Одвише смо били радосни и тужни,
Одвећ смелих мисли гајили и брали
Све плодове горке кад су идеали
Постали стварност в облици ружни.
Кад све подједнако мало смисла има,
Јер све брзо прође: и љубав и нада;
Очајање, срећа — као прамен дима;
Живот као празна, шумна кавалкада;
Зар ти није често изгледало, друже,
Да је недостојно плакати и клети;
И да треба рећи: не кличи, не прети!
Сва искуства само јадну душу руже.
Јер, на крају, све ће бити једно исто:
Празни ветри који „memento“ зашуме,
Мало трошног праха, ништавило чисто,
Крај досадне, дуге и фриволне глуме
(Политика, 6. јануара 1933. године)
