понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:26

Дела Љубе Поповића у Новом Саду

Слике за изложбу у Музеју Новог Сада, која се вечерас отвара, уступио приватни колекционар Драгослав Марчић
Аутор: Снежана Ковачевићчетвртак, 13.10.2016. у 11:15
Љуба Поповић, „Огледало”

Нови Сад – Дела великог српског сликара Љубомира Љубе Поповића од вечерас ће бити изложена у Музеју Новог Сада, захваљујући приватном колекционару и београдском галеристи („Арт поинт”) Драгославу Марчићу. Овај архитекта који се пре неколико година преселио у Нови Сад, годинама је живео и радио у иностранству, од Италије до Русије. Како каже за „Политику”, за велике послове свуда по свету много су му платили, „а за све што су ми они платили, ја сам купио слике – имам их преко 2.500”.

У његовој колекцији је осамдесетак дела Љубе Поповића, велики број слика Милана Коњовића, Бате Михаиловића, Милоша Шобајића... Из ње ће, до 10. новембра, у новосадској Збирци стране уметности (Дунавска 29) бити представљена 53 Поповићева дела: уља на платну и картону, од којих петнаестак великог формата, акварели и графике из различитих периода стваралаштва овог сликара, рођеног Ваљевца, који је у Паризу живео од 1963. године.

У репрезентативном приказу Поповићеве уметности налазе се најстарији сачувани цртеж из 1959. године, велика уља на платну: „Госпођицин акт” (1959), „Тајна (мистерија) под пуном светлошћу” (1997), „Стварање света Адам и Ева” (2006–2007)...  Баш за слику „Адам и Ева”, подсећа Марчић, Љуба је рекао да је то резиме његовог живота.

„Увек је говорио да не живи у овом времену да би епоха оставила трага на њему, него да он остави трага на своју епоху. Био је један од највећих сликара, што ондашње Југославије, што сада Србије, што Европе. Мислим да је њему била мала и Европа”, прича Марчић.

Свој однос са Љубом градио је преко заједничког пријатеља, историчара уметности Николе Кусовца који је са сликарем 30 година одлазио на Хиландар.

Марчић је заједно са својом супругом, вајарком Маријаном Гвозденовић још пре годину и по планирао изложбу Поповићевих дела у Новом Саду, а после сликареве смрти размишљали су да ли да је откажу. Јер, била би то прва постхумна изложба, а такав сликар, објашњава колекционар, сигурно је заслужио једну велику ретроспективну, која би била много већа од ове новосадске.

„На крају смо се договорили, са Кусовцем и Љубином женом која је била срећна због тога, и одлучили да изложбу направимо”, додаје.

Марчић истиче да је његова потреба да сакупља уметничка дела у ствари велика обавеза коју осећа према онима који су цео свој живот стварали.

„Обавеза свих нас којих се култура иоле тиче у овој држави јесте да не дозволимо да се то стваралаштво заборави. Кад погледате Србију, видите да скоро да немамо сачуваног и приказаног сликара друге половине 20. века, јер се напросто, сем трговином, нико озбиљно овим стварима не бави. Нама су задњи озбиљни сликари Сава Шумановић који је убијен 1941, одмах иза њега Надежда Петровић, Зора Петровић, Јован Бјелић, све од Уроша Предића и Паје Јовановића. Очито да су неки људи онда имали сасвим другачији однос према уметности”, наводи.

Примећује да је много година прошло и откако је српски дипломата и колекционар Павле Бељански поклонио Новом Саду своју збирку слика.

Данас то, по његовим речима, мало ко ради, држава и организације су сиромашне, а политичари сматрају да је култура терцијарна потреба људског живота, „јер људима треба да нешто поједу, мало музике, смире се и – на спавање”.


Коментари4
4bf1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Umetnost je krem na torti svakog drustva, odnos drusta i drzave prema umetnosti i sopstvenoj kulturi je odraz svesti i civilizaciskog naretka tog drustva. Kakav odnos mi kao drustvo imamo oprema umetnosti upravo odrzava i stanje u nasem drustvu i drzavi. Nasi politicari nikako da shvate da su Francuska, Nemacka, Italija velike ne zbog ekonomije vec zbog kulturnog nasledja. Retki su ljudi kad vec to drzava neradi koji podrzavaju umetnike prate njihov rad i odkupljuju dela i time ih cuvaju od zaborava u proslosti smo imali nekoliko imucnih ljudi oji su bili i kolekcionari i zaduzbinari Kolarac....
gospodine sasa
srpska kultura se ne meri milionima niti se moze opipati.srbija nema pikasa niti mocarta.nemamo sikstinsku kapelu ni luvr.velicina srpske kulture je velicanstveni duh duboko utemeljeno u svakom srbinu . ona kultura koju mi imamo se nosi celoga zivota sa sobom i niko nam je ne moze ukrasti za razliku od namolovanih kvadrata.
Препоручујем 0
pera
Mala ispravka : Sava Sumanovic je streljan od ustasa 28 avgusta 1942 godine u Sremskoj Mitrovici
rodjeni valjevac
ljuba je rodjen u tuzli...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља