Шел Магнусон (1945), биће гост Међународног сајма књига у Београду који се отвара сутра. Студирао је славистику (руски и српски) и историју религија и социологију на Универзитету у Упсали. Крајем 60-их и почетком 70-их боравио је око три године у Београду, где је школске 1967/68. године учио српскохрватски и слушао предавања на Катедри за југословенску књижевност. Студије у Београду завршио је дипломским радом „Аугуст Стриндберг у Југославији. Виђење Стриндберга у југословенској књижевној и позоришној критици”. Након тога провео је годину дана у Македонији, учећи македонски и бавећи се њеном историјом и културом, а 1974/1975. поново се вратио у Београд као докторант из социологије. У току студија и истраживачког рада доста је путовао широм Југославије, упознајући се с њеном историјом, антропологијом и културом. Од 1972. радио је као истраживач у Центру за проучавање Источне Европе у Упсали, а после је прешао у Центар за етничке односе, односно у Центар Хуго Валентин, бавећи се различитим дисциплинама и темама: процесом секуларизације, миграцијама Југословена у Шведску, културним и политичким процесима у југословенском друштву. У теоријском смислу нарочито су га интересовали културни идентитет, етнички процеси, национализам, а и проблем геноцида и насиља.

Са Свеном Густавсоном, шефом Катедре за славистику у Упсали, организовао је 1987. први српско-шведски симпозијум у оквиру сарадње САНУ и Академије за хуманистичке науке у Стокхолму. Објавио је бројне текстове у шведској штампи о Југославији, њеном распаду и проблемима насталим након тога, у којима је изнео своје виђење ситуације у Србији, Босни и на Косову, а 1999. у књизи „Договор у Рамбујеу” анализирао је процес који је довео до рата између НАТО-а и Југославије. Његова критика бомбардовања у водећем листу „Дагенс нихетеру” у преводу Љубише Рајића објављена је у београдском листу „Време”. После одласка у пензију професор Магнусон поново се посветио превођењу. То поново односи се на „Кућу сећања и заборава” Филипа Давида која је објављена у Шведској априла ове године и пропраћена веома похвалним критикама у књижевној штампи.

Када сте се озбиљније заинтересовали за нашу књижевност? Да ли сте неког нашег писца осим Васка Попе преводили, владајући веома добро српскохрватским, сада српским језиком?

Једном, можда у осмом разреду, био сам болестан и слушао програм на радију о шведском слависти Алфреду Јенсену. Тада сам први пут постао свестан једне нама другачије, а богате и разнолике културе. За моје озбиљније интересовање пресудна је ипак била Нобелова награда Иви Андрићу.

Попу и његову поезију сам упознао у Београду. Тада сам превео „Малу кутију” и „Вучју со”. Док сам радио на универзитету нисам имао времена за превођење, мада сам у настави понекад користио преводе, нпр. Доментијаново „Слово о светлости”, илуструјући предавање вашим фрескама и иконама.

Да ли је Попа био кандидат за Нобелову награду и због чега је није добио? Да ли је о томе одлучило његово идеолошко опредељење?

Васко Попа је без сумње био озбиљан кандидат. У прилог томе говори чињеница што је познати песник и академик Артур Лундквист лично, заједно са госпођом Гун Бергман, преводитељком Андрића, објавио избор његове поезије. Не верујем да је политика ту играла улогу. Процедура око Нобелове награде је дуготрајна, а Попа је нажалост рано умро.

Како је ипак дошло до тога да се поред даљег бављења друштвеним приликама Балкана и Србије позабавите и превођењем лепе књижевности?

Језик као феномен ме интересује од младости, а волим и превођење као занат. Читао сам пре неки дан да је Итало Калвино рекао да је „превођење једини прави начин читања неког текста”. Слажем се. Као да су три језика присутна. Осим српског и шведског постоји и трећи, апстрактан језик. Живите у њима и покушавате да пренесете и целину и детаље, и форму и мисао… Интензиван је то рад, личи на извођење музике. Велики руски пијаниста Свјатослав Рихтер, кога сам први пут слушао на Коларцу, на питање како тумачи музику одговорио је: „Све је већ речено у нотама“. Мислим да је то тачно, јер је велики изазов научити читати текст који преводите, као што се чита музика.

Због чега сте изабрали „Кућу сећања и заборава” Филипа Давида? Да ли вас је на то навела Нинова награда коју је за ту књигу добио или ваше бављење историјом религија, посебно хасидизмом и Мартином Бубером?

Једног дана крајем јануара 2015. у киоску сам видео слику Филипа Давида на насловној страни НИН-а. Наручио сам његову књигу, почео да је читам, а ускоро и преводим. Тема ми је, из више разлога блиска, и преко студија и лично, јер сам имао тетку у Берлину, чији је отац био Јеврејин. Успела је да се спасе бекством у Стокхолм. Без обзира на то књига је врло снажно деловала на мене својим језиком, тоном и судбинама људи. Као студент сам 1967. похађао Институт за стране језике на Дорћолу, не знајући у ком крају се налазим. Касније сам проучавао историју српских Јевреја, а Филип Давид је својим романом показао да су одатле нестали људи, односно део Београда, на шта нас је он подсетио.

Заинтересовани сте и за прозу Драгана Великића, намеравате да је преводите.

Његов језик и темперамент су другачији, али је аутор „Иследника” такође успео да избрише границе између прошлости и садашњости. Са једне стране овај роман је убедљива и суптилна студија људских односа, а истовремено је фасцинантна слика једног поднебља, од Истре, преко Београда и јужне Србије, до Солуна. Осећате „дугу историју“, медитеранско-балканску, а исто тако карактеристике посебног друштвеног система и последице једне глобализације која утиче на све нас.

Долазите на Међународни сајам књига у Београду, чему ћете на њему посветити највећу пажњу?

У ствари први пут посећујем Међународни сајам књига у Београду. Долазим да учим и да добијем инспирацију. Отворен сам према свему и верујем да ћу на њему наћи и оно што не очекујем.