петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 04.10.2016. у 20:00 Владета Јеротић

Да ли човек може да се мења

Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Буди ти промена коју желиш да видиш у свету.

                                                                          Ганди

У сваком човеку постоји природна потреба за променом – свести. Без обзира на различита учења како је људска свест настала, она се мења тако да час прогредира у надсвесно, час регредира у подсвесно. Људска свест је стално променљива, као што је уосталом у човеку све стално променљиво: једна ћелија умире, друга се рађа, све се ћелије у телу у току неколико година промене, а ми и даље знамо да кажемо или да поновимо Божије речи изговорене Мојсију на Синају: Ја јесам! Овако како је у људском телу и у његовом душевно-духовном свакодневном животу, тако је вероватно у читавом космосу. Нестају старе, јављају се нове галаксије, a у њима нова сунца и нове планете. Живота има свуда у васиони, смрти нема, или, смрт је прелазна фаза према рађању новог живота.

Било је и остало једно од суштинских питања човекове егзистенције (и есенције): Ко сам, одакле сам, куда идем, могу ли да се мењам? Одговори на ова животна питања стижу, очекивано, са свих страна и веома су различити. Ова чињеница већину људи збуњује, али је треба схватити као првокласни изазов. И то, парадоксално, из и једноставног и сложеног разлога: осамостаљивање човека на путу од индивидуе до Л(л)ичности („индивидуациони процес”), да би човек могао – непрестано упознавајући себе – да стигне до неопходне одговорности без које нема сазревања, интелектуалног, емотивног и духовног.

Како овај тежак задатак (од кога смо га добили као задатак?), скоро бисмо рекли, овај подвиг – радом на себи целог живота, постићи, достићи?

Већина психолога, педагога, теолога, философа, стваралаца уопште, кажу једно исто: променом мењамо себе! Шта то треба у себи мењати и како? Пре тога питања постоји једно друго: Зашто треба да се мењам, и опет, како?

Као мото овог чланка узео сам мисао једног од највећих државника у 20. веку, образованог, моралног, религиозног Индуса – Махатме Гандија. Његова религиозност била је свима позната; a у „аутобиографији”, Ганди је додао да је после читања „Проповед на Гори” из Јеванђеља Исуса Христа, постао још сигурнији у вери.

Шта нам поручује Ганди, и не само он, већ сви предводници великих религија света? Ова јединствена препорука гласи, приближно, овако: Све што желиш да се добро одигра у твојој ближој околини (појединцу и народу), уради најпре то у себи самом! Лекару, свештениче, политичару – излечи се најпре сам! Али, увек изнова искрсава питање: како и зашто?

Једина успешна револуција је она која се одиграва у човеку самом. Човек би морао да схвати да није само „дат”, неслободан и немоћан, већ је и „задат”. Задат неким задатком! Којим задатком? Да непрестано растемо и тако покушамо да остваримо, или да се бар приближимо: натчовеку, рекао би Ниче, а хришћани кажу, Богочовеку.

Огромна илузија човека – то је његова природна одбрана („механизми одбране” у виду пројекције, рационализације, негирања итд) – је да познаје себе. Све од времена старих грчких мудраца (а вероватно и много пре) до Фројда, Адлера и Јунга, наравно и од већине хришћанских светитеља, нарочито из 5. века, па до оних ретких садашњих, понављају делфијску поруку: Упознај самог себе! Како? На разне начине: пажљивијим праћењем свога свакодневног живота, a у њему оно шта мислимо, осећамо, кажемо, учинимо; пажљивијим праћењем својих снова који нам откривају нашу „сенку”, нашег „тамног брата”, наше инфериорно и рђаво биће. Наравно да снови имају и своју другу страну, откривајући нам религију и креацију. Фројд и Јунг нису толико један другом супротстављени, колико се међусобно допуњују.

Које су главне препреке у упознавању, а онда и мењању себе? Зашто повезујем упознавање себе са мењањем себе? Зато што стварно познавање

(упознавање) себе значи, стално сагледавати своје добре и своје рђаве особине (мане, грешке, грехове), избегавајући тако суморну „принуду понављања”.

Човек је у своме природном бићу (али поред природног, присутно је у њему и духовно биће) нарцис, носилац, као и сва остала жива бића у природи „себичног гена”; наука је на путу, говорио ми је наш познати научник и академик Душан Каназир да открије и потврди постојање „алтруистичког гена”, у свим живим бићима, разуме се, најпре у човеку.

Две су големе препреке, како на путу упознавања себе, тако и веће, мењање себе; наиме, ако је још увек научна претпоставка, али све вероватнија – дете завршава формирање језгра свога будућег живота до када је дете, према искуству Марије Монтесори у свету познатог италијанског лекара, „упијајући ум”. Ова претпоставка, а можда и чињеница, делује и песимистички и застрашујуће на родитеље, јер осим генетике, изгледа да је на њима и њиховом начину васпитавања деце, каква ће она бити када одрасту.

Хришћанско становиште о човековој природи не одбацује сасвим претходно изложену хипотезу психолога и педагога, али је уверења да човек може и треба да се током, често непредвиђених животних збивања – мења.

Друга, вероватно и већа и тежа препрека на путу мењања човека, јесте његово задовољство собом. „Шта ја ту треба да мењам у себи када сам добар и овакав какав сам?” – честа је, некад и љутита примедба људи, када је реч о потреби промене себе. Мада су људи свуда у свету (разуме се и код нас) најчешће незадовољни, они обично нису незадовољни собом, већ својом ближом и широм околином. Тако, у породици, муж или жена траже промену оног другог партнера, захтевају да се промене деца, и када већ одавно нису више деца; тражи се промена владања у држави, при чему се упорно пројицирају сопствене мане на другу, обично суседну државу; сумњичавост и завере гомилају се у незадовољних, све до оптуживања одређене државе, народа, pace, религије. Дотадашњи верник престаје да верује у Бога, лагано или брже расте сумња у смисао живота, што повлачи за собом пораст свих могућих зависности, доводећи себе тако до депресије и суицида.

Колико треба дуго слушати од најстаријих мудраца света, преко Исуса Христа до данашњег дана, да најпре ваља мењати себе? Како? Да ли само кајањем – а кајање није исто што и покајање – како хришћанско учење захтева од човека? Да, али претходно препознавањем себе, разликовањем Себе у себи, јер ће онда бити мање агресивно разликовање других.

Неко од хришћанских светитеља тачно је приметио: Када бисмо довољно знали о другима, али претходно и о себи, престали бисмо са осудама.

Једина успешна револуција је она која се одиграва у човеку самом. Човек би морао да схвати да није само „дат”, па је зато и детерминисан, значи неслободан и немоћан (али онда и неодговоран), већ је и „задат” (увек са питањем: а од кога сам задат?). Задат неким задатком! Којим задатком? Да непрестано растемо и тако покушамо да остваримо, или да се бар приближимо: натчовеку, рекао би Ниче, а хришћани кажу, Богочовеку.

Коментари21
15d55
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

A. Mihalis
Прво сви да се сложимо да мењати се, не значи постати сасвим друга личност, већ другачијег поимања и делања у поређењу са собом у неком пређашњем моменту. Да, човек може да се мења, и те како; питајте несебичну мајку, која је пре материнства мислила само о себи, а сада о своме детету. Упитајте себе; јесте ли истог схватања као пре пет година...ако јесте, онда се нисте помакли духовно ни милиметар, што би значило да сте се уназадили. Да се човек кроз историју није мењао, још увек не бисмо измислили точак.
Павле Јовић
"Човек би морао да схвати да није само „дат”, па је зато и детерминисан, значи неслободан и немоћан (али онда и неодговоран), већ је и „задат” (увек са питањем: а од кога сам задат?)." Датост није детерминисаност, задатост је детерминисаност. Адам није протеран из раја да би био задат, већ је дат да живи слободан у свету. Ту слободу му је дао Господ и не може му је нико одузимати кроз некакве накнадне задатке.
vidim...
Po komentarima vidim da prost narod nije mogao da obradi stivo gospodina Jerotica pa su se zato I uzdrzali od komentara (jer su verovatno odustali negde na sredini teksta). Vidim, isto, da su neki kvaziintelektualci uspeli da zavrse tekst ali su zbog njegove ostre poruke I njihove nemogucnosti da promene sami sebe (upravo ono u sta je ciljao gospodin Jerotic) iz frustracije objavili neke kisele zlonamerne komentare. Vidim da je vrlo malo komentara citalaca koji istinski prepoznaju velicinu licnosti ovoga zivoga genija. Eeee, moji Srbi, da li uvek treba da docekamo smrt velikih ljudi da bi poceli da ih postujemo?
zoran stokic
U "Odbrani Sokratovoj" saznajemo šta je Sokrat rekao pred atinskim sudom. Da je samokritičan lojalan građanin Atine, svestan svojih intelekualnih ograničenja, da nije mudar osim utoliko što "zna koliko malo zna" i da je kritičar onih koji misle da poseduju apsolutne istine. Naučno znanje nikada nije sigurno znanje. Ono je podložno revizijama. Ono je uvek hipotetičko – "pretpostavljeno znanje", kako je prvi rekao Sokrat. Pa iako je naše hipotetičko naučno znanje konačno, a naše neznanje beskonačno, mi ipak možemo napredovati ako se koristimo racionalno-empirijskim kritičkim pluralizmom, ako smo tolerantni i intelektualno odgovorni. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.
Нада
Mноги мисле да могу писати као што је нпр. писао Св. ава Јустин Поповић, али,..."далеко је сунце"....у овом тексту свега и свачега само о православљу нема ништа (( да скратим не свиђа ми се !!!!!!!
dzordz
na sta se misli kad se kaze revolucija? na revoluciju kao naucnu definiciju ili revoluciju u zivotu? ima razlike. kod nas traje upravo (vec trecu deceniju) kontrarevolucija, znaci li to da se menjamo, ali na gore? da drustvo, u neslobodi, ide unazad. ne sporim sadrzaj clanka, ali ja to malo pojednostavljujem, onoliko koliko vidim oko sebe i koliko sam (ne)obrazovan. u vezi zadnjeg pasusa o datosti coveka ja se tu drzim poznate `da je bog stvorio coveka sebi nalik`, i da covek (ja) tezi celog zivota, svesno ili nesvesno da se priblizi, poistoveti sa uzorom. to otprilike zadovoljava moje mentalne potrebe za filozofijom. ako sam narusio ton i svrhu clanka - izvinjavam se autoru

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља