среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:11
ИНТЕРВЈУ: професор др ПРЕДРАГ ПИПЕР

Српски језик између немара и намере

Аутор: Марина Вулићевић, Градимир Аничићпетак, 21.10.2016. у 13:15
(Фото лична архива)

Професор др Предраг Пипер је редовни члан САНУ, стални члан Матице српске и редовни професор на Филолошком факултету УБ. Члан је многобројних међународних удружења и организација и вишеструки добитник међународних награда за свој рад. Осим у Новом Саду и Београду, предавао је на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу и Иванову, Задру, Сеулу, Сапору, Нишу, Љубљани и Скопљу. Међу студентима је поштовани професор као што и он њих поштује.

Држава путем сво­јих органа води или треба да води укупну политику у земљи, укључујући језичку политику, ослањајући се притом на мишљења водећих меродавних установа и појединаца. Језичка политика има за предмет, пре свега, питања статуса језика и писма, да би их штитила, и култивисала и усмеравала динамику њиховог развоја, а то су примарно идентитетска питања. На основу утврђене језичке политике лингвистичке установе у сарадњи с појединим лингвистима баве се језичким планирањем, нпр. израда речника, граматика, правописа, уџбеника итд. Језичко планирање се односи првенствено на стварање корпуса неопходне литературе да би се, поред осталог, статусна питања успешно решавала. За језичку политику је примарно одговорна држава, а за језичко планирање, пре свега, наука и струка, мада то није увек строго раздвојено. Ако се држава не бави (довољно) оним што би морала, ако не води језичку политику у својој земљи и у њеном интересу, води је неко други у свом интересу, јер је област културе умногоме поприште испољавања меке моћи (Џ. Нај) у борби за сфере утицаја. Тако се такође обликује јавно мњење и, поред осталог, утиче на слику нације о себи и о својим стратешким циљевима. Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.
Међутим, колико није добро када у држави нема језичке политике, или када се ретким полумерама покушава створити утисак да она постоји, толико је такође штетно када о њој одлучују само политичари и државни чиниоци без лингвистичког знања, који следе искључиво свој тренутни политички интерес игноришући реч лингвиста (тако је, на пример, у наш образовни систем уведен „босански” језик). С друге стране, погрешно је мишљење, доста раширено у нашем јавном мњењу, да су за језичку политику одговорни искључиво лингвисти и научне установе. Лингвисти треба да предлажу решења, да дају савете, да покрећу иницијативе, да подрже или критикују одлуке надлежних министарстава, да подучавају о питањима језичке политике, да учествују у остваривању утврђене језичке политике, али коначне одлуке у тој области доноси држава, она их спроводи и контролише па је њена одговорност ту највећа. Тачно идентификовање главног носиоца језичке политике јесте први услов њене успешности. 

Редовни сте члан САНУ, секретар сте Одељења језика и књижевности. Члан сте Управног одбора Матице српске. Како видите улогу ове две наше најстарије и најзначајније институције културе у очувању српског језика? 
Матица српска је старија сестра Српске академије. Као што бива са сестрама, оне су сличне, али нису исте – једна је старија, друга је млађа, једна је мања, друга је већа, једна је у Новом Саду, друга у Београду итд., али њих две теже истом циљу на корист српског народа, али и других нама ближих и даљих народа. Оне се у томе одлично допуњују, а често се и заједнички труде на истом послу, као што је, на пример, капитални пројекат израде Српске енциклопедије, чији ће четврти том оне објавити почетком следеће године заједно са Заводом за уџбенике, уз помоћ надлежних министарстава. Матица српска је најстарија словенска матица. И Матица српска и САНУ (на почетку: Друштво српске словесности) основане су првенствено ради неговања и унапређивања српског језика и писма, као и српске књижевности и науке у целини. И данас се у Матици српској и у САНУ тим питањима посвећује велика пажња (највише у оквиру капиталних лексикографских пројеката, али и на много других начина), што не значи да се на томе не би могло радити и још боље и још више. Српски језик треба стално уређивати и неговати у целини његове реалности у простору, времену, друштву, науци и књижевности, како би се  његов изражајни потенцијал у целости сачувао и развијао. Што је српски народ бројчано мањи и што је више издељен државним границама, већи је значај Матице српске и САНУ као његових кровних културних установа (кров „на две воде”), које наткриљују свеколико Српство, подстичу осећање припадности истом народу, језику и култури и тежњу ка сарадњи у свему што је добро, лепо и племенито. 

Истовремено, бавите се и славистиком и србистиком. Где се проналазите у већој мери – у славистици или србистици? 
Наука о српском језику је део науке о словенским језицима. Зато не бих одвајао србистику од славистике. На универзитетима у Србији те катедре су засебне, пре свега, из организационих разлога. Слично је и у другим земљама с њиховим матичним језицима. Наши највећи стручњаци за српски језик, да поменем само Александра Белића, Павла Ивића и Милку Ивић, бавили су се успешно и ширим славистичким темама. Од свог првог објављеног рада до данас бавим се српским (раније српскохрватским) језиком, било у поређењу с неким другим словенским језиком, најчешће руским, или са свим другим словенским језицима, или без таквих поређења. Колеге које добро знају шта радим тако ме, надам се, и доживљавају, без непотребних класификација по већој или мањој припадности овој или оној грани славистике. Сматрам да стручњак за српски језик теже може постићи високе резултате, ако нема добар увид и у друге области славистике и лингвистике, а да, с друге стране, сваки слависта треба да има релативно добар увид у науку о српском језику, као и о другим словенским језицима, поред оног словенског језика којим се тренутно највише бави.
Сутра други део


Коментари17
ca4f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миша Милас
Уважени професор је потпуно у праву! Неки државни органи не само да се не баве очувањем српског језика, већ раде супротно - избавцују српске речи, а уместо њих убацују туђице. На пример, један бивши министар образовања је уместо речи - образовање - на ТВ користио реч - едукација. Наравно, неки ТВ новинари папагаји, а и друге тзв јавне личности су наставиле да користе ту реч, так да је практично истиснула реч - образовање. Сличан је случај и са нашим речима - пре - после. Уместо речи - после - уведена је реч - након. На тај и сличне начине врши се кроатизација српског језика. На другој страни у хрватском језику се избацују све речи које им личе на српске и замењују новокомпонованим вештачким изразима. Ето, колико држава, јавне личности и политичари држа до свог језика. Наш језик највише кваре ТВ посленици - водитељи - често полобразовани - који не знају ни падеже, редне бројеве и слично. У тој ненародној работи учествује и тзв. Јавни сервис - државна институција коју плаћају грађани.
035
Кетманство србиста не одудара од понашања народа и државе . Ако је језик којим говоримо , по Бечком споразуму Вука и Мажуранића , у нашој варијанти , назван српскохрватским тако га треба звати и кад њиме говоре Пироћанци , Бошњаци , Кинези или политичари . Хоће ли студент Србин тражити тумача кад полаже испит пред професором Бошњаком на једном од универзитета у Србији ? Можемо ли задржати назив "немачки језик" кад они који тим језиком говоре не познају тај израз ?
Д. З.
Разликујемо се у мишљењу у томе што моја маленкост говори о званичним договорима (договори преко државних институција), а Ви говорите о приватним договорима појединаца или група људи. Битно је када је нека од задужених државних или стручнонаучних институција озваничила назив "српскохрватски језик". А најпре је југословенска држава озваничила назив "српскохрватскословеначки", па "српскохрвартски", а први пут је (и) у Мативи српској, као стручнонаучној институцији, озваничен назив "српскохрватски"/"хрватскосрпски" 1954. године, када је уведена "равноправност писама" (/хрватске/латинице и /српске/ ћирилице), што је било замишљено као равноправност Хрвата и срба да своји језик пишу својим писмима и да и један и други народ учи оно друго писмо да би га знао користити. А власт је тада почела да спроводи само за Србе алтернативност та два писма, да би онда једино Срби били "равноправни" и када им избациш ћирилицу. И тако је почело протеривање српске ћирилице у Југославији и Србији.
Препоручујем 4
Tomislav K
Taj Bečki "dogovor" je poprimio skoro mitske dimenzije, dok u svijesti suvremenika nije bio nešto prevažno. Ime jezika nije spomenuto jer se ciljalo -Miklošič, pravi organizator sastanka-na dvonacionalno ime, a to nije bilo nikom prihvatljivo. Filolog Pero Budmani 1885. spominje taj dogovor kao neki nevažni sastanak. Za srpski kulturni krug nije uspio jer nije, većinski, prihvaćena jekavica, a dosta vremena ni /h/. U Hrvatskoj je prevladala jekavica, no pravopis nije bio ujednačen: Ivan Mažuranić, npr. jednim pravopisom piše rječnik 1842., drugim dopunu "Osmana" 1846., trećim spis "Hervati Madjarom" 1848., četvrtim govore u Saboru 1870-ih (jat piše kao ě, -ie-, -ije/ie-, -ie/je-). Oko nacionalnoga imena nije moglo biti sporazuma: Karadžić je držao da je jezik "zapravo" srpski, a Mažuranić i Kukuljević da je "zapravo" hrvatski. Kompromis je počeo s JAZU i Daničićem i Jagićem u obliku "hrvatski ili srpski".
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
Српски језик
Плашљивост, млакост, недоследност, интелектуално непоштење... Ето тако се и данас могу назвати српски лингвисти, уз неколико изузетака који нису оптерећени политиком и који служе на част, и који неувијено и поштено говоре о српском језику онако како он то заслужује. Више нема диктатуре пролетеријата, слободно се може говорити и писати о свему, али просто не вреди... Добар део је остао заробљен и оптерећен прошлошћу, која је наметнула друго писмо, затирала ћирилицу, својатала српско књижевно благо и наслеђе, црквене ауторе запостављала, једном речју, репресија и тихи културни геноцид над српским народом и његовим језиком и културним богатством су вршени деценијама... Није лако ствари вратити у нормалу, али не и немогуће.
Д. Збиљић
ЗАШТО СРПСКИ ЛИНГВИСТИ НЕ ПОШТУЈУ ДРЖАВУ И НАРОДНИ УСТАВ? Академик Предраг Пипер у језичкој политици предност даје држави. Ако је то тако, зашто онда српски лингвисти не поштују државу која је у језичкој политици у вези с решењем питања писма у српском језику и народу била јасна када је српски језик везала за ћириличко писмо и тиме 2006. први пут у Члану 10. Устава после Новосадског договора о српскохрватском језику донела нормално решење питања писма у једном писму, каква је пракса у целом свету. Зашто онда српски лингвисти уопште не поштују државу и народни Устав, па баш хоће да задрже двописмо у коме је српска ћирилица десеткована и сведена на десетак процената у Србији и у српском народу. Зашто српски лингвисти, на тај начин, не дају да се врати пуни суверенитет ћирилици и да се она на једини могући начин осигура у будућности?
катана
Ако прочитате чланак мало пажљивије, професор Пипер јасно каже да лингвисти препоручују држави, а држава то примењује. У случају српског Устава, држава је одлучила да се српски слuжбено пише само ћирилицом (било којом?), што је у нескладу сa текућим српским правописом.
Препоручујем 4
jasmina nešković
Ne znam da li sam dobro i strpljivo pročitala ovaj potpuno zbrkani napis uvaženog akademika, koji je upotrebio bezbroj tuđica, protiv čega nemam ništa, ali mi je potpuno nejasno zašto bi "država trebalo da se bavi očuvanjem jezika". Jezik se ne može čuvati, može se bogatiti, granati, razvijati, ali sigurno ne iz jalovih studija naših lingvista.Jezik bez književnosti je prosto rečeno, kao selo bez škole i crkve. Nema tog "embarga" ili viza koje mogu sprečiti reči da slobodno putuju iz jezika u jezik,i da se ugnezde tamo gde nađu svoje novo stanište. Zamislite jednog vrhunskog pisca, u ovom slučaju srpskog, koji svaki čas otvara rečnik da bi znao šta da napiše. A naša Akademija se diljem sveta proslavila time što nije stigla da završi nijedan rečnik.Dakle,jezik se uči iz knjiga, pozorišnih predstava, pa i sa ulice, što da ne, a "Na Drini ćuprija" je ćuprija, i "Prokleta avlija" ostaje avlija, recimo na turskom "Ugursuz avli",mada reči u novom okruženju često menjaju smisao.
Tomislav K
Opet isto. 1) novoštokavski je dijalekt, a ne standardni jezik. Navedena 4 jezika imaju u temelju novoštokavski, no nisu na nj svodivi; kao što urdski i hindski, koji zajedno imaju preko 500 milijuna govornika, ostaju zasebni jezici i ne predlaže se novo "krovno" imenovanje khariboli, što je organska podloga tih jezika. 2) hrvatistika, srbistika, u manjoj mjeri bosnistika solidno su ocrtane i opisane. Među njima ima malo preklapanja, manje od 1% (dio ćirilske diplomatike od 13.-15. st., što je nevelik broj tekstova). Montenegristika nije, između ostaloga zbog iznimno velikog poklapanja sa srpskim pisanim i književnim korpusom. 3) poznatiji pisci, iako vrlo važni, nisu isključivo vrelo za opis jezika. U južnoslavenskim jezicima, književnika s dvojnom pripadnosti nema više od desetak (Vraz, Andrić, Desnica, Kovač..).
Препоручујем 2
Владимир Маричић (Лондон)
Ако су власти једне државе прогласили српскохрватскословеначки језик, а власти следеће државе прогласили српскохрватски, а власти треће и четврте државе прогласили бошњачки и црногорски језик, онда је прилично јасно да је држава важна. Британија промовише своје писце непрестано, у својим границама и ван њих. Србија мора да промовише своје писце такође. Дакле, Његоша, Андрића, Селимовића... Али када то ради, она долази у сукоб са суседним државама и њиховим аспирацијама. Развој србистике је веома важан а ми немамо ни једну кадетру посвећеној србистици. Дакле нема ни плана ни програма. Србистика је неодвојива од проучавања филологије, историје и политикологије, а код нас се све искомпликовало од времена Људевита фон Гаја, преко В. Јагића, па Штросмајера, па до стварања црногорског или БХСЦ, да је више него потребно државно улагање у проучавање српског језичког наратива. Ако ми нећемо, има ко хоће, Хрватска и Сорош, на пример. Ови други предлажу преименовање БХСЦ у "новоштокавски".
Препоручујем 12

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља