уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:13

Најстарија Београђанка умрла у 113. години

Јелисавета Вељковић, рођена 18. јула 1904. године у Равној Гори, памтила је анексију Босне и атентат Гаврила Принципа. – Уживалац пензије била је од 1948. године
Аутор: Александар Цвејићнедеља, 23.10.2016. у 08:05
Прослава 100. рођендана Јелисавете Вељковић (Фото Породична архива)

У свом дому на Сењаку, окружена најближима, у четвртак на Дан ослобођења Београда, преминула је најстарија Београђанка Јелисавета Вељковић. Као становник главног града, у њему је проживела готово цео век. Рођена је исте године када изашао први број „Политике”.

Баба Ценка, како су је у фамилији звали, оставила је седморо деце, десеторо унучади, 13 праунучади и једну чукунунуку. У свом веку изродила је 12 деце, а међу живима су: синови Славко (рођен 1928), Димитрије – Мита (1939), кћерке Зора (1931), Милена – Беба (1932), Мирјана (1934), Бранка (1936) и Олгица (1946).

Јелисавета Вељковић рођена је 18. јула 1904. године у Равној Гори (Горски котар). На свет је дошла као друго од седморо деце у италијанско-аустријској породици под именом Виценција Куфнер. Удајом за Београђанина Станислава Вељковића Виценција је прихватила православље и добила ново име, Јелисавета Вељковић.

У Београд се доселила после формирања нове државе и у њему живела до смрти. Као први велики догађај у новом граду Јелисавета је запамтила венчање краља Александра Карађорђевића 1922. године са румунском принцезом Маријом.

„Београд је за ту прилику изгледао посебно свечано. Мени се чинило да се цео град слегао око Саборне цркве да присуствује венчању младог краљевског пара”, често је причала баба Ценка у кругу својих најближих.

Нису то била једина сећања ове дуговечне, необичне жене. Још као дете, као кроз маглу, сећала се атмосфере у родитељском дому, када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну. У њеном животу ређали су се велики и значајни догађаји из историје нашег народа: балкански ратови, Први и Други светски рат, Обзнана, Резолуција Информбироа, тршћанска криза... све до НАТО бомбардовања.

„Сасвим добро се сећам, као десетогодишња девојчица, избијања Првог светског рата и атентата Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Ти пуцњи одјекнули су и у Котарима”, приповедала је баба Ценка.

Целог свог живота, који је био испуњен бригом и стрепњом за своју многобројну породицу, сећала се и страхота Првог светског рата, који је провела у свом завичају.

„Као и многи други после уједињења и стварања нове државе, трбухом за крухом дошла сам у Београд. Ту сам упознала мужа Станислава Вељковића, који је био  шеф декоратера у Народном позоришту. Са њим сам изродила 12 деце”, сећала се Јелисавета тог периода.

Шестоаприлско бомбардовање и сва доцнија гранатирања наше престонице у току Другог светског рата баба Ценка је са својом породицом провела на Старој Карабурми у Улици Чиче Романијског.

„Повремено смо се склањали у оближња села. Било је то страшно време, које смо захваљујући слози и љубави успели да преживимо и дочекамо слободу”, подсећала је баба Ценка која је са овог света отишла, што има пуно симболике, на рођендан Београда – 20. октобра.

„Од многих догађаја које сам у свом веку претурила преко главе по великој жалости памтим убиство краља Александра у Марсељу 1934. године. Цео наш народ је тада дубоко и искрено ожалио краља”, преносила је утиске на своје потомке.

Баба Ценка је непрестано била окружена иконама и црквеним књигама. Једнако се молила Богу за децу која су живела у Србији, као за три кћерке и сина у Канади. Ова скромна и смерна жена, добра хришћанка, на црвено слово ни конац у иглу није хтела да увуче. У позним годинама многи су од баба-Ценке тражили рецепт за дуг и срећан живот.

„Децо моја, нема рецепта за дуг живот. У свом животу сам само једном била болесна. У породици сам имала више стогодишњака. Када сам уз божију помоћ прегурала опаку болест, деца су ми била највећа радост. Живели смо скромно и онако како смо могли. Деца су морала да имају пет оброка дневно, а мени и мом Станку шта је остајало. Нисмо били гладни, али нисмо ни живели у изобиљу.”

Јелисавета Вељковић живела је више од пет деценија са најстаријом кћерком Зором. Једнаку бригу, међутим, о мајци водила су и остала деца, како она у Србији, тако и она из Канаде. Сви заједно су строго водили рачуна да баба Ценка има добру негу и живи без материјалних брига. Уживалац пензије била је још од 1948. године, прво са мужем, а онда у породичној пензији.

Сахрана Јелисавете Вељковић је данас у 14.30 сати на Новом гробљу у Београду.

 


Коментари2
1f359
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Богдан
Челична бака, преживела толике ратове и цео "Југословенски експеримент" од СХС па на даље...
Обрад Мурда
Слава јој. Овде је занимљиво то што можемо видети 'слику и прилику' убрзаног српског изумирања. Жена је родила дванаесторо деце, а имала само десеторо унучади и тринаесторо праунучади. Да су њени потомци имали у просеку по троје деце, израчунај те сами колико би их (нас) било ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља