недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:32

Браћа Савић – српска браћа Лимијер

Михајло, Божидар, Пера и Светолик Савић живели су на размеђи 19. и 20. века. У Београду су имали штампарију, књижару, новине, биоскоп и посластичарницу
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 11.10.2016. у 17:49
Божидар, Светолик (у средини) и Пера Савић (Фото архива Драгане Ивановић)

У време када је у свету био популаран роман „Пут око света за 80 дана” Жила Верна, директор београдског „Малог журнала” Пера Савић опкладио се 1910. године да ће да пошаље свог човека да обиђе свет. Платиће му пут, а овај ће из сваког града да шаље чланке и новитете за његове новине. Креће тако новинар Милорад Рајчевић да обилази Италију, Швајцарску, Енглеску, Немачку, Јапан, Кореју, Кину, Тајланд, Бурму, Индију, Персију, Арабију, Сахару, Египат, Турску, Грчку, Румунију и Бугарску. На повратку са пута, код Гроцке, дочекују га музика, окићени фијакери; читава парада. Тако је Милорад Рајчевић ушао у Београд.

Пера Савић један је од напредне браће Савић из Шапца. Његов отац Милан, председник шабачког суда, који је завршио права у Бечу, отац петорице синова и ћерке, послао је наследнике у свет, али не у обилазак, већ на „науке”. Син Михајло дипломирао је медицину у Лајпцигу, Божидар филозофију на београдском Лицеју, потом у Бечу, Берлину и Цириху студирао медицину, али је студије прекинуо због недостатка материјалних средстава. Био je и потпредседник Друштва српских новинара и публициста. Пера је завршио спољну академију у Бечу, а Светолик, познати бициклиста, победник на тркама у Србији и иностранству, новинар је и власник листа „Балкан”.

Туш кабина и литар млека

О браћи Савић недавно је у Библиотеци града говорила Драгана Ивановић, унука Пере Савића и председница Друштва пријатеља Француске. Испричала је да се после студија, између 1885. и 1890. напредни Савићи враћају у Шабац и почињу да преводе са немачког. Михајло белетристику, Божа филозофију и медицину. Од зарађеног новца купују штампарију, парну стругару и парни млин. Селе се у Београд и отварају велике књижаре у Земуну, Кнез Михаиловој и Васиној улици, а како су били испред свог временa, књиге су се могле наручити поузећем, а у књижарама су имали и одељак школског прибора и поклона, одељење вештачког цвећа и абажура и малу кафетерију где могу да се прелистају књиге.

Отворили су и посластичарницу у Македонској 12, а 1910. први наменски грађен биоскоп у Коларчевој 3, на месту данашњег Југоекспорта. Иначе, тада су биоскопе у Београду држали индустријалци и трговци: Боторић, Богдановић и Шонда, произвођач чоколаде. Новине откупљују 1894. од Јована Живковића и дају им име „Мали журнал”.

– Код њих каријеру започињу браћа Рибникар, Моша Пијаде, социјалиста Радован Драговић, слепи новинар Хумо... У Београду тог доба има 13 листова. Ако министар др Владан Ђорђевић одржи говор, све новине га објаве, сем Савићевих и због тога им затворе лист на годину дана. Савићи су били у Народној-радикалној странци, касније у Демократско-радикалној странци, али тај став нису носили у свој лист, већ су писали против свих. Били су противници Милана Обреновића, а Божа, који је држао политичке говоре по Србији, чланке против Владана Ђорђевића објављује у књизи „Владановштина” – каже за наш лист Драгана Ивановић. 

„Мали журнал” доносио је текстове из политике, науке, друштвеног живота, културе, берзанске вести, рекламе, биоскопски програм и романе у наставцима. У листу никад није било штрајка, јер су услови рада били добри.

– Савићи су у својој штампарији, која је 1912. највећа на Балкану, имали туш кабине за раднике, да могу да се окупају после посла. Запослени су добијали литар млека дневно, а за Божић и Ускрс мушкарцима је поклањана гардероба (од шешира до штапа), а женама хаљине и доњи веш. Имали су и фабрику хартије, као и цинкографију – за обраду фотографија. Прве слике у београдским новинама објављене су у „Малом журналу” 1912. из филма „Том Батлер”, као и фотографија поводом смрти Веле Нигринове – каже наша саговорница.

Филмови у бункеру

Божа Савић пише романе: „Отилија”, „Снаха”, „Сузана”, „Две сестре” и сценарио за филм „Јадна мајка” који је приказиван до 1932, када је изгубљен. Филм прати причу о ђацима пешацима, а камерман је Луј де Бери. Глумили су ученици Топчидерске школе и Емилија Поповић, глумица Народног позоришта.

– Браћа Лимијер приказују први филм 1895, а Савићи у својим новинама пишу прве чланке о филму и филмској производњи 1896. Ако је „Кво вадис” у свету приказан у мају, они га откупљују већ у јуну. Божа путује и извештава како изгледају биоскопске сале у европским градовима, а биоскоп Савића био је у облику арене. Зидове су осликали ученици сликарске школе, на средини су били столови где може да се наручи безалкохолно пиће. Дали су и оглас за касирку „Тражи се девојка вична рачуну”... Имали су централно грејање, ватрогасца, кабину од лима због нитратних филмова. Једини су до Првог светског рата били заступници Патеа и Гомона за Балкан и сви апарати у биоскопу били су из те две фирме. Платно је било на средини сале, они који су гледали иза платна – изврнуте слике, плаћали су јевтиније карте, истиче Драгана Ивановић.

Савићи су расписивали конкурс за снимање филмова, с обавезом да тема буде из наше историје или живота и од 1911. до 1912. снимили су 10 филмова. У биоскопу су плаћали пијанисту који би свирао за време пројекције. Филмове су куповали од Ернемана, Нордиска, Гомона и Витаграфа, а увели су и титл на српском. У новинама су објављивали ко је присуствовао пројекцијама: Јаша Продановић, кнез и кнегиња Трубецкој, а по граду су лепили плакате о филму и бунили се што други лепе преко њихових. Плаћали су стране камермане: Рудолфа Прохаску, Карла Фројнда који је касније снимао у Холивуду са Гретом Гарбо „Даму с камелијама”, па „Светлости велеграда”, а за „Добру земљу”, добио је Оскара.

Пошто је ослобођен војске, а јавио се као добровољац у Балканским и Првом светском рату, Пера Савић је све филмове сместио у „бункер” своје куће. Међутим, аустрoугарски официр упао је у кућу и наредио да се бункер спали, а и биоскоп им је затворен 1913. као политичка одмазда. „Због новинских чланака мој деда је био омражен у Аустроугарској. Једном је лежао седам месеци у затвору, али нису га сломили. Довели су најмлађег брата Младена и толико су га тукли да је Младен преминуо од батина”, каже Драгана Ивановић.

Савићи су помагали и сиротињу. Божа би нашао неко дете које нема родитеље и живи са бабом, издржавао би га до удаје или женидбе, спремивши му комплетно свадбу. Онда би узео друго дете да га одшколује. Породици се недавно јавио један наш човек из Шведске. Наиме, Божа је помагао његову бабу која му је много причала о Савићима. 


Коментари4
53ca8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владимир .
Мала допуна: Колико знам, радници у штампарској индустрији тада су добијали (или су требали да добијају) дневну дозу млека због високе концентрације олова на радном месту. Слажем се са осталим коментаторима, леп чланак о стварно вредним и просвећеним људима.
Milena
Kako smo se promenili na gore! Ovakvim pricama treba puniti novine, da znamo ko smo i ko su nam preci. Bar da im imena budu upamcena, i da neko nesto ponesto nauci.
Gliga
Čuj otvorio štampariju pa knjižaru umesto benzinske pumpe. A gde mu je podignuta crkva sa njegovim likom. Da li je finansijski pomagao vladajuću stranku? Šalu na stranu, lepa i poučna priča o prošlim vremenima.
Zoya T
Vredno divljenja i ponosa! Treba nam na naslovnim stranama vise prica poput ove da bi nas oplemenila i podsetila da je zivot mnogo vise (i lepse) od ratova, zlocina, politike...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља