Од нашег специјалног извештача

Дамаск – Две службене црне лимузине кабинета председништва дошле су пред амбасаду Србије тачно у 9.20 часова у уторак 1. новембра. Кренуо сам на интервју са председником Сирије Башаром ел Асадом – у првом аутомобилу били смо отправник послова наше амбасаде господин Милан Вијатовић и ја, а у другом заменик шефа мисије господин Вељко Пиљак.

Око двадесетак минута вожње широким булеваром ка планини Касјун и стигли смо у председничку палату. Од улаза у комплекс вртова, паркова, палми, цвећа, оморика, негованих ливада и стаза посутих украсним каменчићима, до зграде где је прес-служба председника води булевар са четири траке. Летимичан поглед открива најмање четири главна улаза у комплекс. Госпођа Абир из прес-одељења већ нас чека на улазу у палату. Кафа, вода и договор о још понеком детаљу око интервјуа. Очекивао сам да ће се то одвијати ту негде близу, у комплексу председничке палате. Уместо тога у 10.35 опет седамо у лимузине и враћамо се с брда у град. У једном булевару нагло скрећемо ка капији са челичним стубовима који аутоматски урањају у земљу. Вртови и палме, пут више није булевар са неколико трака. Правимо кругове и заустављамо се поред неке обичне зграде са дрвеним капцима на прозорима и прилично избледелим дрвеним вратима.

„Ту смо”, рече на моје изненађење госпођа Абир. Тек што сам закорачио ка вратима, отворио ми је председник Сиријске Арапске Републике Башар ел Асад.

Отвара врата, смеје се и каже: „Добро дошао, пријатељу.” Иза њега и са стране у холу куће је гомила фото-репортера и телевизијских сниматеља. Учинило ми се као да сам у Холивуду на додели Оскара. Да ме председник државе дочека на вратима куће и још лично ми отвара улазна врата, признајем, био је то мали шок за мене. Сели смо најпре у мањи салон. Кућа изнутра уопште не делује мало, тако изгледа само са једне стране.

После куртоазних речи на почетку разговора председник Асад је подсетио на дугогодишње пријатељство његовог оца са маршалом Титом, на пријатељство народа Сирије и Југославије, а сада и на пријатељство народа Сирије и Србије. Каже да у његовој земљи добро знају да је све ово кроз шта сада пролази Сирија раније прошла Србија. И медијску сатанизацију, и „хуманитарну бригу” и пропагандно-психолошку агресију и подстицање верских сукоба, и економске санкције и бомбе и ракете, и на крају отимање територије.

Председника Асада интересовало је да ли народ у Србији зна шта се догађа у Сирији, распитивао се за историјат нашег листа и утицај „Политике” у Србији, колико има дневних листова и уопште медија у Србији који су у власништву западног, а колико у власништву руског капитала.

Рекао сам му да народ у Србији пружа безрезервну подршку Сирији у борби против терориста из Нусра фронта и ИД-а. Председник се насмешио и позвао ме да пођемо на спрат, где ћемо направити интервју. На изласку из салона председник Асад опет ми је отворио врата и показао ми да први изађем. Протокол или не, али годи.

Уз степенице ја сам ишао десно, а председник Асад лево иза мене. У великом салону, на првом спрату „мале” куће, биле су постављене две столице. Прикачили су председнику и мени микрофоне, около фото-репортери и четири ТВ камере. У суседној соби комплетан ТВ студио са неколико огромних екрана, сви са слушалицама, техничари и режисери. Председник и ја, један насупрот другог, мало десно иза председника постављен је семафор који ће ми означити када је интервју завршен. Имам тачно 25 минута на располагању. Први пут у досадашњој новинарској каријери радим интервју бацајући повремено поглед на семафор, који ми црвеним бројевима из секунде у секунду показује колико минута још треба да чекам. Председник је благим осмехом пропратио моје ишчекивање. Када се на семафору појавило „00.00”, поставио сам прво питање.