субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:39
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

За покој туђе и спас своје душе

На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 09.10.2016. у 19:00
Михаило Жунић (Фото: „Јуриш у поробљену отаџбину”)

У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба је пристизала стално нова суснежица, па је тешко разазнати да ли свиће или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претећи и немилостив, није сломио сељаке са Овчара, предвођене резервним капетаном Радомиром Цвијовићем, учитељем из Дучаловића на врху планине. Баш су осоколили: њихова чета је на граници минуле ноћи и новог дана испунила задатак иако је, кад су га добили, изгледало да им једино чудо може помоћи. Разбила је бугарски пук. Ко од непријатеља није пао ничице, јесте у шаке.

Цвијовић је у тој туробној помрчини послао патроле да извиде како стоји бугарски положај, али је већ први гласник, враћајући се после петнаестак минута, саопштио да у рововима нема војске. Капетан је одмах разумео да су Бугари, по страшном невремену, отишли из ровова доле у село да би се огрејали, ни тешке митраљезе нису понели. Сместа је распоредио своју чету у напуштене прокопе и кад је, у расвит, бугарски пук пристизао назад, сасечен је.

Срби поређаше заробљенике и поднареднику Михаилу Жунићу из строја се обрати непријатељски колега по чину:

– Господине старши, видиш оног нашег младог официра – вели бугарски поднаредник, прстом упирући у свог поручника.

– Видим – узврати Михаило.

– Он је из једне угледне софијске породице, родитељи су му професори, али је велики зликовац. Много ваших официра и војника лично је заклао.

Жунићу у том трену није било важно да ли поднаредник на овај начин спасава своју кожу, а биће да је тако, већ се брзо окрете бугарском официру, с питањем:

– Господине поручниче, да ли је тачно ово што прича поднаредник ваше војске?

А поручник пркосно вели:

– Јесте, ј…. ти мајку српску. И тебе бих заклао да сам те ухватио.

Жунићу удари крв у главу, па није часио. Извадио је свој револвер, „ордонанс” су га звали, и свих шест метака испалио у поручника.

Ратна стаза водила је Михаила даље, кроз сва српска бојна поља, после сваке битке добијао је по један орден, стекао чин наредника и у завичајни Чачак вратио се тек 1920, кад су ратне ране почеле да зацељују. Али, носио је ожиљак на души какав се никад не уклања: убио је заробљеног човека, и то га је гризло.

По повратку, на својој гробној парцели у Чачку начинио је капелицу и сваке седмице, до упокојења, ту палио воштаницу, за покој душе бугарског поручника. И за спас своје.

Тако је на чачанском гробљу, у руци српског подофицира изгорело на хиљаде воштаница у част мртвом непријатељу, јер је Жунић после оног догађаја на Власини, живео још чак 70 година, дочекавши пензију као полицијски наредник у Чачку. Са овог света отишао је 7. јула 1985, и оставио запис на белегу од сивог гранита, изнад своје вечне куће, где је палио свеће Бугарину: „Жунић Михаило, 20. 3. 1889 – 7. 7. 1985. борац Српске војске 1912 – 1920. Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”.

Ову причу, саткану од суровости коју код војника изазову време и околности, и од високе људске части, нетремице су 84 године касније слушали припадници једне артиљеријске батерије из Чачка, на ратном положају. Тог априла 1999. на Пештерској висоравни, бејаху, као Војска Савезне Републике Југославије, спремни да бране отаџбину коју је напало 19 најјачих армија света. Казивач је био генерал Милорад Прелевић (1932–2007), вољан да подигне храброст нашим јединицама, и та повест начињена од најтананијих нити душе човекове, и лепо испричана, измамила је сузу сваком војнику.


Коментари2
f02fd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragana Rosic
Hvala na ovom tekstu,Slava Srbiji!
Stošić Predrag
SLAVA SRBIJI

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља