среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:31

Један глас једно слово: јат оста у историји

Доследност Вукових графијско-ортографских погледа и његов каснији компромис када је статус екавског изговора у питању довели су до коначног нормирања и екавице и ијекавице
Аутор: Др Александар Милановићнедеља, 09.10.2016. у 22:05
Ћирилично иницијално писмо КОТЕЖ (Дарко Новаковић)

Реакције на Суботићево графијско решење са чувањем јата у српској реформисаној ћирилици, којим би се неутралисале изговорне разлике међу Србима у писању, биле су различите. Јаков Игњатовић је у Мемоарима оставио сведочанство о Суботићевом инсистирању на верном преношењу слова јат у својим радовима приликом штампања Српског летописа Матице српске за 1854. годину: „Субота [Субота Младеновић, сарадник Летописа – прим. А. М.] није смео поправљати списе дра Суботића, архимандрита Поповића и подобних, јер им је првенство признавао.

“ Многи су се чувању јата у писању већ противили, па и сам Игњатовић, који је ово слово сматрао непотребним при писању народним језиком: „У то доба мени није било по ћуди како је Суботић писао. Суботић је употребљавао ѣ, а тај дифтонг није ми ишао у главу, кад се чисто српски пише.“ Са друге стране, идеју о задржавању графеме јат, са могућношћу њеног различитог читања тј. изговора, изнео је 1849. године и Јован Стејић, још један значајан интелектуалац и реформатор књижевног језика.

Суботићева и Стејићева концепција српске ћирилице није, међутим, имала снажнијег одјека у другој половини 19. века. Победила је Вукова и вуковска, са 30 нормираних слова. Вук је био против чувања слова јат јер би се таквим решењем рушило основно начело његовог фонетског тј. фонолошког правописа, по којем је једном гласу у писању одговарао један глас у говору. Етимолошком и историјском правописном проседеу, по којем би се слово јат писало тамо где му је по пореклу и све до 14. века било место, супротставио је начело немачког филолога Јохана Христофа Аделунга „Пиши као што говориш“ и у томе остао доследан током читаве своје реформе. Занимљиво је да је и Јован Скерлић 1913. године, што је широј јавности несумњиво мање познато, изразио позитивно мишљење о Суботићевој и Стејићевој идеји:

„Можда је било најбоље оно што је др Јован Стејић предлагао 1849, а чега се Јован Суботић држао још 1881: да треба задржати слово ѣ, па нека га изговара како је ко научио и, је или е.“ У контексту чувене Скерлићеве анкете, овај исказ добија на посебном значају. Идеја о чувању јата заиста би на нивоу писанога израза објединила све говорнике савременог српског стандардног језика. Нестало би из њега барем једно од два непотребна двојства, оно изговорно (екавски и ијекавски изговор), док би графијски баласт (ћирилица и латиница) опстао. У латиници би, као у појединим словенским језицима, преузело тзв. „рогато е“, слово ě. При чувању слова јат не би, наиме, било потребе за, на пример, екавским и ијекавским издањем правописа и сл. Зашто онда ова идеја није имала више присталица међу Србима? Одговор на ово питање, чини нам се, даје сама језичка пракса заговорника идеје о чувању јата, па и самих Суботића и Стејића.

И они су, иако језички образовани, неретко грешили у обележавању етимолошкога јата, што је благовремено регистровано у јавним реакцијама. Тако је Андра Николић критиковао Суботићево решење за јат у роману Калуђер (1881): „Између осталих погрешака да забележим оне које се непрестано провлаче кроз све дело. Писац, као што је познато, пише ѣ онде где се у српском језику тај глас изговара различно по дијалектима. Ма да ово нема разлога, и према самом овом је неследственост што писац пише видити, живити, летети, желити.“ На недоследности у Суботићевом писању јата указао је Љубомир Стојановић при приређивању Суботићевих епских песама, истакавши да „га пише негде где не треба, нпр. доклѣ, одавдѣ, сѣдло (ово јамачно по руском), Млѣтчићи итд., а нема га понегде где би требало, нпр. престол, вређат’, донели, теме, вештина итд.“

Доследност Вукових графијско- ортографских погледа и његов каснији компромис када је статус екавског изговора у питању довели су до коначног нормирања и екавице и ијекавице. Иако овакво стандарднојезичко решење није најекономичније, оно има своје историјско утемељење и већ дугу традицију, те се неће мењати и не треба га мењати у скоријој будућности. Епизода са чувањем слова јат у етимолошком положају остаје тако само једно од сведочанстава да се око појединих добрих решења у пракси нису довољно потрудили ни сами њихови аутори.

Са друге стране, епизода са Вуковим враћањем гласа и слова х тамо где им је по пореклу место, што су безрезервно подржали и сви његови следбеници, сведочи да смо око сродних проблема умели истовремено бити и истрајни и дисциплиновани, што најбоље доказује усмени исказ или написани текст било којег просечно школованог савременог говорника српског језика.

Филолошки факултет Универзитета у Београду


Коментари24
0e18e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Andrija Starčević
Poatoji jedan problem u tome. Neke rječi mjenjaju u dijalektima slovo isprjed. Ponijeti postaje poNJeti, leto LJeto, sjever ŠJever (šj je zamjena za crnogotsko š, nemam na tastaturi, lijepo LJepo. Problem se ne rješava.
Никола
Страшно је данас прочитати како у то врѣме није било никога ко би ову замисао подржао под изговором да др Суботић није био дослѣдан. Наравно, све лоше одлуке несумњиво плаћају слѣдећа поколѣња. Тако данас за једну просту српску рѣч „лѣто” ми имамо четири допуштена начина писања: лето, љето, leto и ljeto; а оваквих примѣра има много. Ја не сматрам да је садашњи правопис лош, нити да људи грѣше што га користе, само сматрам да се он може унапрѣдити и побољшати на општу корист.
Александар Невски
Употрѣба слова ѣ би омогућила да Срби имайу йединствен правопис, као што га имайу сви остали европски народи. А посрѣдно и йединствено писмо, наше ћирилично, йер наметано нам латинско нема погодан знак за ѣ (рогато е йе ипак само е). Али наше политичке и йезичке врхушке више воле хаос и расуло са двома правописима и трома писмима него ред. Расуло у ком се не зна прочитати шта пише када на згради видите "56В". Срамота йе да у 21. вѣку чак и земље попут Санта Луцийе и Албанийе схватайу да йе цивилизацийска тековина имати ред у правопису и писму, а да се у нас то йош увѣк не схвата, него се с врха народу намеће став да йе непостояње реда и расуло "богатство". Управо йе то разлог што я не пишем ни йедним од трийу "званичних" писама (бечка ћирилица, хрватска латиница, енглеска латиница). Где три писма нѣсу много, нѣйе ни четврто.
шифра треба ћирилицом
Било "јат", било "рогато е", свакоме ко је свестан значаја језика за обједињавање културе и нације признавање тог слова било би од велики корак унапред. Мала и лака ствар, али далекосежна. Но, српска држава и наука не умеју да се изборе ни с много опаснијим постојањем два словна система за записивање српског, које чини огромну штету све време и држи нас пометене у месту, чврсто обмотане ланцима тешке идологије. Ни зрелог народа, ни зреле науке, ни зреле државе.
катана
Треба такође споменути још један мит о овом Вуковом језику: он није баш сасвим фонетски (сама реч "фонеТСки" то доказује). Вук би то писао фонецки, свецки, хрватцки, спорцки, итд. Речи као шведски се пишу коренски, тј швед-ски без једначења по звуку "швецки". Или узмите реч рт. Добар део српског се пише нефонетски. Вук је лично до с(а)мрти употребљавао дебело јер Ъ, као 31. слово српске азбуке (погледајте Рјечник 1850), иако је безласно, у речима као умро или заркати. Хрватска (Гајева) латиница сама по себи (својим двословним комбинацијама lj, nj, dž) онемогућава апосолутну фонетски начин писња (н.п. надживети, инјекција, Танјуг,итд). Према томе, лингвисти би требало да се баве реофрмом реформе како би сви Срби писали на исит начин, једним правописом и једним писмом. Али за тако нешто не спотоји ни политичке ни ине воље или критичне масе. Најлакше је не бавити се "конторверзним" ставрима и дочекати пензију.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља