среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 17.10.2016. у 09:00 Никола Белић
СРБИЈА И АЛБАНИЈА - ТРЕНУЦИ САРАДЊЕ

Век тензија и заједничке пруге Тирана–Драч

ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ЖИВОТИЋ, историчар доцент Филозофског факултета у Београду
(Фото лична архива)

Сто година сучељавања, тензија, неразумевања, личних и колективних траума, али с неколико значајних затишја, када је заједнички интерес ипак добијао предност, до те мере да су два лидера попут краља Ахмеда Зогуа, а касније Енвера Хоџе, на власт долазила уз помоћ Југославије, уз чије је учешће изграђена и прва пруга у Албанији на линији Драч–Тирана.

Тако односе Срба и Албанаца и њихових земаља од почетка 20. века укратко описује историчар Александар Животић, доцент Филозофског факултета у Београду, истичући да готово није било периода када ту активно није била присутна и умешана и нека велика сила.

Када је у протеклом веку та сарадња први пут остварена?

То су тренуци пре балканских ратова. Српска влада, војни и државни врх имали су конкретан интерес да стану иза албанских побуњеника против Османског царства, у његовом европском делу, где му се већ назирао крај. То не само да је дестабилизовало турску власт и државу, већ је водило ка побољшању положаја српског народа који је ван граница Србије био на удару и званичне власти и оружаних група Албанаца.

Шта је довело до првог повезивања после настанка албанске државе?

По формирању Краљевине СХС, Београд је покушао да осигура своје стратешке интересе у Албанији, што је значило да уклони италијанско присуство пружањем помоћи једном делу албанске елите. То је већ донело и извесно економско повезивање и улагања. Наравно да се то сучељавање касније завршило југословенским поразом, а експонент Краљевине СХС Ахмед Зогу променио је страну. Његова процена је да је Италија, као велика сила, била бољи кредитор и инвеститор, па је Рим наметнуо утицај још средином двадесетих година, а све је кулминирало анексијом Албаније 1939.

Подсећа ли онда Зогу и његов однос према првој Југославији на Енвера Хоџу и Титову ДФЈ и ФНРЈ?

Постоји један континуитет интереса и сукоба. Југословенски комунисти су још од 1939. имали мандат Коминтерне да делују у Албанији и умногоме су утицали на формирање тамошње Комунистичке партије. У тим је околностима стасавао један нови млади лидер – Енвер Хоџа, па је логично да је период од 1944. до лета 1948. био раздобље које се слободно може назвати периодом апсолутног југословенског утицаја у Албанији. Београд је заступао Албанију у спољној политици и штитио је од сукоба с Британијом и САД, односно Грчком, где је било нарочито опасно, јер је већ беснео грађански рат. Иако сама тешко исцрпљена од светског рата, Југославија је слала храну и отварала фабрике у Албанији.

Помогла је и око инфраструктуре...

Прва и доскора једина пруга у Албанији којом је она фактички изашла на море Драч–Тирана грађена је уз учешће Југословена. Тамо су одавде ишли инструктори за разне послове и занимања, а албанска историографија је то касније, после поновног заоштрења односа, интепретирала да су инфилтрирани ради потчињавања Албаније.

Да ли је уз сву ту помоћ нуђено и Косово?

Косовски проблем био је међу главнима и тад. После рата покушано је да се то реши на више начина. Или тако што ће Косово бити припојено Албанији, па заједно с њом бити члан балканске федерације. Или тако да Албанија уђе у југословенску федерацију заједно с Косовом и Западном Македонијом. Издвајање Косова из Србије заговарао је део тадашњег српског партијског руководства. Међу онима који су то јавно заступали били су Сретен Жујовић и Милентије Поповић. Они су национално питање гледали на други начин, као нешто што ће бити превазиђено у балканској федерацији без етничких подела. Били су и под великом хипотеком, због сталних оптужби за великосрпске тежње буржоазије с намером потчињавања и угњетавања других народа.

Енвер Хоџа и Јосип Броз Тито у Београду 1946. године (Фото Википедија)

А Тито?

Сам Тито је био опрезан и зазирао од таквог решења, свестан опасности од реакција у Србији и знајући шта Косово значи у колективној перцепцији српског народа. И сам Стаљин се успротивио припајању Косова Албанији и није подржавао великоалбанске идеје, иако Хоџа без обзира на комунистичку оријентацију, од тих идеја није одустао. Постоје извори по којима су САД још на крају Другог светског рата Хоџи нудиле да одустане од северног Епира, односно јужне Албаније у корист Грка, а да ће му дати компензацију на северу, а то би значило на штету Југославије.

Пријатељство Хоџе с Југославијом ипак није дуго трајало...

Захлађење је почело пре коначног разлаза Тита с ИБ-ом 1948. Средином 1947. Хоџа је први пут посетио Москву и успоставио директан контакт са Стаљином и Молотовим. Тада је албански лидер видео прилику да самостално делује ка СССР-у, мимо посредника. Југословени су били незадовољни, тврдећи да се од њихове федерације која има ограничене ресурсе тражи много улагања у Албанију, а конкретних резултата нема. На све то Стаљин није дозволио да у првој половини 1948. ФНРЈ пошаље једну дивизију да заштити албанску границу према ратом захваћеној Грчкој. Најзад у лето 1948. десио се потпуни раскид између Тита и Енвер Хоџе, а односе је погоршало и то што су следбеници ИБ-а из Западне Македоније, Косова и Црне Горе нашли уточиште у Албанији и бројне дипломатске провокације.

Право помирење нисмо видели ни до данас?

Постојао је један кратак прекид те потпуне хладноће у односима и то 1968. када су совјети интервенисали у Чехословачкој. Тада се и сама СФРЈ нашла у незгодном положају. Претходно јесте знатно поправила односе с Москвом, али није била део Варшавског пакта. А Енвер Хоџа се иако је формално остао његов члан до 1968. још од почетка шездесетих окретао новој великој сили – Кини у којој је препознао тврду линију бољшевизма. Зато се Албанија 1968. и сама прибојавала реакције совјета и пронашла је интерес да се приближи Титовој Југославији. Године после тога обележила су огромна кинеска улагања у Албанију, чак су слали и оружје које се у војним магацинима задржало све до рата на Космету 1999. и коришћено је у сукобима са СРЈ. Тек у последњој фази Хоџине владавине Тирана се одлучила за потпуну изолацију земље све до почетка деведесетих.

И мимо државних политика међуетнички сукоби на просторима попут Косова су увек тињали?

Јасно је да се ти односи преплићу и много пре почетка 20. века. Битна разлика између Албанаца и других балканских народа је што њих религија никада није успела да подели, тако да одбаце сународнике других вероисповести. Други важан фактор је и терен на Косову на којем су градови непосредно у подножју планина, па су одметници увек могли да се склоне. Између два светска рата Срби су имали превласт у насељеним местима, побуњени Албанци су са висова могли да нападају градове, тврдећи да су њихови сународници унутар тих градова угрожени. Мира није било ни после Другог светског рата. Албанцима с Косова замерано је слабо учешће у партизанима и регрутовани су за борбу на Сремском фронту. То је довело до побуна не само на Космету, већ и у Црној Гори, па чак и Банату где су већ били пребачени ради дејстава. Уз све то, као и у међудржавним политикама, присутни су били фактори великих сила, пре свега њихови економски интереси. Тако су на пример Британци у међуратном периоду управљали Трепчом, а и Немци су ширили утицај.

Која је поука за будућност?

Дијалог Београда и Тиране јесте једини могући корак у овом моменту, али не тако да српска страна у старту буде окривљена за све лоше што се дешавало у прошлости. Осим разговора на релацији две земље, поново ће све зависти од страног фактора. И ако најмоћнијима буде одговарало да се проблем превазиђе за то постоје изгледи. У супротном страхујем да ће конфликт само бити замрзнут док момента док опет неко не процени да треба да експлодира.

Коментари7
06447
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dmcrz
To sa vjerom je tacno,Albanaci nisu sljepi po vjeru.Za njih prvo i najvaznije jest etnicko i jezicno zajednishtvo.
Dragan pik-lon
Albance nikada nisu religije podelile, samo kad su Srbi u pitanju oni naglo postaju jedna "vera"-Antisrbi.Koliko je samo prekrstenih Srba u zadnjih 100 godina,to se niko ne pita kao da to nije religija?Tesko onom ko ne veruje a nije postao ni poluateista!!!
Mića Bor
Verujem da bi neka novo nastala država na Balkanu bila rešenje za naše narode . Za početak bi u njen sastav ušle Albanija i Srbija .
dragan
To ne bi bila nova balkanska država nego nova šiptarska država.
ionut
"Битна разлика између Албанаца и других балканских народа је што њих религија никада није успела да подели, тако да одбаце сународнике других вероисповести." Pa, ovo je sjajna osobina jednog naroda. Prosto neverovatna ali im se zbog toga treba diviti.
bojan
Ta tvrdnja nije tačna... treba pitati Albance katolike kako žive i kako su živeli...
Твртко
Економски се Албанија, као и свако приморије - не може развијати без залеђа. Србија јесте то залеђе. АЛИ .... АЛИ.... Ми смо такође залеђе и јадранској обали, али и егејској обали. Стога, - ја не видим никакав посебан интерес да Србија "изађе на море код Драча" (то је већ скоро Јонско море). А зашто мислим да нам то није потребно? Прво-ми индустријски(и демографски) опадамо и нема више тог индустријског ентузијазма као пре сто година. Ми у Београду имамо 5% индустријских радника. Друго-ми имамо Солун. До Солуна имамо и пут и пругу и НИЈЕДНО брдо. И поред таквих околности ми Солун не користимо. Треће-имамо Дунав! Ни тај ресурс не користимо за пловидбу. Ми једноставно нисмо народ који размишља о пловидбама. Четврто и можда најважније-сукоб срба и албанаца је сукоб земљорадника и сточара, и као што примећује г Животић - урбаног и руралног, али и сукоб медитеранске клановске културе са средњоевропским државним системом. Дакле, сукоб између Срба и Албанаца је - суштински - нерешив.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља