уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ИНТЕРВЈУ: ЖЕЉКО ЛУЧИЋ, баритон

Метрополитен се претплатио на мој глас

Професионалац сам сто одсто, али само на сцени, после сам обичан човек који иде на пијацу и кува ручак
Аутор: Биљана Лијескићсреда, 12.10.2016. у 14:05
(Фото: лична архива)

Он је наш баритон светског гласа, воли Вердија и са њим је стекао интернационалну славу. Метрополитен опера из Њујорка заузима значајно место у његовом животу, али и остале велике светске сцене. Ко воли оперу зна да је реч о Жељку Лучићу (1968), Зрењанинцу, потеклом из радничке, а не музичке породице, који упркос великом успеху живи нормално. Некада је радио као отправник возова и волео је свој посао, али га је музика одвела на другу страну. Као младић певао је у хору „Јосиф Маринковић”, под управом Слободана Бурсаћа. Соло певање учио је прво код проф. Доротеје Спасић, а потом је рад са педагогом Бисерком Цвејић био пресудан. Из Србије је отишао пре скоро две деценије у Франкфурт, са супругом и двоје мале деце. У тамошњој опери је постао миљеник публике, а данас је радо виђен на најзначајнијим сценама. Жељко Лучић у свету славних, који га окружује, живи повучено, не дружи се са људима са којима ради и не даје често интервјуе, нема свог пи-ара, ни веб сајт.

Нови ангажмани вас очекују. Могу ли да нагађам да је међу њима готово сигурно Метрополитен?

Изгледа да се Метрополитен претплатио на моје певање, тамо сам редован у смислу да сваке године на тој сцени певам четири до пет месеци, углавном Вердија. Ове сезоне ће се догодити изузетак, први пут ћу наступити у опери „Саломе” Рихарда Штрауса, која мени можда и није пријемчива јер немам афинитета према немачком репертоару. Али, не жалим се. Све се брзо, сувише брзо догодило око „Саломе”.

У свету музике данас је брзина императив, продукције се спремају муњевито и лако се прелази на следећу, нову представу. Како ту динамику подносите?

Не трудим се да се уклопим у тренд брзог, јер ми то не одговара. Али, на жалост, данас од уметности није много остало и све се претворило у бизнис. Новац је постао мерило. Квалитет као да није на првом месту, не знају се приоритети и шта је важно. Ствари се одвијају тако да сам данас у Франкфурту, сутра у Бечу, прекосутра у Токију, а то није добро за певање, за мој организам, у целини није добро. Зато се трудим да тамо где радим останем дуже време. И да направим паузу између два гостовања. Међутим, деси се и мени да ускочим у неке пројекте, на два до три дана.

Шта вас у том случају води кроз вашу уметност?

И даље је то мој ентузијазам са којим корачам кроз посао који волим. Имам га зато што сам од самог почетка приступио опери као нечем узвишеном. Тако сам и васпитаван код проф. Бисерке Цвејић. Уз то, уважавам све своје колеге, нарочито старију генерацију.

Значи ли то да вас Метрополитен опера и велики новац ипак нису променили?

Нису. На срећу. Мада мало оклевам са одговором (смех). На путу сам да се покварим, али ипак нећу, трудим се.

Како се трудите? Око вас су велики уметници, радите у значајним представама...

Могуће је остати имун на све то тако што за мене опера не постоји оног тренутка кад изађем из позоришта. Не разговарам ни са ким о успесима, аплаузима, како сам и да ли сам добро певао, да ли је било овација... Још горе што може да се деси јесте да причам о колегама. То избегавам. Водим нормалан породични живот, живим са супругом и два сина у Франкфурту, где тренутно спремам „Фалстафа”. Лепо ми је у породици, често се смејемо. Зато кад се окренем послу, професионалац сам сто одсто, али само на сцени. После сам обичан човек који иде на пијацу и кува ручак. Ето, до половине новембра сам у Немачкој, потом ћу певати на сцени Метрополитена у опери „Саломе”, у децембру и јануару у „Набуку” и „Риголету”. После ме очекује Цирих са „Отелом”, Дрезден и Париз са „Риголетом” и Лондон опет са „Отелом”.

А кад дође лето?

Тада идем у Зрењанин где се коначно опустим. Ми Банаћани кажемо да волимо да се керимо, то значи да волимо да се покажемо, у смислу да се веселимо и да чашћавамо друштво. Волим то да радим одувек, а поготову сад.

Прошлог лета сте, ако се не варам, учествовали у добротворној акцији коју су ваши Зрењанинци предузели?

Јесам, био је то добротворни концерт за обнову куће Михајла Пупина. Радо се одазивам тим акцијама, новац је прикупљен и кућица Пупинова је готова.

Чини се да није лако бити стално на путу и много радити?

Да не радим овај посао верујте не бих толико путовао. Волим миран живот, обичан, сталожен.

Где видите себе за десетак година?

Планирам да се бавим овим послом и остаћу и даље у Немачкој. У суштини не правим велике планове. Верди је ту и даље и не сањам о другим композиторима. Заправо, ја сам човек који је остварио све своје снове.

Да ли вас још нешто фасцинира у вашем послу? Шта сте научили од уметника са којима сте радили и да ли вам је неко од њих постао пријатељ?

Да направимо одмах разлику између друга и пријатеља. Са људима са којима радим сам само другар и после проба идем даље. На почетку каријере сам са свим што сам тада доживео био фасциниран. Долазим из другачијег миљеа, из радничке фамилије у којој нико није имао везе са музиком, осим што сам са родитељима као мали певао народне песме. Наравно, међу старом генерацијом сам пронашао инспиративне људе попут Џејмса Ливајна, диригента са којим сам радио „Магбета” у Метрополитену, а сад нам предстоји „Набуко”. Ту је и Карло Франчи који има 93 године и данас диригује. Фасцинирају ме људи из те генерације. Све што је модерно и ововременско слабо делује на мене.

У Њујорку сте својевремено наступали и са Београдском филхармонијом. Какве утиске о томе носите?

Било је одлично. Тамо негде далеко од домовине скупили су се талентовани људи и представили своју земљу на најбољи начин. Било ми је лепо и сасвим другачије него са свим осталим оркестрима са којима сам икада радио.


Коментари4
6c529
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miodrag
Orijaška figura naše i svetske Opere.Neponovljiv,autentičan,vokalno nadmoćan i stilski nepogrešivo ujednačene kantilene-specificne lepote izraza.Kao čovek,neposredan,pozitivan,dobronameran.Veličina koja se retko radja.Bila je velika čast poznavati ga i raditi sa njim na istom poslu.
Betty Boop
Bravo Zeljko! Samo nastavi! Zao mi je sto vec vekovima svi nasi talentovani ljudi mora da odu iz Srbije da bi uspeli.
Nedim
Jeste Željko odličan bariton,ne znam da li je snimio 26 Verdijevih opera na cd jer mu je to bila želja.Ja te moderne režije opera ne volim jer mislim da se mnogo gubi.U Rigoletu koji se izvodi u Metu vojvoda peva u kazinu!Doduše te lepe Verdijeve arije se ne menjaju.Možda kasnije i Željko bude vokalni pedagog pa svoje znanje prenese na druge.Sa njime u Metu radi i čuveni bariton Dmitrij Hvorostovski i Plasido Domingo.Dele predstave Nabuka.
Ljiljana
Licnost i karijera za svako postovanje. Sve najbolje zelim gospodinu Lucicu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља