Кикинда – Током век и по дугог трајања, најстарија кикиндска фабрика „Тоза Марковић” настала на темељима концерна цигларске фамилије Бон, бележи много успона и падова. Последња деценија била је вероватно међу најтежим у историји некадашњег лидера опекарске индустрије, каже генерални директор фабрике Владимир Илић.
„Фабрика је увек имала водећу улогу у овој бранши. После катастрофалне приватизације и окончаног стечајног поступка, пред нама нису мали задаци, али имамо вољу и визију развоја”, наводи Илић, који је руководеће место у компанији преузео након што је, пре два месеца, „Србијагас” постао већински власник фабрике, на основу конверзије дуга за гас.
Тиме се ушло у десетогодишњи период реорганизације с циљем да се повериоцима врате дугови, а фабрика која извози у 16 земаља постави на стабилну основу. Да ће ова пружена шанса бити искоришћена, а фабрика се после пословног суноврата вратити на пут опоравка и успеха, жеља је власника и руководства, радника као и локалне власти.
– „Тоза” је био и остао синоним за Кикинду. Развој читавог града је у одређеним тренуцима био повезан са овом фабриком. Радници који су радили на изградњи овог гиганта су посебна вредност. Фабрици ћемо дати сву потребну подршку – наглашава градоначелник Павле Марков.
У Независном фабричком синдикату подсећају да се у погонима „Тозе Марковића” све време током двоипогодишњег стечаја радило, и да су, како истиче председник ове синдикалне организације Зоран Средојев, радници којих је око 640, задовољни јер им је пружена још једна шанса.
Међу гостима на свечаној академији одржаној у позоришту, која је окупила више од 200 пословних партнера из 12 земаља, био је и покрајински секретар за енергетику Ненад Грбић. „Надам се да ћемо поново дочекати да се поносимо овом фабриком”, поручио је Грбић.
Прву фабрику црепа Стефан Бон је основао у Жомбољу у Румунији, а две године потом, 1866. и у Великој Кикинди. Наследник Михаел Бон је створио концерн у чијем саставу су биле још и фабрике у Будимпешти, Бекешчаби, Винковцима и Новом Бечеју. Квалитет производње потврдила је златна медаља за цреп освојена на Светској изложби у Паризу 1900. године.
Ново поглавље у модернизацији и развоју почиње после Другог светског рата, када фабрика прелази у руке државе и постаје индустрија „Тоза Марковић”. Нешто старији Кикинђани памте да је 1976. године Јосип Броз Тито одликовао фабрику Орденом рада са црвеном звездом. Крајем осамдесетих „Тоза” је извозио у Канаду, Данску, Немачку, Холандију, Саудијску Арабију, Француску... Рекорд у количини продатог црепа постављен је 1989. године – преко 100 милиона комада.
Из „Тозе” још два кикиндска бренда
Поред надалеко чувеног „Тозиног” црепа, фабрика је изнедрила „Теру”, јединствену вајарску колонију на којој се, у преуређеном фабричком погону, израђују велике скулптуре у теракоти. У фабричком глинокопу, 1996. године пронађен је очувани скелет мамута „Кике”, а ово археолошко благо постало је препознатљив симбол Кикинде.
