четвртак, 14.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:16

Куси мемоари

Василије Крестић је ставио је на увид јавности своја „Запамћења” (Нови Сад 2016, стр. 332)
Аутор: Радош Љушић петак, 04.11.2016. у 08:15
Зграда САНУ (Фото Д. Јевремовић)

Знање о породичном стаблу Василија Крестића и казивање о широј и ужој породици, као и школовање, све до студија историје, уобичајено је и мало занимљиво. Сећање у ,,Запамћењима” постаје смислено тек с пријемом на Филозофски факултет, а узбудљивије уласком и радом у САНУ. Потоњи период Крестићевог живота има обележје стваралачког историографског рада и јавне политичке делатности.

О свом историографском раду Крестић је писао мало, поменувши два своја текста и две своје књиге, из иначе богатог стваралачког опуса. Та дела су у непосредној вези с његовим јавним наступима и исправним политичким благоназорима. Први текст објављен у „Политици”, о језику, нема значај који му је мемоариста придао, али има други, штампан у „Књижевним новинама”: „Генеза геноцида над Србима у Хрватској” (1986). Овим нарученим текстом, како и сам признаје (стр. 191), постао је популаран у српској јавности, знатно више него двема књигама учестало помињаним у „Запамћењима”: „Хрватско-угарској нагодби” и „Историји српске штампе у Угарској”.

Крестића су у животу пратиле многе непријатности, за неке не сноси никакву одговорност, али за неке сноси потпуну одговорност. Објективан читалац имаће разумевање за прву врсту лоших искустава, као што су: призор из 1941. с Мађаром Пиштом Вешцем, конфискација земље, медијска сатанизација и томе слично.

Друга врста непријатности је занимљивија и има обележје друштвене збиље, којој је и сам допринео радом на Филозофском факултету и Академији. За овај кратак осврт на „Запамћења” издвојио сам само неке појаве.

Крестић је признао, што заслужује посебну похвалу, да је врбован да ради за државну безбедност (стр. 109). Следећа реченица говори много о његовом будућем раду: „На такво моје образложење узвраћено ми је да њих занима све, па и разговори које ћу водити са својим колегама” (подвукао Р. Љ., стр. 109). Мада каже да га после рада на дисертацији у Будимпешти више нико није узнемиравао, овај усамљени бисер у „Запамћењима” нагло је пресечен, а ова радња остала недоречена.

О свом раду на Универзитету у Београду професор Крестић је писао зачуђујуће мало, за разлику од рада у САНУ, о чему је знатно опширније обавестио јавност. Али и то што је написао о раду на факултету има призвук непријатне нетрпељивости, што се најбоље запажа у причи о Бранку Петрановићу, која је у првом делу тачна, а у другом сасвим нетачна.

Афери с асистентом Драгом Роксандићем посветио је три странице, премало да би се рекла истина о овом далекосежном и болном Крестићевом искуству. Писац овог осврта је сведок свих тих збивања и активни учесник, те засигурно може да каже да је Крестић био у праву у сукобу са својим асистентом и да га је оправдано отерао с факултета. Сукоб Крестић–Роксандић мање се тицао факултета а знатно више политике, односно двеју обавештајних служби у земљи која је већ почела да се распада. У ову беспоштедну борбу били су умешани многи, од професора Филозофског и Правног факултета, до политичара и војног врха, а све то су, с много емоција, пратили медији. Моја подршка Крестићу на седницама Наставно-научног већа осигурала му је превагу на факултету, али је за многе остала тајна ко му је омогућио превагу споља. Будући да су Крестић и Роксандић били пиони у сукобу две обавештајне службе, лако је претпоставити ко је иза кога стајао.

Крестића су у животу пратиле многе непријатности, за неке не сноси никакву одговорност, али за неке сноси потпуну одговорност

Крестић је прећутао овај завршни и најзанимљивији део сећања у афери Роксандић, као што је прећутао и аферу с Бранком Прпом, која је, по мом дубоком уверењу, била наставак прве, само с другим и опаснијим играчем. Она је заташкана и препуштена чамотињи.

Још спорнији део Крестићевих „Запамћења” јесте писање о Васи Чубриловићу, његовом професору и добротвору. Запамтилац признаје да га је Чубриловић довео на факултет, што никада није било тајна, као што није била тајна да га је увео у САНУ. Мемоариста сада негира ово општепознато мишљење и каже да га је Дејан Медаковић предложио за дописног члана САНУ. Да то није истина поуздан сам сведок, и не само ја. Зашто је окренуо ћурак толико година после Чубриловићеве смрти, зна само он. Без Васе Чубриловића Василије Крестић био би изгубљени средњошколски професор историје у панонској равници.

Ово је кључни моменат „Запамћења” и како после ове ноторне неистине поклонити поверење мемоаристи о његовом раду у САНУ, посебно његовим оштрим сукобима с академиком Предрагом Палавестром и председником Академије Николом Хајдином, чему је посветио огроман простор у мемоарима.

Крестић је пажљиво бирао шта ће да напише, а још пажљивије је бирао шта неће да напише у „Запамћењима”. Њихова основна одлика је у ономе што је избегао да саопшти јавности а не у ономе што је саопштио, па ће по томе остати упамћен у мемоаристици.

Документарна вредност „Запамћења” у многим питањима је спорна, а књижевна вредност је слаба, танашна. Ово су строго контролисани и једнолинијски мемоари, без дашка и таласића. У њима нема колорита, ни ђалског, ни београдског; у њима нема живота, она су пустошна, али учтива. Онда када се наговештавао узбудљивији део казивања, запамтилац их је нагло прекидао. Стога „Запамћења” улазе у ред оних мемоарских списа који се нерадо читају, јер су највећим делом незанимљиви. Василије Крестић је знатно бољи као историк него као мемоариста.

Професор Филозофског факултета у Београду


Коментари11
46442
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Mihailovic
Iz svega izbijaju ljubomora, zavist, sujeta i kritizerstvo. To se od čoveka koji bi ne samo on da kleči već bi i narod naterao da kleči pred svakim jačim, ko bi se lako odrekao KiM i još mnogo čega ako jačem zapne za oko, i dalo očekivati.
Winston Churchill
"Крестић је пажљиво бирао шта ће да напише, а још пажљивије је бирао шта неће да напише" Pa zar to nije pravo svakog ko pise memoare? Ovo nije ispoved policiji koja pokusava da rasvetli zlocin pa optuzeni ili svedok su duzni da navedu svaki detalj, nego secanja jednog profesora, koji ima pravo da bira sta on misli da je vazno. Ljusic moze da napise svoje memoare...
Radovan S.
"Bez Vase Čubrilovića, bio bi izgubljeni srednjoškolski profesor istorije u panonskoj ravnici". Prvo, kakvo je ovo nipodaštavanje nas koji smo završili gimnazije po Kikindi, Zrenjaninu ili Vršcu i imali sjajne i inspirativne nastavnike koji su odredili naš budući naučni put? A drugo, da li to znači da jednog prosečnog akademika od "izgubljenog srednjoškolskog nastavnika u provinciji" deli samo poziv preko veze? Sujetniji i egocentričniji tekst odavno nisam pročitao. Sve da su iznete činjenice tačne, zajedljivim upadicama je mesto u razgovorima na pijaci, a ne u tekstovima koje pišu profesori.
Lajos
Kako ovoga Ljusi nije stid da uopste bilo sta pise. On je najobicniji politikant, koji je "stotinu promenio vera da ucini sto mu srcu drago". A dragi su mu novac i javna eksponaza" . Uz nasu Maju on je nsjveci politikantski konvertit danasnjice!
zoran stokic 2
Šta je odlučujuća razlika između magova, vračeva, metafizičara, teologa i velikih naučnika poput Njutna, Darvina i Ajnštajna? Posebnost je u svesnoj primeni kritičkog metoda – objektivnoj eliminaciji naših grešaka. Pomoću naučnog metoda svesno kritički idemo napred. Sam kritički metod objašnjava izvanredno brz rast naučnog oblika znanja. Takav metod, mogao je biti razvijen samo u otvorenim zapadnim društvima. U zatvorenim despotskim društvima, u kojima caruje dogmatska svest, takav metod nije mogao biti razvijen. U zatvorenim društvima greške se ni po koju cenu ne smeju priznati, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka narušavanju autoriteta. Ps. Nauka – slikovito iznosi Karl Poper – "zahteva što više nadmetanja između hipoteza i što više strogih nepristrasnih provera. A sukobljene hipoteze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obavljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu organizovani u autonomne ustanove."

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља