Неретко пожелим да напишем неки пасус о сличностима ирског и српског народа и увек ме неко претекне. Онда жалим што сам пропустио прилику за тим, али шансу да попијем пиво с ирским навијачима кад дођу у Београд никада не пропуштам. Тако и овога пута, што због посла, а што због пасије, нашао сам се окружен Леприконима. После обављених неколико наменских разговора о фудбалу, више онако шеретски, упитао сам једног од њих: „А што ви не желите толико ’Еплове’ паре?” Имао сам у виду изјаву министра финансија Републике Ирске Мајкла Нунана, који је рекао да се „снажно противи” одлуци Европске комисије о „Епловом” плаћању пореза.
Весели Ирац се, кад сам му то поменуо, одмах отрезнио. Помислио да сам, својим питањем, изазвао међународни скандал, али Ирац ми је објаснио да је он порески саветник и да наручим два пива и начуљим уши.
Чудно је иначе колико је незапажено прошла вест о пресуди Европске комисије, којом се налаже америчкој компанији „Епл” да плати невероватних 13 милијарди повратног пореза Ирској. Некако су тог дана сви портали и новине пренели ту вест као „сервисну”, као да у њој нема ничега спектакуларног.
Наиме, приступањем Европској унији ви се као држава чланица обавезујете да ћете следити одређене одлуке, давати подршку одређеним плановима, устројити законе итд. Код нас се пак та прича своди на то да ћемо „морати мрзети” Русе, да ћемо „морати волети” истополне бракове и да ћемо „морати јести” генетски модификовану храну.
Да се чланство у Европској унији не заснива само на ове три набацане „глупости”, показао нам је баш тај пример Ирске од пре месец и више дана. Европска унија је јасно рекла Ирцима да морају поштовати законе уније којој су приступили и у стварима као што су економија, порез, стране компаније, а не само Русија, ЛГБТ заједница и ГМО храна. Једноставно, Ирска је привлачила стране улагаче шаком и капом слично као што ми покушавамо данас и давала је страним компанијама толико одрешене руке да је и за наше услове то просто – безобразно.
Али им је упалило, уз велику разлику што њихова влада није рекламирала Ирце као јефтину и вредну радну снагу, већ је давала, опет кажем, безобразне пореске олакшице, често скривене од очију јавности, па се само нагађало колико заиста „Епл” плаћа Ирској. Нико није веровао да плаћа целих 12,5 одсто пореза на добит, али нико није очекивао да је та бројка 2014. године дошла на невероватних 0,005 одсто. Битно је рећи да је проценат варирао током година, то јест да се договор изнова и изнова мењао. И баш из тог разлога код нас долазе фабрике вафли, каблова и чачкалица, а код њих је дошао „Епл” и запослио хиљаде људи и дао плате опет безобразно веће него фабрике вафли и каблова. Када дође „Епл” у Шабац, а у њиховом случају дошао је у град Корк, са својим мегапрофитом, ви ћете „певати”.
Као што каже мој ирски пријатељ, овај случај ће се развлачити још дуго и „Епл” 99 одсто неће напустити Ирску. Велики играчи у трци за великим новцем увек нађу начин да господски поделе колач: САД никако не одговара да „Епл” заиста плати глобу јер би они морали повући новац из својих резерви због тамошњег закона; Ирска не жели новац који јој је намењен да не би изгубила „Епл” и још стотину таквих компанија; и наравно „Епл” не жели да буде записан као највећи платиша закаснелог пореза у историји. Једино питање које ће се морати разрешити је зашто је ЕУ покренула ово питање баш сада.
Ипак, дугорочно гледано, пресуда ће имати крупне консеквенце на будуће стране инвеститоре. Нико од њих неће желети да се „зноји” као Тим Кук из „Епла”, већ ће тражити државу с образованим и вредним људима. Знате где? Ван Европске уније, јер му не одговарају њени закони. Тешко је веровати и да је неко вољан селити велику корпорацију на Девичанска острва или у Панаму, него ће то ипак бити, Волерстиновим речником, држава полупериферије, а ја бих волео да то буде Србија.
Време је да одлучимо да ли желимо да будемо земља свињара, вафли и каблова или земља просперитета и пристојног живота. Да знате само с којом пасијом мој ирски пријатељ брани „Епл” и своју владу због одлуке да не прихвате 13 милијарди долара који им судском пресудом припадају – остали би шокирани!
Ако се већ играју закулисне радње на глобалном плану, у шта више нико ни не сумња, у ситуацији кад нема судије на домаћем терену, и ми морамо играти, хајде да кажемо – домаћински. Па нека нас за 20 година и ухвате с руком у меду, па да истом пасијом бранимо страну компанију и нашу владу као што то ради мој пријатељ Метју из Даблина.
Социолог
