понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Српски књижевни језик и језик књижевности

Аутор: Др Милош Ковачевићпонедељак, 10.10.2016. у 22:05
Ћирилично иницијално писмо НЕИМАР (Илустрација Дарко Новаковић)

О односу књижевног језика као нормираног, полифункционалног и еластично стабилног типа језика којим се у свим сферама језичког општења користи једна друштвена заједница и језика  књижевности као језика поетских и прозних уметничких дела – не само да је писано доста него и врло несагласно.

Два су супротстављена становишта – по једном: књижевни језик и језик књижевности заправо су синоними јер значе исто, по другом: језик књижевности у ствари и не припада књижевном у статусу стандардног језика.

Између тих супротстављених становишта налази се већи број „помиритељских” теорија, од којих највише присталица без сумње има она по којој језик књижевности представља само једну од сфера употребе књижевног језика – његов посебан, књижевноуметнички, функционални стил.

Разматрање међуодноса српског књижевног језика и језика српске књижевности нужно је започети ставовима Вука Стеф. Караџића током читавог периода његове борбе за превођење српског народног у српски књижевни језик.

Улогу књижевног језика Вук је наменио „народном језику у књижевности”, тако да су се код њега народни, књижевни и језик књижевности у основи поистовећивали. Вукова крилатица за добар књижевни језик била је „Пиши онако како народ говори!”

Све до средине XX века, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности.

Тако ће А. Белић педесетих година XX века написати да је „наш књижевни језик – народни језик употребљен у књижевности”, сматрајући да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика.

Свако одступање у језику књижевности од норми књижевног језика Белић је сматрао не само граматичком него и стилистичком погрешком. А тада је Вукову сменила крилатица „Пиши онако како добри писци пишу!” (Љ. Јонке). 

Почетком друге половине XX века у србистици и/или сербокроатистици заживеле су идеје Прашке лингвистичке школе о функционалностилској раслојености књижевног језика. Језик се почео посматрати пре свега с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.

Функционални стилови су заправо „типичне употребе језика у типичним ситуацијама”. Језик књижевности тако је изгубио статус синонима књижевном језику, он је постао само један од функционалних стилова.

Тако је и начело „Пиши онако како добри писци пишу” изгубило своју вредност, а језик књижевности престао бити узор нормативном књижевном језику. Уместо језиком књижевности, по мишљењу М. Ивић, норма „језичке данашњице мора бити представљана оним што је најмање специфично, а највише просечно, стандардна”.

Књижевноуметнички стил је најиндивидуалнији функционални стил књижевног језика. Међутим, њему је у основи књижевни језик, с тим да он може да садржи најразличитија одступања од стандарднојезичке норме.

Тако је једна од основних особина књижевноуметничког стила апсолутна слобода избора језичких јединица.

Књижевник у текст може уградити и дијалектизме, и архаизме, и жаргонизме, и вулгаризме и све оно што постоји у језику, ако то доприноси уметничкој (естетској) вредности дела.

Књижевноуметнички стил се од осталих разликује употребом стилема као минималних двопланских стилистичких јединица, чији је један план стилематичност (која подразумева формално или семантичко онеобичајење језичке јединице), а други стилогеност (која подразумева функционалну вредност језичке јединице у књижевном тексту).

Још по једној особини он се битно разликује од свих других функционалних стилова. Наиме, само је њему својствен поступак пререгистрације, који подразумева могућност употребе  било ког функционалног стила, односно регистра, у књижевноуметничком тексту.

Пререгистрација подразумева прилагођавање функција некњижевних функционалних стилова (научног, разговорног, административног, публицистичког) и/или његових подстилова и жанрова уметничкој и естетској функцији књижевног дела. 

Тако се књижевноуметнички стил од осталих функционалних стилова диференцира и на микро и на макро стилистичком плану, и то на микроплану стилематско-стилогеним вредношћу језичких јединица, а на макроплану поступком пререгистрације, као стилске „интеграције” нелитерарних текстова у литерарне. 

Због тога језик књижевности и/или поетски језик и јесте интегрални део књижевног језика, његова посебна манифестација, посебан функционални стил, без обзира на то што је тај стил битно различит у односу на све друге.

Та различитост, наравно, није таквог степена да се може говорити о сасвим другом језику, иако је у историји разматрања овог проблема било и таквих мишљења, а има их и данас.

Неспорно је, међутим, да данас језик књижевности нема улогу какву је имао код Вука и до прве половине ХХ века.

Језик књижевности више није синоним књижевном језику, тако да је потпуно погрешна тврдња коју и у новинама пласирају неки данашњи српски писци, по којој „националне језике чувају и обогаћују песници и писци, нипошто лингвисти, а поготово не новинари”.

Погрешна, бар кад је у питању српски књижевни језик, као нормирани, полифункционалaн и еластичко стабилaн тип језика. А само о њему је овде реч. 

Филолошки факултет у Београду и ФИЛУМ у Крагујевцу 


Коментари19
14096
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Djerdj Juhas
Sepski jezik je vrlo lep jezik. Ako citate Ducica uvericete se. A srpska cirilica je najekonomicnije i vrlo lepo pismo. Svaki Srbin MORA da voli Srpski Jezik! Cuvajte srpski jezik, ucite i koristite! I srpski jezik je srbima MATERNJI JEZIK, a majku najvise volimo. Bez obzira kuda te put vodi Srbiju nikad ne zaboravi.
катана
@Tomislav K -- "Koji su to ono srpski tekstovi iz 15. ili 18. st. koje učite u školama i na fakultetima ? Marko Marulić ? Marin Držić ?...". Одличан одговор коментатору Српски језик. Мало је познато и стручнијим лицима да је Копитар Вуку налагао да се угледа на словинске писце (католичке новоштокавце) који себе, наравно, никада нису сматрали Србима. Све је то јасно изнесено у препискама Копитара и Вука, које се могу наћи у архивама као и у књигама Ватрослава Јагића, Ђуре Даничића, Алекса Ивића, и многих других аутора. Исконска природа ткз. Вукове реформе постаје много јаснија из тих преписака, за разлику од цензурисане, митске, идеализиоване, и прешминкане верзије које се и данас нуди. На жалост, формуски формат не дозвољава, ни квалитетно ни простoрно, екпозицију тих преписака и не баш тако ружичасте истине о реформи српског језика.
Српски језик
@катана Нетачно. Дивковић кад год је помињао језик словински, он је додавао и "словима сербским". Што се тиче Дубровчана, узмете лепо Злату Бојовић, па се обавестите којим су језиком писали и шта су за себе говорили - да су Хрвати и да пишу хрватским - сигурно нису. Према томе, смањите мало доживљај.
Препоручујем 4
Д. Збиљић
ВУК – И ДОБРО И ЛОШЕ. Нажалост, тачно је да нас је Вукова језичка реформа удаљила од богатог и великог поетског и у сваком другом смислу значајног, руског језика јер је српски језик "посељачила", поједноставила и "поенглезила". Српски језик мора некаквом новом "реформом" да се макар унеколико врати својим најбољим коренима, само је питање ко би то и како могао да изведе. Код нас се после 1868. године стално претерано глорификује Вукова реформа, а потпуно се занемарују гледишта, као, на пример, оно гледиште Николе Тесле који је казао: (Вук Караџић) "Увео је чобански језик, па умјесто да смо у профињености језика и појмова пошли напријед, отишли смо натраг."
катана
Успут, Никола Тесла је увек и без изузетка српски писао само ћирилицом иако је био из Крајине.
Препоручујем 3
m
Поштована Катана, жао ми је што сте један од ријетких који пишу на ову тему и који су у праву. Вук нас је толико одвукао у страну од баш ето тог руског, да се на жалост данас Руси и Срби најчешће споразумјевају на енглеском.
Tomislav K
Stvar je u nazivlju i autor je dao kratak prikaz. Sve češće je u porabi pojam standardni jezik, što je vjerojatno utjecaj anglo-američke lingvistike. Tradicionalno, književni jezik je bio u uporabi u srednjoeuropskom krugu, iako se sreću i pisani jezik, kulturni jezik (kod Poljaka), civilizacijski jezik (Francuzi), a i općenacionalni jezik (kod Rusa). Mislim da pojam književni jezik nije nestao, niti će nestati, nego sad više označava pisani jezik koji još nije potpuno standardiziran.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља