петак, 17.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:01

Европска и азијска култура

У много мањој мери него стари азијски народи, европски народи умеју да управљају својим страстима и својим животним снагама – и азијску вештину трпљења и мирења са судбином они имају тек да уче
Аутор: Слободан Јовановићпетак, 28.10.2016. у 13:36
Улица Бизант у Сплиту - Љуба Ивановић

Питање о односу између европске и азијске културе, које је у последње време занимало и наш свет, било је прошле јесени расправљано на конгресу немачких социолога. Један од најчувенијих социолога данашње Немачке, Макс Шелер држао је предавање о Науци и Социалној Структури. У томе предавању, рекао је између осталога и то, да се европска култура развијала у научном, а азијска у метафизичком духу.

Под науком, он разуме проучавање природе и довођење њених снага у службу човека. Под метафизиком, он разуме удубљивање у тајне наше душе и дисциплиновање оних снага које се у њој крију. Европски народи постали су велики мајстори у техници производње добара и у техници рата. Вештина са којом у све бржем темпу производе све веће количине добара и вештина са којом у току рата та добра поништавају, јесте беспримерна у историји човечанства. Али за то у „техници душе“ Европа заостаје иза Азије.

У много мањој мери него стари азијски народи, европски народи умеју да управљају својим страстима и својим животним снагама – и азијску вештину трпљења и мирења са судбином они имају тек да уче. Код Европљана моћ над спољашњим светом развила се у много већој мери него унутрашњи самовлада.

Због тога, они, поред све енергије коју су уложили у стварање материјалнога благостања, нису још решили питање наше земаљске судбине – и усред нагомиланога богатства живе без душевнога спокојства. Једнако незадовољан, сувремени Европљанин не престаје тражити нешто ново – и у тој вечитој тражњи, вечитом напору и немиру налази свој главни циљ живота.

По Шелеровом мишљењу, европска и азијска култура јесу две крајности од којих ниједна сама за себе не ваља. Не ваља ни европско гомилање богатства сред душевнога немира, ни азијски душевни мир сред оскудице материалног благостања. Ако су западњаци жртве једне економске и војне радљивости која се одвојила од душе и захуктала на правно, источњаци су жртве једног финансијског самопроматрања које се одвојило од живота и претворило у јалово сањање. Шелер налази да спас културе лежи у намирењу запада и истока.

Тек онда када се буде спојила европска техника производње с азијском техником душе, добиће се једно потпуно и хармонично човечанство које је, истовремено, загосподарило спољашњим светом и остварило у својој властитој унутрашњости ред и мир.

Докле је изгледало да се савремено европско друштво развија у правцу повољном за буржоазију и њено господарство, буржоазија је била убеђени проповедник друштвеног напретка и истицала је европску културу изнад свих других култура

Велика је штета што се конгрес немачких социолога удаљио од овога питања које је Шелер покренуо. На скуповима немачких социолога и економиста осећа се велика раздвојеност између марксиста и немарксиста; из тога разлога врло често се дешава да претрес скрене са главног питања на питање марксизма. Овога пута, исто тако, више се говорило за и против марксистичке социологије, него о односу између европске и азијске културе.

Противу Шелера устао је познати бечки марксист Макс Адлер, који сматра да не постоји криза европске културе, него постоји криза буржоаскога друштва. Онога дана када настане ново доба социалистичкога друштва, нестаће и данашња морална нелагодност, и на место песимизма изнемогле буржоазије завладаће оптимизам младог и свежег радништва. Адлер је нарочито напао буржоазију да није више у стању да предњачи на пољу друштвених наука. Главни закон друштвенога живота, – закон вечитога развитка и напретка – она више не разуме, јер је изгубила веру у своју властиту будућност. Докле је изгледало да се савремено европско друштво развија у правцу повољном за буржоазију и њено господарство, буржоазија је била убеђени проповедник друштвеног напретка и истицала је европску културу изнад свих других култура.

Али од како се у европском друштвеном развитку јављају знаци пропадања буржоаскога господарства и с њима упоредо сигурни наговештаји једне велике друштвене обнове у корист радништва, буржоазија је почела сумњати о доказаности друштвеног напретка и о врсноћи европске културе. Сада, из њених редова ничу пророци скоре пропасти западне културе (па пр. Шпенглер) и пресађивачи азијске моралне философије (на пр. Кајзерлинг, па и сам Шелер).

У кратко, тамо где је Шелер видео једну моралну кризу од општега човечанског значаја, Адлер види само једно буржоаско песимистичко расположење, које долази отуда што је буржоазија својој властитој катастрофи коју предосећа у скором року дала значај једног краха целе европске културе.

Захваљујући своме беседничком темпераменту, Адлер је узбунио сав конгрес, и зато се дискутовало много више о његовим тезама него и Шелеровим. Они говорници који су се ипак зато дотакли Шелерове идеје о измирењу источне и западне културе, поменули су пре свега онај познати закон Огиста Конта да дух човечанства у свом развитку пролази једно за другим кроз верску, кроз метафизичку, и кроз научну фазу.

Другим речима, појаве око себе и у себи човек објашњава прво на религиозни, па онда на метафизички, па тек најпосле на научни начин, који се јавља последњи с тога што изискује највећи степен духовне зрелости. На основу овога закона, Шелерову идеју о допуњавању европске научности азијском метафизичношћу ваљало би безусловно одбацити као враћање са вишег ступња духовнога развитка на нижи.

Али – и то је врло карактеристично за дух који данас влада у друштвеним наукама – немачки социолози, иако су се сетили Контовог закона, нису на основу њега одбацили Шелерову идеју о измирењу истока и запада. Немачки социолози не верују више у тачност Контовог закона. Њима не изгледа више да научни развитак искључује метафизички и религиозни развитак; они налазе да се и наука и метафизика и религија могу развијати упоредо, не сметајући једна другој. То су три разна гледишта која се узајамно не потиру него се узајамно допуњују; према томе калемљење азијске метафизичности на европску научност не би било логички немогућно.

Али међу немачким социолозима појавила се сумња да ли би оно било и психолошки могућно? Логички, не би било немогућно да исти човек буде једновремено и велики индустријалац и велики метафизичар, али психолошки мало је вероватно да би исти човек могао једновремено у оба та правца радити с максимумом енергије. Без усредсређивања енергије на једа циљ, правог успеха нема – и то што важи за појединца, важи и за друштво. Наша култура може се развијати у неколико различних праваца – у идеалистичком исто тако као и у позитивистичком – али ни у једном не може отићи далеко, ако између тих различних праваца не буде изабрала само један, у коме ће се захуктати са заслепљеном једностраношћу.

 И зато, ако бисмо хтели истовремено неговати европску привредну активност и азијско философско самопроматрање, вероватно да ни наша привредна активност не би била довољно напрегнута ни наше философско самопроматрање довољно дубоко. Постајући свестранијом, наша би култура постала у исти мах и површнијом.

Човеку се непрестано намеће избор између земаљскога и небескога царства – и он их не може оба уживати једновремено.

 

(Политика 6. јануар 1926. године)

 


Коментари13
e3c48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kriticna
Lepo je boriti se za svoje ideale, ali vazno je umeti trpeti i cekati svoj red. Mnogi narodi bi bili unisteni do sada da nisu prihvatili svoju sudbinu. Albanci su recimo prihavtili Turke kao svoje gospodare, i dobro ziveli pod njima. Oni su cak podrzavali naciste, i nikom nista. I sada im nije lose, svet je na njihovoj strani i mogu da uzmu koliko god zemljista zele od nas. Jevreji su isto tako prihvatali svoje sudbine kroz istoriju i sada su medju najmocnijim narodima u svetu. Kod nas mnogi ljudi odustanu ili budu ogorceni kada im se nesto lose desi, dok bi umesto trebali da prihvate svoju sudbinu i vide kako najbolje ziveti od onoga sto im je ostalo.
Zoran
Neka hvala za mirenje sa sudbinom. To ostavljam vama u Srbiji.
Lale
ne samo da ce doci vreme kada se svi moraju pomiriti sa sudbinom, vec je neminovno i ono kada se ljudi mire sa zemljom i prepustaju svoje telo mikrobima da ih razgrade na sastavne elemente od kojih su stvoreni. To sto vi niste u Srbiji jos ne znaci da cete pobeci od zakona prirode.
Препоручујем 3
Врабац
Застарео текст и само схватање света. Нема више већих разлика између Запада и Истока. Друштва су свуда слична, људи имају свуде сличне навике.
Petar
Kao dopunu ovoga predlazem Text "Wie wird der Kapitalismus enden?" Von Wolfgang Streeck
Zoran
Nije pitanej kako, nego kad. A to znaci nikad. Kapitalzam se rodio cim se covek rodio. Odmah je uzeo kamen i zadrzao ga za sebe da lovi zivotnje ili da se brani.
Препоручујем 1
Miroslav
Germansko viđenje sveta. Odnosno nerazumevanje sveta. Odnosno, kako kažu stari grci, idiot i kad se nagne nad najdublji zdenac, vidi samo svoj lik! Tako nekako. Poenta je da i tada (1926) postojala jedna azijska sila koja je bila rame uz rame sa "evropskim materijalnim moćima". Danas ih ima više, a "Evropljani" i dalje (90 godina kasnije) pričaju o "duhovnosti istoka" i "materijalizmu zapada". Suština je da "Evropljani" ne znaju ništa o "azijskoj kulturi". I onda na tom svom neznanju grade razne teorije i pretpostavke. Kod "Evropljana" je večito neka suprotstavljenost polova: muško-žensko, dobro-zlo, istok-zapad, materijalno-duhovno. "Evropljanin" ne ume ni da misli ni da živi bez tog stalnog konflikta, bez suprotnosti koje se međusobno bore za prevlast i poništavaju. Tako on posmatra i sebe u odnosu na ostali svet: sebe u odnosu na komšije, svoj grad u odnosu na druge gradove, svoj narod u odnosu na druge narode
Jovan
@Miroslav: pre bi se reklo da ste vi daleko od razumevanja i evropskog i istocnog shvatanja.
Препоручујем 2
Александар
Живим на Далеком истоку и потпуно делим Ваше мишљење. Сјајно сте ово изложили.
Препоручујем 11

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља