Милош Обилић”, њени Ужичани ни после једног века нису заборавили. У граду на Ђетињи недавно је градска власт ступила у припремне послове да се Љубичини посмртни остаци из Сарајева, где је сахрањена, уз почасти пребаце на ужичко гробље Доварје, у породичну гробницу Чакаревића.

– Иницијативу да то урадимо дао нам је познати ужички историчар Милорад Искрин. Већ смо предузели низ активности на томе у сарадњи с њеним братанцем Младеном Чакаревићем, који живи у Сарајеву, па очекујемо да 29. октобра, на дан кад је Ужице 1918. ослобођено у Великом рату, посмртни остаци Љубице Чакаревић буду укопани на ужичком гробљу уз највише војне почасти. Настојимо да великани овог града не буду заборављени – каже за наш лист заменик градоначелника Ужица Немања Нешић, подсећајући да је такво опредељење најавио ужички градоначелник Тихомир Петковић по доласку на функцију, те да је град недавно подржао израду мурала с ликовима знаменитих Ужичана, припремају се откривање бисте првом управитељу Ужичке нахије Алекси Поповићу, изложба о оскаровцу Стиву Тешићу, као и отварање музејске поставке „Ужичка република”.

Љубица Чакаревић рођена је у Ужицу, у учитељској породици, учила је овдашњу Прву основну школу и потом била учитељица. У окупираној Србији током рата, кад су јој отац и браћа међу првима отишли на фронт да бране отаџбину, одбила је позив окупатора да ради као учитељица и радије обављала грубе сеоске послове. Пред крај рата, кад су увелико пламтеле борбе на Солунском фронту, током лечења њене сестре у Врњачкој Бањи, Љубица је случајно упознала наредника Дринске дивизије Драгутина Јовановића Лунета, који се спремао за повратак на фронт.

„Мени сину мисао: ево праве прилике! Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и наши храбри војници? Млада сам, здрава, пуна патриотских осећања”, писала је Љубица у свом дневнику, спремна да трпи невоље, глад, борбу, само ако Луне пристане да му се она придружи. И пристао је он, а упорна девојка се обавезала да ће све ратне тешкоће издржати.

– Идем с вама и у смрт, боље је то него бити роб – казала је Љубица и кренула на Солунски фронт у војничким панталонама и цокулама, са шајкачом на скраћеној коси.

После 27 дана мучног пута стигла је, изнемогла, у Врховну команду Српске војске. Ту је, идући од рова до рова, свима, па и Швајцарцу Арчибалду Рајсу, описивала окупаторске злочине, причала како изгледају српске куће, колико жељно жене чекају своје ратнике, бодрила ослободиоце... Већ су се водили одлучујући окршаји, напредовала је српска војска и у ослободилачком налету грабила ка Шумадији и Ужицу. У њеним редовима била је и храбра ратница Љубица Чакаревић, која је на предлог Степе Степановића и Живојина Мишића одликована Медаљом „Милош Обилић”.

После рата, вратила се учитељској професији, а потом и удала за Италијана Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, па с Николом добила ћерку. Живели су и у Југославији и у Италији, Љубица се тада звала и Виолета де Сарно. Поживела је дуго, па после смрти мужа отишла у Сарајево да посети свог брата. Али разболела се у граду на Миљацки и ту изненада умрла. Сахранили су је на сарајевском гробљу Баре.

Ужички историчар Милорад Искрин, трагајући претходних деценија за сведочанствима о овдашњим ратницима Великог рата, упознао се с Младеном Чакаревићем и објавио књигу о његовом деди Јеврему, оцу хероине Љубице. Повели су и разговор о томе шта је с Љубичиним посмртним остацима, а ове године Искрин је руководству града предложио да њене остатке пренесу у завичај. – Љубица је великан овог града, а, осим тога, готово сви чланови породице Чакаревић сахрањени су у породичној гробници на Доварју. Драго ми је што је та моја замисао наишла на разумевање градске управе – каже Милорад Искрин.

У управи Ужица дознајемо да се већ месец дана обављају припреме за преношење Љубичиних посмртних остатака. Процедура ексхумације и преноса преко државне границе није једноставна, али се први кораци предузимају.

– Добили смо од сарајевског ЈКП „Покоп” списак послова које у тој процедури треба да обавимо. Прибавили смо, уз Младенову помоћ, неколико уверења, а кад формалности буду завршене град Ужице треба да плати око 1.000 евра за трошкове превоза посмртних остатака до Ужица и друге издатке. Надамо се да ће до краја октобра то бити завршено – уверен је заменик градоначелника Немања Нешић.


Коментари14
662d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

olimpijac
Da pozdravim gospodina Mladena Cakarevica,koji potice iz ove Uzicke porodice a i gospodina Iskrina ,koji mi je bio nastavnik istorije u OS.Mladen i ja zajedno smo bili na Olimpijadi na Malom Polju,tj.Igmanu.Sve najbolje Uzicanin
Владимир Петковић
@Mирољуб - А где сам ја то користио реч "остаци"? И сам сам против тога јер имамо лепу реч: "мошти". Реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело.Многи ће сада рећи да су мошти реликвије, кости неког свеца које се чувају у неком манастиру или цркви. Е, па нису, у Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, пише: "Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш…". Има и другог значења, Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер старословенска реч „мошти“ значи управо кости“. Значи, треба разликовати "свете мошти" од "моштију" смртника.
Мирољуб
Неко има проблем са рачуном: од 1980. до 2016, године протекло је 36 година, а не век, тј.100 година
Владимир Петковић
Херој је грчка реч и означава људско биће прожето божанским својствима. Ниче је користи за надчовека. Итд., итд. Српска реч за хероја је јунак а за хероину јунакиња. Као и цео свет и ми смо прихватили (туђу) реч херој као нашу. Шта да се ради...
Mирољуб
нарочито уз Владимира Петковића, али и уз друге неговаоце нашег језика: да се НЕ ДОЗВОЛИ затирање нашег дивног и богатог језика!!! сваку реч страног шпорекла, као и изразе заменимо српским! И још нешто: није у реду ни човечански да се користи израз "остаци" за нечије сахрањено тело
Препоручујем 4
Ranko Repic
- Da li cemo se setiti Uzicana zrtava komunizma? Da li ce mo naci i njihove grobove. Da li cemo saznati gde su oni pokopani i gde da im zapalimo svecu? Ili su oni zrtve "oslobodioca" pa su nevazne i nisu ni postajale???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља