уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:03

Фалсификати у српској културној баштини у БиХ

Ста­тус срп­ског на­ро­да у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни нео­дво­ји­во је ве­зан за ста­тус срп­ског је­зи­ка
Аутор: Би­ља­на Са­мар­џићсреда, 02.11.2016. у 14:30
Ћирилично иницијално писмо (Дарко Новаковић)

Mа­ло је је­зи­ка чи­ји су ин­те­гри­тет и иден­ти­тет до те мје­ре угро­же­ни до ко­је је угро­жен срп­ски је­зик, по­себ­но на под­руч­ју БиХ. Као што у ври­је­ме Бе­ња­ми­на Ка­ла­ја има­мо ства­ра­ње бо­сан­ске на­ци­је пре­ко ина­у­гу­ри­са­ња бо­сан­ског као зе­маљ­ског је­зи­ка, исто та­ко и да­нас бо­шњач­ка и је­зич­ка и слу­жбе­на по­ли­ти­ка по­ку­ша­ва­ју на­мет­ну­ти и дру­гим на­ро­ди­ма у БиХ на­зив је­зи­ка ко­ји су са­ми иза­бра­ли. Дру­гим ри­је­чи­ма, тер­мин бо­сан­ски је­зик да­нас има зна­че­ње не је­зи­ка Бо­шња­ка, не­го Ка­ла­јев(ск)о зна­че­ње зе­маљ­ског је­зи­ка – је­зи­ка свих ста­нов­ни­ка Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Бо­шњач­ка лин­гви­стич­ка по­ли­ти­ка ра­ди­ла је ужур­ба­но на пре­и­ме­но­ва­њу је­зи­ка – срп­ског је­зи­ка у ко­рист на­зи­ва бо­сан­ски. Та по­ли­ти­ка има са­мо је­дан циљ, а то је да про­гла­си да сви ко­ји жи­ве у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, па пре­ма то­ме и Ср­би, го­во­ре бо­сан­ским је­зи­ком. Да би бо­сан­ски при­ка­за­ли као по­јам ши­ри од пој­ма бо­шњач­ки на­род, они фал­си­фи­ку­ју срп­ску кул­тур­ну ба­шти­ну БиХ пред­ста­вља­ју­ћи је као бо­сан­ску; те на тај на­чин бо­сан­ски по­ста­је су­пер­и­ор­ни­ји, од­но­сно над­ре­ђе­ни пој­му бо­шњач­ки. То се по­себ­но ви­ди ка­да је у пи­та­њу По­ве­ља Ку­ли­на ба­на. Да­кле, спо­ме­нич­ка ба­шти­на са про­сто­ра БиХ при­ка­зу­је се под бо­сан­ство. Та­ко нпр. ако на би­ло ко­јем пре­тра­жи­ва­чу по­тра­жи­мо ин­фор­ма­ци­је о По­ве­љи Ку­ли­на ба­на, огро­ман број пр­вих став­ки да­је „по­дат­ке“ о По­ве­љи као род­ном ли­сту бо­сан­ске др­жа­ве, уте­ме­ље­не на ста­ро­бо­сан­ском је­зи­ку и бо­сан­ском пи­сму (бо­сан­чи­ци). При то­ме се ни­гдје не спо­ми­ње да је бо­сан­чи­ца са­мо сти­ли­зо­ва­на срп­ска бр­зо­пи­сна ћи­ри­ли­ца. На тај на­чин овај ди­пло­ма­тич­ки до­ку­мент пред­ста­вљен је као свје­до­чан­ство ду­ге тра­ди­ци­је пи­сме­но­сти на бо­сан­ском је­зи­ку. Та­ко је пред­ста­вље­на По­ве­ља и у уџ­бе­ни­ци­ма и ли­те­ра­ту­ри бо­шњач­ких лин­гви­ста. По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу што „Ва­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). Исти обра­зац при­мје­њу­је се и да­нас кад је у пи­та­њу под­во­ђе­ње пи­са­ца са под­руч­ја цје­ло­куп­не БиХ, свих на­ци­о­нал­них опре­дје­ље­ња, под бо­сан­ски је­зик и бо­сан­ство. Та­ко су се ме­ђу они­ма ко­ји су сво­ја дје­ла на­пи­са­ли на бо­сан­ском, по ка­та­ло­ги­за­ци­ји На­ци­о­нал­не и уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке из Са­ра­је­ва, на­шли и Пе­тар Ко­чић, Бран­ко Ћо­пић, Иво Ан­дрић, Ла­за Ла­за­ре­вић (....), па чак и Ми­лош Ко­ва­че­вић, ве­ли­ко име срп­ске фи­ло­ло­ги­је! Дру­гим ри­је­чи­ма, при ка­та­ло­ги­за­ци­ји је умје­сто срп­ског је­зи­ка за те ауто­ре као је­зик на ко­ме су њи­хо­ве књи­ге штам­па­не упи­сан бо­сан­ски је­зик. Ту се из­гле­да по­ста­вио са­мо је­дан кри­те­ри­јум – са­мо­во­ља би­бли­о­те­ка­ра, бу­ду­ћи да су они са­мо­вољ­но од­ре­ђи­ва­ли на­ци­о­нал­ну и је­зич­ку при­пад­ност ауто­ра, од­ба­цу­ју­ћи све фи­ло­ло­шке кри­те­ри­ју­ме и та­ко на­ве­де­не ауто­ре свр­ста­ли под пи­сце бо­сан­ског је­зи­ка. Ова­кви ста­во­ви има­ју са­мо је­дан циљ, а то је да се ство­ри но­ва сли­ка исто­ри­је и је­зи­ка, без об­зи­ра на то што ни­је­дан од тих кри­те­ри­ју­ма не­ма на­уч­но ни прав­но уте­ме­ље­ње. Та­ко смо до­шли на те­рен је­зич­ке по­ли­ти­ке и је­зич­ког пла­ни­ра­ња кроз по­ли­ти­ку је­зи­ка и по­ли­ти­ку пла­ни­ра­ња. Фал­си­фи­ка­ти и ата­ко­ва­ње на срп­ску кул­тур­ну ба­шти­ну ви­де се и по пре­тен­зи­ји хр­ват­ске на­уч­но­сти оли­че­не у при­сва­ја­њу Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља, са јед­не стра­не, а са дру­ге – у нпр. ре­ги­стро­ва­њу гу­са­ла код Уне­ска као дио хр­ват­ског кул­тур­ног на­сље­ђа, оних истих гу­са­ла ко­је су по­сли­је је­зи­ка и ћи­ри­ли­це мо­жда и нај­и­зра­же­ни­ја од­ред­ни­ца срп­ског на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Иста сли­ка је и са ћи­ри­ли­цом ко­ја је би­ла про­тје­ри­ва­на и за­бра­њи­ва­на и у БиХ и у Хр­ват­ској (за ври­је­ме Пр­вог и Дру­гог свјет­ског ра­та), а да­нас као бо­сан­ска и хр­ват­ска ћи­ри­ли­ца из­ди­же ци­је­ли је­дан кор­пус срп­ске књи­жев­но­сти при­ка­за­не фал­си­фи­ко­ва­ним окви­ром не­срп­ске ћи­ри­ли­це.
Ста­тус срп­ског на­ро­да у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни нео­дво­ји­во је ве­зан за ста­тус срп­ског је­зи­ка. Бо­шњач­ка по­ли­ти­ка и лин­гви­сти­ка ра­ди на при­ка­зу бо­сан­ског је­зи­ка у ко­јем су об­је­ди­ње­ни и Ср­би као Бо­сан­ци пра­во­слав­ци и Хр­ва­ти као Бо­сан­ци ка­то­ли­ци. За афир­ма­ци­ју тих те­жњи укљу­че­не су све ин­сти­ту­ци­је дру­штва и при­зна­ти су сви мо­де­ли и по­ступ­ци, без об­зи­ра на на­уч­ну и исто­риј­ску ре­ле­вант­ност. 
Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у ис­точ­ном Са­ра­је­ву


Коментари19
e9c1b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бојан Вујиновић
Ух, умало да заборавим поенту мог претходног коментара. Они који својатају лик и дјело нпр. Кочића, а клањају се "фердинандима" и судијама из "Јазавца пред судом" неће моћи вјечно да се држе неодрживих теза. Кад -тад ће се изланути и раскринкати. Једини проблем за нас је што морамо бити стрпљиви и полако бријег ронити, а истина је универзална и увијек исплива на видјело. До тада, треба умањити штету коју нам чине безочном пропагандом.
Бојан Вујиновић
Аутору: Данас је вријеме неписмености. То подразумијева неудубљивање у основе било ког проблема или појма на овоме свијету. Не чита се, не учи се, а као посљедица, важни судови о некој појави се формирају на основу јединог могућег искуства: масовни медији (пропаганда), судске одлуке (познато је да на судовима сви лажу или морају лагати, а и правници признају да није важна правда, већ оно што се може доказати), разноразне емисије типа "великог брата", холивудски хитови итд. Данас сваки претенциозни шупљоглавац може да тврди, или бар мисли, да је нешто баш онако како је он рекао. Зато имамо и законске одредбе које регулишу језичке норме ("родна" равноправност- изгледа да су задрти сељаци из Ћемановића у праву, жена није човјек, јер је човјек именица мушког рода, већ нашто друго, можда човјекуша). Да не дужим, та лапрдања без научних доказа ће бити и проћи. Истина ће испливати, а најновији доказ је свједочење Радончића, чиме је читав један концепт срушен (поштено ми је дозлогрдио).
Драгољуб Нови Сад
А кад је реч о лингвистички непостојећем посебном „босанском језику“, треба рећи ово. Ми не знамо сви шта је све чинио бивши председник Републике Српске др Радован Караџић, али се зна да је са својим сарадницима у Републици Српској први урадио генијалну за Србе ствар: објединио је језички и у писму све Србе из Републике Српске и из Шумадије и већине делова Србије. После њега тог јединства још нема. Наиме, захваљујући неразумном нормирању српског језичког стандарда, и данас су Срби остали у језику и писму најразбијенији и најшароликији у језику и писму, док су сви преименовани Срби у нова национална опредељењма данас неупоредиво боље обједињени и усаглашени на лингвистички истом, српском језику. И Бошњаци и Црногорци су се у потпуности хомогенизовали (уједначили) и у изговору и у писму, док су се разбили у томе само они који су у називу остали Срби. Томе погодују они лингвисти и „обични људи“ који мисле да ће изгубити свој језик ако се у његовом стандардном виду боље обједине. Наравно д
Nikola Sarajevo
Jezik se ne moze braniti pismom. Insistiranje srpskih nacionalista samo na cirilici ostavilo je prazan prostor za sirene "bosanskog" jezika u svim dokumentima Dejtonskog sporazuma i posljedica njegove primjne. Da su ti dokumenti na srpskom jeziku bili stampani i latinicom i cirilicom, odmah i se vidjelo a izmedju srpskog i "bosanskog" jezika nema nikakve razlike. Sva diskusija o jeziku bi krenula drugim tokom. Uzgred napominjem da kad god sam dolazio u Beograd tamosnji poznanici i prijatelji su mi govorili da govorim bosanskim jezikom (tako su svali ijekavicu kojom sam govorio). Nisam se ljutio na takve primjedbe, ali sam ponekad reagovao da ja ne govorim bosanskim nego hercegovackim jezikom.
Д. Збиљић
Потпуно погрешно гледиште. Никола не разуме како и зашто се Срби бране и могу се бранити ћирилицом, тј. да Срби ћирилицом штите своју хиљадугодишњу писану самобитност. А сваки лингвиста почетник, па и сваки иоле интелектуалац зна да се језик не може мењати писмом. Српски језик остаје српски језик на сваком измишљеном писму. Чак и да се кинеско писмо прилагоди за писање језика Срба, српски језик наравно не би променио своју природу и остао би српски језик, а не кинески. Дакле, свако ко може да размишља зна да је писмо саставни део језика, али га не може мењати нити се на основу писма може сачињавати нови језик. Никола не разуме да је за Србе ипак веома важно да се и они обједине и у свом писму и изговору, али само у стандардном и службеном и јавном језику.
Препоручујем 4
Д. Збиљић
Тачно је да збрка у називу језика потиче од Књижевног договора у Бечу (1850) који је српска лингвистика и филологија касније прихватила као веома значајан. А тај је договор толико немушт, нејасан, чак у понечему и нестручан. Зато је тај договор свако тумачио како му се прохте. А чињенично је за Србе и њихов језик погубан јер у њему није наведено име језика (ни српски, ни хрватски, ни српскохрватски ни хрватскосрпски. Тек је каснији званичан договор, Новосадски договор увео називе језика и одредио му писма, с тим да се (српска) ћирилица "постепено" замени (хрватском) латиницом, што је и учињено 90 одсто данас у језику Срба. Бечки договор је чак исписан само једним писмом, и то оним писмом које је сачињено за Хрвате, а ћирилица у Књижевном договору у Бечу не постоји, тј. не спомиње се, а и Вук и Даничић потписали су Бечки договор хрватском и србокатоличком латиницом. Како су се Србокатолици касније асимиловали у Хрвате, нико не може оспорити данас Хрватима да је то њихово изворно писмо.
kievskaya rusь
"...и да се једном и за свагда недвосмислено, поставе границе српског језика и писма" А kako mislite ostvariti taj plemeniti cilj?
Препоручујем 3
Српски језик
Па управо је ту проблем. Вера и политика су однеле победу над лингвистиком и оним што је неоспорно истина - да је Србима језик украден, и да се они са тим данас мире. Проблем мора да се врати на терен лингвистике, историје језика и писма, и наравно историје народа, без вере и политичких конотација. Онда ће неке ствари постати јасније, мада су већ сада јасне. Верски и политички мотиви мора да се ставе у други план и да се једном и за свагда недвосмислено, поставе границе српског језика и писма.
Препоручујем 3

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља