понедељак, 01.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 21.10.2016. у 12:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Поезија безнађа

„Иванов”, према драми А. П. Чехова, режија Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду
(Фото Народно позориште у Београду)

Грађа Чеховљевих ликова је попут Шекспирових, саздана је од противуречности, поље је судара доброг и лошег, раздраганог и тужног, комичног и трагичног. Њихови светови су нашли веродостојан израз у представи „Иванов”, насталој према првој изведеној Чеховљевој драми  (1887), у режији и адаптацији Татјане Мандић Ригонат.

Сцена представља неку врсту музеја, централни простор игре је омеђен оградом, као да је реч о музејској поставци, где су смештени комади стилизованог намештаја. У позадини је фиксиран огроман рам за слику иза којег су музичари и глумци који повремено излазе на сцену (сценограф Бранко Хојник). Утврђење простора као музеја схватамо симболички, у вези са репликом Лебедева: „Чини ми се као да живим у музеју реткости: гледам и ништа не разумем.” Тај музеј реткости је недокучив људски живот, наша крхка осећајност, душе на ветрометини, изложене и чуване у музеју који нас подстиче да нађемо себе, кроз одразе других.

Метафоричност тог уоквирујућег сценског рама за живе слике се нарочито изазовно користи у разрешењу, са смрћу Ане Петровне. У тачки напуштања овог света, она се облачи у белу хаљину, и одлази на сцену иза рама где остаје до краја, попут анђела који посматра туробну људску трагедију одозго, остајући вечити сведок ломљења крхких људских душа.

Наглашен музејски дух обликује и атмосферу игре, њену церемонијалност, спиритуалност, у тону са Чеховољевим снажним поетским световима слојевитих људских осећања, сплета меланхолије и умртвљености, али и њихове комичке противтеже, разигране веселости очајника. На сцени је тако врло порозна граница између трагедије и фарсе, једна се често претапа у другу, на пример, у призору припреме за венчање Иванова и Саше, где Лебедев, Сашин отац, у напетим драмским моментима отказивања венчања, дрмуса Иванова који карикатурално млатара главом, као да је лутка. То обезбеђује комичко растерећење, значи да сваки мрак има комичко наличје које се цери, разводњавајући таму.

Чеховљеву вишеслојност значења на сцени отелотворују изванредни глумци. Никола Ристановски као Иванов је донео специфично, маркантно сценско присуство, нежно и грчевито, огледало његовог унутрашњег хаоса, хамлетовске интроспективности, потиштености и разарујуће несигурности. Нада Шаргин је стандардно квалитетна и убедљива у улози Ане Петровне, сломљене болешћу и љубомором, али и даље одлучне у очувању животног елана. Посебно сугестивна и експлозивно отворена је Хана Селимовић као Саша, права (наивна) жена вођена романтичарском идејом о активној љубави која ће спасити Иванова, извући га из дављеничког копрцања у бари потиштености.

Вања Милачић је практичнија, самоуверенија и чвршћа Бабакина, чији се карактер одражава и у костиму. У њеном случају је генерално функционалан костим Бојане Никитовић посебно раскошан, чак и са благим комичким значењима, због упадљиве китњавости, на пример натакареног перја на глави. Комичке издахе доносе помало карикатурални Предраг Ејдус (Шабељски) који на сцену упада са трубицом, повремено се клати се на дечјем дрвеном коњићу, а зачињен је и дречаво црвеним ципелама, затим изузетни Бранко Видаковић (Лебедев), као и такође предано живахан Никола Вујовић (Боркин). Они комиком подижу суморан поглед на свет, мада често са горком оштрином, једним веселим песимизмом. Типична је у том смислу брилијантна реплика Лебедева: „Какав је мој поглед на свет? Седим и сваког тренутка чекам кад ћу да липшем. То је мој поглед на свет.” Чеховљеву галерију потрошених и  закрпљених људских душа употпуњују Бранка Петрић (Авдотја), Ненад Стојменовић (доктор Љвов), Данијела Угреновић (Зинаида), Бојан Кривокапић (Косих).

Музика композиторке Ирене Поповић упечатљиво прати дух старине, бојећи га јаче сетом (музичари Никола Драговић, Иван Мирковић, Немања Бубало). Гледаоци са три стране окружују извођаче, седе на столицама постављеним на сцени, у одсуству стандардније театарске одвојености глумаца и публике. То је сврсисходан избор који појачава гледаочев доживљај, што је у овом случају посебно важно, имајући у виду редитељски фокус на деликатној осећајности игре, есенцији Чеховљеве драмске поезије безнађа.

Коментари1
a7db7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zivan
Mada su mi, načelno, Čehovljevi tekstovi dosadni, nakon čitanja ovako dobre i analitične kritike, moraću pogledati predstavu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља