О односу књижевног језика као нормираног, полифункционалног и еластично стабилног типа језика којим се у свим сферама језичког општења користи једна друштвена заједница и језика  књижевности као језика поетских и прозних уметничких дела – не само да је писано доста него и врло несагласно.

Два су супротстављена становишта – по једном: књижевни језик и језик књижевности заправо су синоними јер значе исто, по другом: језик књижевности у ствари и не припада књижевном у статусу стандардног језика.

Између тих супротстављених становишта налази се већи број „помиритељских” теорија, од којих највише присталица без сумње има она по којој језик књижевности представља само једну од сфера употребе књижевног језика – његов посебан, књижевноуметнички, функционални стил.

Разматрање међуодноса српског књижевног језика и језика српске књижевности нужно је започети ставовима Вука Стеф. Караџића током читавог периода његове борбе за превођење српског народног у српски књижевни језик.

Улогу књижевног језика Вук је наменио „народном језику у књижевности”, тако да су се код њега народни, књижевни и језик књижевности у основи поистовећивали. Вукова крилатица за добар књижевни језик била је „Пиши онако како народ говори!”

Све до средине XX века, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности.

Тако ће А. Белић педесетих година XX века написати да је „наш књижевни језик – народни језик употребљен у књижевности”, сматрајући да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика.

Свако одступање у језику књижевности од норми књижевног језика Белић је сматрао не само граматичком него и стилистичком погрешком. А тада је Вукову сменила крилатица „Пиши онако како добри писци пишу!” (Љ. Јонке). 

Почетком друге половине XX века у србистици и/или сербокроатистици заживеле су идеје Прашке лингвистичке школе о функционалностилској раслојености књижевног језика. Језик се почео посматрати пре свега с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.

Функционални стилови су заправо „типичне употребе језика у типичним ситуацијама”. Језик књижевности тако је изгубио статус синонима књижевном језику, он је постао само један од функционалних стилова.

Тако је и начело „Пиши онако како добри писци пишу” изгубило своју вредност, а језик књижевности престао бити узор нормативном књижевном језику. Уместо језиком књижевности, по мишљењу М. Ивић, норма „језичке данашњице мора бити представљана оним што је најмање специфично, а највише просечно, стандардна”.

Књижевноуметнички стил је најиндивидуалнији функционални стил књижевног језика. Међутим, њему је у основи књижевни језик, с тим да он може да садржи најразличитија одступања од стандарднојезичке норме.

Тако је једна од основних особина књижевноуметничког стила апсолутна слобода избора језичких јединица.

Књижевник у текст може уградити и дијалектизме, и архаизме, и жаргонизме, и вулгаризме и све оно што постоји у језику, ако то доприноси уметничкој (естетској) вредности дела.

Књижевноуметнички стил се од осталих разликује употребом стилема као минималних двопланских стилистичких јединица, чији је један план стилематичност (која подразумева формално или семантичко онеобичајење језичке јединице), а други стилогеност (која подразумева функционалну вредност језичке јединице у књижевном тексту).

Још по једној особини он се битно разликује од свих других функционалних стилова. Наиме, само је њему својствен поступак пререгистрације, који подразумева могућност употребе  било ког функционалног стила, односно регистра, у књижевноуметничком тексту.

Пререгистрација подразумева прилагођавање функција некњижевних функционалних стилова (научног, разговорног, административног, публицистичког) и/или његових подстилова и жанрова уметничкој и естетској функцији књижевног дела. 

Тако се књижевноуметнички стил од осталих функционалних стилова диференцира и на микро и на макро стилистичком плану, и то на микроплану стилематско-стилогеним вредношћу језичких јединица, а на макроплану поступком пререгистрације, као стилске „интеграције” нелитерарних текстова у литерарне. 

Због тога језик књижевности и/или поетски језик и јесте интегрални део књижевног језика, његова посебна манифестација, посебан функционални стил, без обзира на то што је тај стил битно различит у односу на све друге.

Та различитост, наравно, није таквог степена да се може говорити о сасвим другом језику, иако је у историји разматрања овог проблема било и таквих мишљења, а има их и данас.

Неспорно је, међутим, да данас језик књижевности нема улогу какву је имао код Вука и до прве половине ХХ века.

Језик књижевности више није синоним књижевном језику, тако да је потпуно погрешна тврдња коју и у новинама пласирају неки данашњи српски писци, по којој „националне језике чувају и обогаћују песници и писци, нипошто лингвисти, а поготово не новинари”.

Погрешна, бар кад је у питању српски књижевни језик, као нормирани, полифункционалaн и еластичко стабилaн тип језика. А само о њему је овде реч. 

Филолошки факултет у Београду и ФИЛУМ у Крагујевцу