уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:18
Интервју: Ерленд Лу, писац, 61. САЈАМ КЊИГА

Како избацити нафту из норвешког крвотока

У Русији и земљама Балтика моје књиге се јако радо читају. Али нигде та читаност није тако велика као у Србији. За мене је то мистерија, али једна од оних чудесних тајни у којима уживам
Аутор: Зорана Шуваковићпонедељак, 24.10.2016. у 22:00
Ерленд Лу (Фото:: З. Шуваковић)

И Норвешку је сустигла нафтна клетва, бар тако мисле књижевни јунаци Ерленда Луа који је јуче био почасни гост Београдског сајма књига. Доплер, најпрепознатљивији Луов фиктивни лик сањари да ће једног дана конструисати машину за претварање досаде у енергију и да ће за свој проналазак добити Нобелову награду. То ће изазвати колапс нафтне економије, али ће се норвешко друштво извући из материјалистичке вулгарности у коју упада све дубље откако је црно злато потекло нордијским фјордовима. 

Иако Србија није опхрвана нафтним благостањем, ниједан писац није нашу млађу генерацију тако напречац опчинио као норвешки књижевник Ерленд Лу. Још откад је пре петнаестак година преведен његов роман „Наиван. Супер.”, па преко „Доплера”, „Фвонка”, „Волво камиона” и „Краја нама познатог света” 2015 (већину књига издала је Геопоетика) у Србији и добром делу балканског региона влада грозница за питким књигама Ерленда Луа (46), које се лако и брзо читају, али се веома дуго памте. За протекла три дана, откад сам сазнала да ћу са Ерлендом Луом успети да направим интервју на миру, ван сајамске грознице, успела сам без имало муке да пронађем десеторо људи, у тридесетим годинама, који себе сматрају посвећеним читаоцима Луа. Њима сам дала предност да постављају питања овом писцу кога нордијски теоретичари књижевности сматрају зачетником новог наивизма, тенденције која је дошла после стилски и језички компликованог постмодернизма.

О књижевним начинима да се зашећереном иронијом прогута горка пилула о хипокризији друштва, са Ерлендом Луом разговарала сам у хотелу Славија лукс, пре него што је отишао на сајам књига где га је дочекао велики број читалаца.

Стефана Здравковића, студента филологије, занима да ли сте западали у депресију знајући да као професионални писац не можете да зарадите довољно новца за живот јер су у данашњем свету уметничке професије маргинализоване, чак се сматра да сликар, писац, или композитор није професионалац уколико се не бави неким другим „плаћеним” занимањем.

Када сам изабрао да будем писац, знао сам да са том професијом нећу моћи да зарадим довољно за живот у породици. Да ћу имати тек толико новца да могу да преживим сам, али не и да издржавам своју децу и да им приуштим оно што им је неопходно за одрастање и школовање. Али никад нисам био депресиван због тога. Од самог почетка сам одлучио да ћу с времена на време писати књиге, али да ће моја основна професија бити посао сценаристе. Тако сам се и школовао. Првих петнаест година моје каријере углавном сам писао романе, али сам се бавио и сценаријем за телевизију и филм. Сада време делим на посао сценаристе и посао књижевника. Чак и пошто сам написао десетак књига, и оне су преведене на двадесетак језика, не могу само од писања да зарадим довољно новца за живот.

И поред тога што сте на бестселер листама?

У првим издањима у тврдим корицама моје књиге се продају у седам или осам хиљада примерака. Тек касније када се штампају у џепном издању оне постају врло читане и продају се чак и у сто хиљада примерака. То се не може поредити са огромним тиражом и комерцијалним успехом које на пример имају криминалистички трилери Ју Незбоа.

Али на почетку две хиљадитих и крајем двадесетог века, када сте написали роман „Наиван. Супер.”, ваше су се књиге продавале у много већим тиражима?

Мало више него сада. Али ни тада нису бивале разграбљене чим се појаве у тврдим корицама. А то је оно што доноси новац у Норвешкој где су прва свежа издања неког дела јако скупа. Не бих могао да од њих издржавам своје троје деце. Зато се бавим свим врстама писања.

Немања Симеуновић је директор спортског тв-канала и велики је љубитељ ваше књижевности. Њега интересује зашто читате неколико књига у исто време и да ли вам такво читање користи за ваш рад?

Нисам претерано стрпљив као читалац. Почнем да читам неку књигу и ако ми се она не допадне оставим је на страну и узмем другу. А деси се да узмем неку књигу и не стајем да је читам док је не завршим. Често читам три или четири књиге у исто време. Мислим да је то зато што сам по природи нестрпљив.

Немању такође занима шта мислите о њему драгом норвешком писцу Јуу Незбоу, а шта о класику и нобеловцу Кнуту Хамсуну (1920. добио Нобелову награду за књижевност) кога често критикују због тога што је подржавао десничарске покрете па чак и Хитлера?

Као осамнаестогодишњак највише сам волео да читам Кнута Хамсуна. И данас га често читам и још увек волим његово писање. Он има елегантан стил и језик, његов хумор је јединствен, а мени је то јако важно. Познајем Јуa Незбоа, као особа он ми се јако допада, али не волим да читам детективске трилере. Никад их нисам читао. Са друге стране драго ми је што Незбо постиже тако велики успех. Ја му не завидим, ја само не волим да читам кримиће.

А фински писац Арто Пасилина чији је роман „Година зеца” (1994) донекле по фабули сличан вашем Доплеру (2004)? И Пасилинијев јунак напушта породицу и лута финском дивљином, и ваш Доплер одлази у норвешке шуме, прелази у Шведску, дружи се са младунчетом лоса који му постаје најбољи пријатељ?

Прочитао сам неколико његових књига, јако ми се допада иако је његова проза врло тмурна. Често су ме питали да ли сам читао „Годину зеца” и да ли је Арто био инспирација за мог Доплера. Прочитао сам зеца тек када сам написао Доплера, тако да је сличност са његовом књигом пука случајност. 

Тоталитарне идеологије и фундаментализам добијају све више поклоника. Да ли страхујете од будућности?

Узнемирује раст национализма у Европи, Америци и на другим континентима. Норвешка није чланица Европске уније, као ни Србија. Али када смо гласали 1994. ја сам био за чланство у ЕУ, док је већина мојих пријатеља била против.

Да ли бисте данас исто тако гласали?

Бих. Осећам базичну наклоњеност Европској унији. Она не зависи од тога да ли је ЕУ у кризи или пролази кроз лош или добар моменат. Мислим да треба да се држимо заједно и да заједно решавамо проблеме. Морамо избећи ратове какви су се десили пре само седамдесетак година. Они не смеју никад више да се понове. Национализми изазивају нове сукобе, могу да доведу до ширег насиља.

Разговарала сам и са Мирном Стевановић. Она је данас асистент на одељењу скандинавистике на Филолошком факултету у Београду. Била је студент у Ослу када је 1999. половина колега из њене групе изабрала да говори о Ерленду Луу и вашој књизи „Супер. Наиван.”. Заједно са својим колегама са београдског факултета под менторством професора Љубише Рајића почела је да преводи ваше књиге. Доплер је код нас преведен 2005, годину дана пошто се појавио у Норвешкој. На енглески је преведен тек крајем 2012. Како објашњавате тако огромно интересовање за ваше књиге?

Приметио сам сличне тенденције у још неким некадашњим земљама источне Европе. У Русији и земљама Балтика моје књиге се јако радо читају. Али нигде та читаност није тако велика као у Србији. За мене је то мистерија, али једна од оних чудесних тајни у којима уживам. Обично одбијам да путујем по разним земљама јер имам много посла код куће, али кад ме зову у Србију ја пристајем пошто сам фасциниран вашом земљом иако нисам њен познавалац.

Можда ће вам нека од ових питања послужити да разрешите ту мистерију. Далибор Михољчић, психолог из Бањалуке, каже да је веома лако идентификовати се са вашим књижевним ликовима. Он би желео да зна да ли данас мајке греше кад васпитавају своје синове да уважавају и слушају жене, готово да буду послушни. Ћерке се васпитавају да буду борци, да буду независне. Мушкарци израстају у пасивне личности без правих великих идеја и животних пројеката?

И поред свих настојања ни у Скандинавији жене у породици нису стекле потпуну равноправност. Мислим да је неопходно после толико стотина година патријархата када су жене биле подређене, стално потезати питање равноправности полова. Али проблем са ликовима у мојим књигама је у томе што се они не сналазе, не разумеју игре ни сигнале који им се упућују. Не разумеју ни своју децу ни своју жену.

Има ли сличности између вашег Доплера који одлази у шуму и дружи се са младунчетом Лоса и вас лично, пита Мирна Стевановић.

Доплер је наравно фиктивни лик. Али и ја волим да будем у природи, не морам као он да се потпуно одвојим и да живим у шуми. Могу да одем на дан или два, понекад желим да будем потпуно сам. Често се узнемирим у великом друштву, кад гужва потраје. Тада осећам потребу да сам са собом у природи повратим своју равнотежу. Доплер је екстремна верзија тог осећања, али ја га потпуно разумем.

Марлена (32) пита каква је улога оца у модерном друштву?

За децу је од суштинског значаја да у току свог одрастања имају поред себе одрасле и одговорне људе који их воле и подржавају. Срећан сам што је мој отац био са мном. Али тих седамдесетих година водила се велика прича о равноправности жена и дошло се до закључка да је потпуно свеједно да ли дете расте уз мушке или женске одрасле особе. Мој отац и ја смо заједно радили разне ствари. Али ако имаш оца само као ауторитарну фигуру, који са тобом не жели ни да разговара, више бих волео да имам четири мајке и ниједног тату. А што се тиче мушкости, сам ћу је пронаћи.

Ваши ликови говоре иронично о Норвешкој као о фантастичној земљи и ми још увек гајимо ту идеализовану слику о норвешком друштву. Ви исмејавате хипокризију у коју су Норвежани запали. С једне стране заклињу се у очување животне средине, с друге стране буше нафту на све стране?

Норвешка је по мом мишљењу једно од ретких успешних друштава. Већ седамдесет година, још од Другог светског рата, држава није преварила или насамарила свој народ. Све што власт ради је изложено суду јавности. Ако сте политички функционер не можете да имате апсолутно ниједну привилегију коју нема сваки други обични грађанин Норвешке.

А онда сте постали исувише богати?

А онда се појавила нафта, негде у години када сам се ја родио 1969. И полако је почела да нестаје та истинска солидарност са онима који живе у немаштини. Почели смо да постајемо незајажљиви. Материјализам је галопирао Норвешком. Мој највећи проблем је вулгарност материјализма. То што смо престали заједно да градимо боље друштво. Што смо полако почели да смањујемо надокнаду за болесне и немоћне. Тај егоизам ми смета. Као и двоструки аршини када је реч о заштити животне средине. 


Коментари1
7a8e2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marija
Divan pisac, uzivali smo svi citajuci njegove knjige. Tri romana imamo u kucnoj biblioteci. Razlog - neposredan pristup pisanju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља