Иста реч у једној контекстуалној реализацији може да рефлектује позитивну оцену у смислу благонаклоности, симпатије, а у другој да се оцени као непожељна. Таква је нпр. Реч млађаријa (Млађарија засенила стару гарду уметника / Зар не гледамо сваког дана у јавном превозу како млађарија игнорише старију чељад). Наиме, ради се о културолошким сегментима који утичу на значење речи а део су експресивности. Експресија, односно субјективна оцена у језику реализује се као позитивна или негативна квалификација коју говорник додељује садржају на који се односи. Када учесник у комуникацији употреби речи као што су балавчад (Зар си ти човек? ... Кад слушаш жене и балавчад по кући!), дериштад (Размажена дериштад отимала се о слаткише), жгепчад (Доста сам се ја нагледао такве жгепчади), мангупчад (Сви су се бојали градске мангупчади), просјачад (Док ја живим, неће Адамова јединица венчавати звонареву просјачад), јасно нам је да се тиме желе нагласити неповољне и негативне, често погрдне и пејоративне квалификације којима се именују млада бића, за разлику од речи попут анђелчад (Он имађаше петоро деце, пет анђелчади), мезимчад (Знала би више пута сате и сате проборавити у наклапању са сељанкама – а особито са својом мезимчади), новорођенчад (Пет новорођенчади сиса на цуцле), прворођенчад (Мајке прворођенчади добиле су новчану помоћ), којима се исказује благонаклоност, саосећање, нежност, симпатија према члановима датог скупа. У речи недоношчад изриче се негативан, пејоративан садржај који се реализује у физичком недостатку јединке – недовољно развијене. Речи богаљија, гуланферија, гурбетија, дечурлија (Само се тада нашао увређен и изостао је из кафане неколико дана тужећи се на безобразну дечурлију која не поштују старост), клинчадија, лоповија, мангупарија (Застајкује сваки час... грди сељаке и мангупарију), студентарија (У вагонима се натрпали... регрути, студентарија наша мршава) такође садрже пејоративне и погрдне нијансе значења којима се исказује презир, нетрпељивост, неодобравање извесног понашања, друштвеног статуса и др. Исту функцију имају и речи типа госпоштина, калуђерштина (Византијом владаше деморалисана калуђерштина), малограђанштина (Малограђанштина ужива у великим празним речима колико они у ракији). Дакле, у наведеним речима које припадају групи збирних именица, осећа се јак културолошки утицај, те средина и друштво веома снажно утичу на позитиван или негативан приступ датом садржају. Друштвене норме намећу извесна правила понашања, а социјални и културолошки параметри утичу на избор пожељних или непожељних квалификација којима се особа обележава у друштву. Према томе, и поједине збирне именице подлежу експресивизацији. Те тако мезимчад означава „скуп, збир младих бића, односно најмлађих, омиљених, оних који се највише воле и мазе“, али може бити незгодно ако се мезимчад претвори у дериштад, тј. у „несташну, самовољну, неваспитану децу“, или у мангупчад, односно у „обесне, неваљале, неозбиљне и обешењачке момке“, те да се према скали друштвеног вредновања уместо позитивне оцене оквалификују негативном и нађу на маргини друштва.

Шта нам то говори? Речи су живе творевине, оне се мењају и опстају у језику захваљујући својим корисницима. Понекад није довољно држати се само граматичких правила, већ треба погледати и шири контекст, односно екстралингвистичке факторе који утичу на употребну вредност речи. А то нас подсећа на чињеницу да не треба занемарити утицај културе на језик који се уз помоћ ње богати, а уједно запажа и нас у њему.
Институт за српски језик САНУ, докторанд Филолошког факултета УБ