петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:30
ИНТЕРВЈУ: професор др ПРЕДРАГ ПИПЕР (2)

Српски језик између немара и намере

Аутор: Марина Вулићевић, Градимир Аничићсубота, 22.10.2016. у 14:00
(Фото лична архива)

Говорили сте својевремено и о политичком говору и политичким метафорама. На који начин политички дискурс улази у наше изражавање и како утиче на нашу свест?
Они који се стално излажу медијској контаминацији, а нису развили неки одбрамбени механизам да се тога зла бар донекле сачувају, будући можда још и склони подражавању онога што тренутно преовлађује, постају жртве циљаног обликовања јавног мњења, које мање или више свесно или несвесно прихватају. Они тако усвајају и језик политичке коректности и актуелног политичког новоговора, поготову ако им то може мало помоћи да напредују у каријери и ако се не устручавају да се и на тај начин представе као савремени, ма шта то значило. 
Излаз би, укратко, био у томе да пазимо шта слушамо, како говоримо и како пишемо. Корисно је не излагати се штетном озрачењу политичког дискурса више него што је потребно да се добију главне информације и читати добре писце. Нажалост, данас се све више гледа и слуша телевизија, а све мање се чита. Писменост је у извесном повлачењу и то је, изгледа, планетарна појава, надам се – привремено. Књижевни језик није, наравно, само језик књижевности, али у језгру доброг књижевног језика морао би остати језик најбољих писаца, мада књижевни језик мора обухватати и језик научника, публициста и стручњака различитих усмерења, укључујући области политике и медија, иако се све оно што се тамо каже и објави не сме узимати за језички образац којем треба тежити. У добром књижевном језику функционалност не сме бити испред лепоте израза, оличене у језику најбољих писаца, који треба да поседује еластичну стабилност књижевнојезичке норме и који мора бити с разумном мером отворен за промене као и за додире са другим језицима и културама, али који се не сме препустити стихијском развоју.
Људи са осећањем националне искорењености радо претерују с употребом страних речи, а људи којима импонује улично понашање пишу уличним језиком. Тзв. демократизација језика често се своди на његову вулгаризацију, што уосталом важи и за „демократизацију“ у многим другим областима. Али проблем није само у стихијском уношењу у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне), нити у непотребној употреби сленга и вулгаризама где томе није место, него је проблем и у све израженијој политизацији језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, вештачки неологизми типа академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл.  Социјалне фемининативе који спонтано улазе у језик треба, разуме се, прихватити и одредити им стилску вредност и сферу употребе, али мењања језика на силу и вештачког стварања нове граматичке категорије, тога није било ни у изразито ауторитарним друштвима. 

Први код нас написали сте „Нормативну граматику”. Како сте дошли до тога да напишете граматику са идејом да она буде нормативна и шта је за вас нормативност: строго раздвајање правилног од неправилног – или нормативност не мора да буде тако „строга”? 
На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика настала је цела библиотека нормативистичке литературе о српском језику па је стога било очекивано да буде написана и нормативна граматика, чега смо се подухватили академик Иван Клајн и ја. У уводу у Нормативну граматику српског језика изложена је концепција књижевнојезичке норме на којој, по нашем мишљењу, може и треба да се развија лингвистичка нормативистика, што потврђује и историја развоја многих књижевних језика и њихове норме. Та концепција, разуме се, може бити предмет расправе, развијања, дограђивања или аргументованог оспоравања. Овде се, у форми интервјуа, она не може подробно изложити. 
Сасвим кратко речено, једна од најважнијих одлика сваке цивилизације јесте уређеност: града, државе, права па и писмености, за коју је карактеристичан систем – прво обичаја, а затим прописа како се у којим приликама говори и пише. Кодификација употребе језика у целој држави и шире, где год постоји исти народ, има има интегративну функцију, јер доприноси осећању свих људи у тој заједници да су чланови исте друштвене целине, а доприноси и квалитету споразумевања, јер сви у њој имају језик који им је заједнички (књижевни језик) независно од њихових локалних дијалеката и говора, па чак и од граница којима неки народ може бити издељен. Књижевнојезичка норма мора бити истовремено и с мером еластична и стабилна. Она је предмет сталног побољшавања и дограђивања или, напротив, покушаја разграђивања. Од стабилности књижевнојезичке норме умногоме зависи стабилност укупних културних прилика у земљи, а од стабилности културних прилика умногоме зависи стабилност друштва у целини. Књижевнојезичка норма зависи од свих говорника неког језика: и од оних који је аргументовано препоручују, и од оних које је учвршћују и шире, и од оних који је примењују у свом свакодневном усменом и писменом изражавању. Треба неговати свест о значају одговорног односа према језику, али и свест о начинима на које можемо неговати свој језик, а један од њих је поштовање његове књижевнојезичке норме.
Чврстина нормативне препоруке зависи од конкретне појаве о којој је реч (нпр. исправно је само са сестром, а никада с сестром), а тамо где се допуштају различити облици, они се могу разликовати степеном нормативне прихватљивости (нпр. исправно је и Чехов код Срба и Чехов у Срба, али се прво препоручује као обичније, а друго се допушта као граматички архаизам). Та граматика је нова (не само међу граматикама српског језика), пре свега по томе што у њој норма која се препоручује није дата само у облику описа и објашњења појединих граматичких појава, него и у виду великог броја изричитих нормативних препорука с различитим степеном категоричности у зависности од тога на шта се односе. 
Међутим, иако је, разуме се, важно да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика, не сме се губити из вида да постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо искушења било какве злоупотребе језика – обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Она је данас угрожена можда и више него она прва, а није мање важна.

Велику пажњу јавности изазвала је ваша књига „Српски између великих и малих језика”. Како српски језик видите међу овим језицима? 
Сваки човек свој матерњи језик доживљава као највећи и за њега најзначајнији (или би тако требало да буде) јер му је он у основи идентитета, део је његове личности, повезује га са прецима, савременицима и потомцима, њиме живи као што дише, на њему се најбоље, најлепше и најпотпуније изражава. Али језици могу бити велики, средњи или мали и према другим мерилима као што су – број људи који неким језиком говоре, територија на којој се он говори, књижевност и наука која је на њему створена, дужина постојања итд. Нажалост, српски језик се током више деценија по многим критеријумима смањује, јер је, пре свега, Срба све мање, а око четири милиона Срба живи ван Србије, дакле, скоро половина изворних говорника српског језика развејано је у 159 земаља света. Поред тога, смањује се територија на којој српски језик има статус службеног језика, угрожено је његово писмо – ћирилица, смањује се број говора српског језика, српски језик се мање учи у нашим школама у поређењу са другим европским земљама и њиховим језицима, мање се учи у иностранству итд. Све се то подробније разматра у књизи коју сте поменули. Ипак је најважније да осећамо поштовање према српском језику и писму, као и одговорност за његову будућност, јер је то део личног и националног самопоштовања (без претеривања и без самопотцењивања). Српски књижевни језик је током своје многовековне историје сачувао препознатљив идентитет, као јединство суштински истог у времену, и интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Док носимо у себи осећања поштовања и одговорности за српски језик и ћирилицу, има будућности за српски језик и српски народ.


Коментари12
cb12f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д. З.
Снежана каже овде: "Латиница није баук, нити је треба забранити." А ко је када тражио овде забрану латинице? Овде је забрањивана ћирилица, а латиница је ширена на основу забране ћирилице. Зашто бисмо ми забрањивали латиницу у било ком језику и како бисмо то могли учинити? Снежанин је огроман проблем у неразумевању. Она мисли да се друго писмо "забрањује" тиме што свој језик, нормално, нормираш на свом (једном) писму. Кад би било то тако како Снежана мисли, онда би испало да су сви народи забранили неко писмо због тога што су за писање свога језика изабрали једно писмо. Нико не изабира алтернативна писма за писање свог језика. То је учињено смишљено само Србинма после 1954. с јасним циљем да би се (српска) ћирилица постепено заменила (хрватском) латиницом без формалне забране ћирилице. Томе је послужило увођење алтернативног (хрватског) писма само за Србе и бивше Србе. Срби су, без формалног закона о забрани ћирилице, изгубили ћирилицу тако што је једино њима наређено увођење другог пи
Морава Јужна
Уместо да се српском језику моравско-банатском наречју додало тзв. наречје "бугарско", и поставио језички стандард за двадесетак милиона људи, језикословци се "убише" (и још увек "убијају") од наметања неког херцеговачког наречја- неколико стотина хиљада корисника, за стандард српском језику! Све по задатку остварења намере да се преко херцеговачког наречја језички приближе Хрвати и Србијанци; односно припреми основа за католичење и похрваћење Србијанаца. Од времена између два светска рата па затим до негде 1990. тзв. Шопови у Србији,почели да се показују некаквом хрваштином, масовно гласали за ХСС- мачековци; а са увођењем вишестраначја око 1990. прионули да оснивају одборе ХДЗ (даљи развој хрватства су спречили Милошевић,Соколовић,Шаиновић који су наравно и због тога кажњени)
Д. Збиљић
Када лингвиста каже за српски језик и његово писмо овако: "... угрожено је његово писмо – ћирилица", а при томе се бави озбиљно стандардним српским језиком, његовом нормом, а не спомиње да је српско двоазбучје уникатан начин решења питања писма српског народа и његовог језика, онда сам, као онај ко се тиме дуго бави, баш „љут“. Већ дуже од двдесет година готово да нема српског језичара (изузимам оне који су отворени антићириличари) који није говорио о „угрожености ћирилице“ у Срба, а неће ни да спомене да су српски лингвисти у институцијама језика главни кривци за такву судбину ћирилице. Ћирилица не може да буде друкчије „угрожена“, него на тај начин што јој српски нормативци у језику одузимају суверенитет убацујући јој и даље алтернативно писмо – параписмо. Када би се политички и насилно сваком другом писму форсирало параписмо, и свако друго писмо би било „угрожено“, а не само српско. Оно није угрожено само од себе, него га српски лингвисти угрожавају нормирањем језика.
borko mandic
Kakvo crno "dvoazbucje".Postoji samo jedna jedina azbuka pisana cirilicom a ako si mislio na abecedu ona nikako ne moze biti azbuka iz prostog razloga jer se pise latinicom.I nemoj ljude koji se bave jezikom nazivati jezicarima. Jezicar je ruzna rijec koja u nasem narodu ponajprije oznacava zla, brbljiva i pakosna covjeka pa tek onda nekog jezikoslovca. Uozbilji se Zbiljicu i citaj malo vise nase velike"jezicare"kao sto su Andric, Selimovic, Kocic, Copic ...
Препоручујем 0
катана
Зашто ТРЕБА корисити ДВА писма за један језик за домаћу употребу? И то још да се користе (по)ЈЕДНАКО? Дакле понедељком, средом, петком и недељом ћирилица (сваки други месец), а уторком, четвртком и суботом латиница (сваки други месец)?! А што не један чланак ћирилицом а други латиницом? Што не једна страница књиге латиницом а друга ћирлициом? Шта по Вама чини Србе Србима? Малине? Они без праволсавља и ћирилице постају само географски појам. По чему би се Хрвати разликовлаи од Срба кад би примили Вукову ћирилицу и православље? Ничим. Народ нити много мисли нити моного зна о томе. Они које плаћају да знају и мисле о томе не раде оно што треба да се ради. И чему то води? Води бизарним закључцима да треба употребљавати два паралелна писма -- подједнако...
Препоручујем 5
Прикажи још одговора
Neša (Glodur)
U par reči: Srbijom upravlja vlada kojom upravlja Brisel kojim upravlja Vašington, i nema tu mesta za ništa srpsko.
danilo
Trebalo bi nekako, u duhu ovog teksta-problema, da se na javnom servisu napravi neka kvalitetna emisija koja bi bila bliska vecem broju ljudi a to nije sadrzaj trenutnih programa na istom..doduse ima retkih primera ali nedovoljnih i u losim terminima.
Snežana
Слажем се.
Препоручујем 1
Мила
улога 'Jавног сервиса' у Србији није ширење културе; то показују неписмени спикери и новинари. Једина улога ове организације је промовисање еуропских вредности и ав ава!
Препоручујем 11

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља