уторак, 21.02.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:01
ИЗВЕШТАЈИ СА ПРИМОРЈА

Амор у Цриквеници

Женски рај у плићаку. – Песак, што се сипа у очи. – Приморска купалишта
Аутор: Милош Црњанскипетак, 28.10.2016. у 13:44
Дубровачка лука - Радмила Ђорђевић

Плави кварнерски залив, на северу нашег Јадрана, између старих наших планина Велебита и Учке, одвећ је познат многима, да би га требало дуго описивати. То уско и мирно море, између отока и хрватског крша, често изгледа као планинско језеро, бистро до дна, откада у њему преста врева саобраћаја. У њега падају истина дим ријеке и сушака и канали фабрика, ипак га наши горски ветри и буре, тресу са дна и тако очисте, да је свако јутро под лепим приморским селима, чисто и провидно као поток и плаво као небо, или зелено као пашњак.

Цео је дан тај врлетни и каменити крај, један зрачан мешано брдски и језерски видик, који сваки сат мења боју и развесељава очи и мисли, а море то и не хучи, него жубори.

За слабе и оронуле као морско купалиште овај басен нарочито за то долази у обзир, што је најуређенији дуж наше морске обале, најбоље везан железницом за наше крајеве, понајздравији, особито што се маларије тиче и најважније напокон: најмање врућ и зажарен лети. Својим песковитим плажама, овај део наше обале нарочито је погодан за летовање деце, којој море, у извесним годинама, највише помаже.

Од Сушака, који је скуп и изиграва отменост, са својим монденим хотелима, па све доле до Пага, ово је ривијера породичних луксуза и неспоразума, који се свршавају безопасно

Острва кварнерска и обале немају јужњачку, напуљску лепоту далматинских обала, него су сива и тврда, али ипак питорескна. Романтика ових лепих градића питома је и мала. Беле и чисте куће, у свакој може да се станује, недубоке увале, у свакој може да се купа, зелене шумице борова и доста малих хотела. Кад је Месец пун све трепери у овом амфитеатру од стена и са свих страна допире музика и песма. Све је као један фамилијарни базен за купање наших крајева, где се познати и непознати састају, смеју и криче.

Од Сушака, који је скуп и изиграва отменост, са својим монденим хотелима, па све доле до Пага, ово је ривијера породичних луксуза и неспоразума, који се свршавају безопасно. Осим старог и дивног Раба, сва остала места и обала изгледају као хотелски парк или тераса, удобно и банално, али са баналношћу, која прија и одмара. Понегде има по нека старина, библиотека манастирска, двор каквог Франкопана, по који стари самостан, али свуд у вече свирају и играју Београђани и Загрепчани шими, између столова са лампама црвеним, као печурке. Мале лађице плове између појединих места и сваки путник маше марамом, сви су задовољни. Ноћу те лађе трепере као ватромети.

Кад ујутру Учка зарумени и под њом Опатија, Ловрана и Ика, које су опет пуне Бечлија и отмених пречана, нестану у мраку борова и чемпреса. Сунце полако полива црвени Омишаљ високо на брегу назидан, изнад мирне, песковите луке, у којој је толика тишина, кад брод пристане. Место као наручено за љубавнике, или сиромашне чиновнике, који траже самоћу. Стрмо и високо на брегу чудноват мали градић, као неко старо, шпанско село, око којег круже галебови.

Видим маслине крај пута, који води горе и желео бих да се искрцам али мали брод одмах иде даље. Дознајем само да долазе гости у ову мирноћу и да се лепо купа. Морнари ми са завишћу причају, да је овде плоднија земља него на њиној страни, а крај обале ми показују рушевине неког града, који кажу да се у латинско доба звао Фулвиус, већ тада су Италици овде имали много посла са нашим народом, који је ту миран, хладан и неосетљив, као камен. Оваквих малих места и шумица има неколико на отоку Крку, а у њима никог, свега неколико здравих и насмејаних Чеха, којих је ове године, на жалост, мало дошло. Одоше сви на талијанску обалу, тамо им је сад јефтиније.

Највише је љубавника, удовица, господе без жена, госпођа без мужева, слободоумних госпођица и парова, што се већ у возовима споразумели. Путују, пуном паром, на море и у љубав, најчешће у Цриквеницу.

На супротној, сушачкој обали, виле међу чемпресима, каткад врло лепе, као на француској или талијанској ривијери, назидане на дивне стене. Велики хотели, акционарска подузећа, још са много мана. Скаче се стрмоглав у море. Читаве мале гомиле људи диве се гђици Барловац, кад се исправи у ваздуху. Даме покушавају и овде са барокним оделима за купање, читавим свиленим тоалетама. Кад отворите прозор, на суседном спазите неког, кога ћете сву зиму гледати на премијерама, а увече у баштенском биоскопу мислите да сте на неком нашем кермесу, само је доле место Дунава море у месечини и место Земуна, изгубљена Ријека сва осветљена великим, талијанским жаруљама. Ако послеподне сретнете екскурзију виших официра, извесно ће пред вече проћи екскурзија техничара, који иду да посете бродоградилиште у Краљевици, а у подне пролазе читаве гимназије.

Измуче се деца тешким путовањем, као и сиромашније породице, дођу па се одмах баце у море, јер је скупо, испеку се, разболе се, од уља, од мора, од сунца, па се лепо врате кућама задовољни и огорчени, да још мало одлеже. Вртови пуни расцветаних леандера и смокава остају затворени за те пролазнике, који свега виде онај страшни вашар пред великим и јако запуштеним хотелом Континенталом, где сваки дан изгледа као да сав Сушак и сва Југославија и Чешка путује за Америку. Највише је љубавника, удовица, господе без жена, госпођа без мужева, слободоумних госпођица и парова, што се већ у возовима споразумели. Путују, пуном паром, на море и у љубав, најчешће у Цриквеницу.

Кад брод пође са Сушака дотиче редом читав низ малих купалишта, што сва личе једно на друго. Испод голог стења укаже се звоник, прочита натпис соколане и брод пристаје пред малим хотелом. Свуд је пријатно и свуд има места. Тако прођу Малинска, сва у заветрини и зеленилу, још не изидана, па преко од бурног Сења, који је сав пуст чим се ђаци разиђу кућама, каменита Башка, са лепом плажом, коју су Чеси, још пре рата уредили и напунили хотелима, па је сад напуштају ради песка Града, Бриониа, Абације. Нови, можда најлепше место за купање, са хотелима и вилама сасвим првокласним и плажом од чистог песка, најлепше лежи у почетку морлачког канала, хладног и чистог. Загрепчани са знаком спортског клуба Хашка, такмиче се у води и упоређују постигнуто време, са извештајима париске Олимпијаде. У парку свира војна музика "мангупе"...", а собе са два кревета почињу од 100 динара. Море је ту широко и лепо, а дуж обале су ванредно уређене и чисте алеје. На једном месту висока пирамида са бронзаним рељефом Краља Петра, из год. 1922. Тада су још писали, у име општине Нови: "Ослободиоцу, Краљу Петру Великоме..."

Кад би неки ђаво дигао увече кровове са хотела и зидове соба, да би ту било много за видети и причати, више него што су Римљани некад шапутали о плажама своје Баје

Цриквеница, најугоднија, али са отужном угодношћу пештанске културности, и сад је препуна. Маџарски се чује као пре десет година, а сви југословенски Јевреји задовољни и учтиво једу и ту сладолед. Песак, песак који личи сасвим на новосадски, београдски, панчевачки дуж целе обале. Прави дечји рај у плитком мору. Док су сва остала места камените, мале вароши, пуне рибара и простог света, доброг и срдачног према странцу, са малим хотелима сасвим јефтиним, изврсном рибом и добрим вином, Цриквеница изиграва Монте Карло и Лидо. Под брегом, који са својим ветрићима није непријатан, она се пружа далеко, са огромним хотелом Терапион, што изгледа као неки касино, пренесен из Абације за југославенске карташе. Код Мирамара седи се у пиџами у песку и пред берберницама.

Упролеће дуж морске обале, лепо уређени паркови, свакако су још пријатнији, него под овим густим сунчањем, што спржи цвеће, мада се често залива. Сад је пред хотелима као у Карлсбаду некад, само се овде једу врло добри ракови са мајонезом. Увече су концерти "виртуоза", поред плаже која личи и на бару. Дању све, скоро голишаве, старије госпође мажу се блатом. Средњи, имућни сталеж се разголитио и показује своје тетке, лепе жене, удаваче па све спремне, тате са жуљевима, висећим трбусима и проширеним жилама. Има их, који се у мору перу сапуном, кад стигну из Босне.

Али оно, што је најважније овде, то је мали бог Амор. Као да су сва ова деца мали Аморчићи, па бију стрелама жеља и пожуде своје маме и тетке у песку, све се даме овде упознају са мушкима на основу своје деце. Мали и црни, као врагови, они се праћакају и господа су ту да их спасу кад се даве, да им доведу чамац, или да их умире када плачу. Познанство почиње на основу каваљерства, а наставља се са разговором о положају модерне жене. Тада маме климају тужно главом и признају, да је муж заузет послом и далеко. А дотле, дотле му пишу писма сваки дан и мастило се суши тим песком плаже, који је врло згодан да се сипа у очи.

Сав тај женски свет има и своју богињу, жртву немилосрдног Амора. То је нека дивна девојка, пријатељица једног трговца из Милана, којег више не пушта жена амо, јер је овде прошле године страховито трошио и изгубио у касину сто хиљада лира. Показаше ми ту госпођицу са страхопоштовањем. О њој сваки говори. Усамљена, она сваки дан шета по обали и никога не гледа више. Њен поглед презире све и гледа у прошлост, као што и приличи светињи. Около ње буран смех и пљусак воде.

Мислим и сви то мисле овде, да кад би неки ђаво дигао увече кровове са хотела и зидове соба, да би ту било много за видети и причати, више него што су Римљани некад шапутали о плажама своје Баје.

Даме седе на плажи већином по две заједно, да се боље бране од дрскости. "Знате – рече ми једна госпођа из Загреба – ми жене боље ћутимо кад обадве имамо путера на глави".

 

(Политика, 2. август 1924. године)

 

 


Коментари15
8fa5a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ing.Milos Djonovic
Poslao sam Vam ranije jedan pridpevek koji je objavljen ali nastavak se izgubio.Lijepo Vas pozdravljam u Novoj 2017 godini i zelim Vam uspjeha.
Boris
Crni lijepo pise, ovakvih vise nema, osim mozda jedan ili dvoje negdje u egzilu, popout samog g. Crnjanskog. Jedino sto uzivo, ima snimka, nije znao to dobro citati, ali dobro, bijahu to neka druga vremena, druge epohe, druge zvjezdane konstelacije koje su predene i pre-predene...
Tanja Stanić
meni, sa sjevernog Jadrana i Kvarnerskog zaljeva samo smeta sličica Dubrovačke luke na početku, koja nema nikakve veze sa predivnim tekstom...Crikvenica, Crikva kako je zovemo od "dragosti" je i danas predivna...dragi ljudi, ukoliko ovdje pišete razmislite što ostavljate kao svoj trag misli na ovom mjestu...je li to dobra i nježna misao ili gorčina, jal......niti je grad"zločest" niti ulice umiju mrziti, generalizirati zemlju, ljude, gradove je nešto strašno i upravo je to dovelo do dijeljenja "moje, tvoje, njihovo, naše..." do mržnje i svega onoga što je ljude razorilo...možda da opraštamo ljudske slabosti jedni drugima i da stvaramo vi i ja bolji svijet za one koji dolaze iza nas?...možda da pišemo o lijepom i dobrom kao što je i ovdje pisao Crnjanski...?
ing.Miloš Đonović
Cesto sam isao u Crikvenici,ali od sredine sedamdesetih godina pa do danas.Prikaz umjetnika Miloša Crnjanskog je jos aktuelan,iako je od tada proslo 90 godina.Dok je bila Jugoslavija vise ljudi iz istocnih krajeva je hodalo ovamo,naravno imucnijih govor se nije promjenio,ali danas toga ima manje.Ranije je iz ovih krajeva Politika imala svog dopisnika i vjerovatno odredeni broj preplatnika,po citavom primorju dalmatinskom,mada ne mogu sa sigurnoscu tvrditi toga nema.Napisao sam dvije razglednice od ovamo za C.Goru stavio adresu cirilicom,ali drzavu i jednim i drugim pismom,ranije je to dolazilo iz iz daleke Evrope,ovog ljeta iz Crikvenice ne.Nisam ih predao na posti i upitao sluzbenika kao prije par godina u Zagrebu koji mi je kazao,napisite pored i prezime latinicom sto sam uradio i posta je stigla.Ovako neznam moji mi kazu nismo dobili,moze se desiti da stigne kasnije ali svejedno smo razocarani.To se u Sloveniji ne događa.Mozda cu napisati kakavu crticu iz Crikvenice za kulturnu rubr
slavko
Kao da čitaš neke zagrebačke novine iz 1922 godine o "našoj lijepoj" Moravi. Koja je sada postala "njihova". Ili skračeno - šta je tvoje to je naše a šta je naše to tebe nije briga! Pa onda kako koji...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља