Иако је „Политика” из више извора у научној заједници добила податак да у Србији тренутно ради 16.500 истраживача, у Министарству просвете тврде да је тек у току израда регистра и да је једино тачно да држава тренутно финансира 12.032 научника.

Подсећања ради, приликом расписивања конкурса за научноистраживачке пројекте који је влада оборила као незаконит, у научној заједници је као бомба одјекнула изјава министра Срђана Вербића о 18.000 истраживача у Србији. Наши вишемесечни покушаји да утврдимо одакле одједном 6.000 научника више од оних који су финансирани у претходном пројектном циклусу нису уродили плодом, а онда је клупко почело да се одмотава захваљујући притиску Синдиката науке, Заједнице института Србије и Покрета „Спасимо науку” који су инсистирали да просветне власти већ једном преброје и јавно објаве имена и учинак сваког истраживача у Србији.

Незванично нам је речено да је Вербићево Министарство просвете заправо у базу података убацило све који имају академске титуле, чак и оне који нису запослени на факултетима и институтима, већ раде, на пример, у домовима здравља, ЕПС-у или на железници и да се тако дошло до броја који је узбуркао јавност и који и даље представља тачку спорења.

– Податак о 18.000 истраживача био је последица погрешних података који су министарству доставиле научноистраживачке организације (НИО). Ми смо све НИО замолили да нам доставе податке о својим запосленима за нашу базу, која би била основа за будући регистар, али се испоставило да су нека имена дуплирана, да су рачунати и они који су отишли у пензију, иностранство и слично – објашњава за наш лист Никола Танић, помоћник министра просвете за науку.

Он, међутим, не негира могућност да се на новом конкурсу пријави више истраживача него што их званично финансира Министарство просвете, али додаје да је његова лична процена да се неће пријавити више од 12.500. На наше питање да ли је могуће да их ипак буде 16.500, др Танић одговара:

– Не бих волео да се играмо цифрама, једини тачан податак у овом тренутку јесте да у Србији има 12.032 истраживача. Наравно да је могуће да их има више ако се рачунају и они који су у привреди, здравству и слично, али то су људи који нису никада конкурисали за пројекте и вероватно је и да неће, иако формално имају услов, тј. титулу.

Слично каже и др Ђурђица Јововић, председница Синдиката запослених у научноистраживачкој делатности, која наглашава да ће синдикат инсистирати да се коначно заврши регистар које просветне власти годинама обећавају.

– Министарство просвете је ове године послало упитник свим државним и приватним институтима и факултетима ради попуњавања базе података и тако се дошло до броја од 18.000 људи. У другом кругу министарство је тражило да се прочисти база, јер су на списковима били сви који су имали титуле „др” и „мр” – објашњава др Јововић, иначе научни саветник Института за медицинска истраживања.

Подсетимо, када се у јавности први пут проговорило о броју од 18.000 истраживача, научна заједница је одмах уперила прст у приватне институте и факултете, али нико од представника Заједнице института Србије, Синдиката науке нити Покрета „Спасимо науку” то није желео да потврди под именом и презименом.

– Ако је тачан податак од 16.500 истраживача у Србији, а знамо да их је у претходном циклусу било око 12.000, онда је главно питање где су тих 4.000 нових људи , у којим установама раде и како су запослени. У институтима сигурно нису, јер је на снази забрана запошљавања. Ми, на пример, тешко можемо да добијемо замену чак и када неко оде у пензију – каже др Александра Павићевић из Етнографског института Српске академије наука и уметности.

Опречни подаци и о броју института

Број истраживача није једини податак за дискусију, јер, на пример, није јасно ни колико у Србији заправо има научноистраживачких организација. Према званичним подацима са сајта Министарства просвете, науке и технолошког развоја, имамо 119 акредитованих факултета и универзитета, 63 акредитована института и 15 акредитованих центара изузетних вредности.

Међутим, Душко Благојевић, председник Заједнице института Србије, каже да су у овој организацији 68 института, од која су два приватна, и пет привредних друштава и неколико мешовитих.

Званични податак из 2013. године, о чему је наш лист писао, био је да је у Србији 259 научноистраживачких организација (сада их дакле има 197). Такође је својевремено „Политика” из Министарства просвете добила податак о 121 факултету и 19 државних и приватних универзитета (сада се помиње 119 и факултета и универзитета).Антрфиле

Разлике у платама и структура истраживача

„Политика” је из незваничних извора дошла и до структуре истраживача који су у Србији финансирани од 2011. до половине 2016. године: на факултетима је 7.570, а на институтима 6.320 истраживача.

Међутим, и у министарству и у синдикату нам објашњавају да ова два броја не могу просто да се саберу, јер збир од 14.890 истраживача уноси додатну забуну. Реч је заправо о свим истраживачима који су прошли кроз систем за претходних пет година, а неки од њих су отишли у иностранство, пензију, напредовали у звањима…

Занимљиво је да према подацима до којих смо дошли, на факултетима има највише доцената (2.295) и редовних професора (2.119), а на институтима је највише истраживача сарадника (2.110). Највише звање на институтима је научни саветник (њих има 656) и њихове плате су им од 53.251 до 92.406 динара (без минулог рада и у зависности од категорије). Највише звање на факултету је редовни професор, а примања су им од 72.926 (без пројекта) до 105.058 динара. Зато синдикат и инсистира на изједначавању плата запослених на факултетима и на институтима, јер се дешавају парадоксалне ситуације да асистент има вишу плату од научног саветника. Подсетимо, истраживачи на институтима се финансирају само по основу пројеката, а запослени на факултетима имају плату по основу наставе и додатни део по основу ангажовања на пројектима.