четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Јесу ли страх и храброст две стране исте медаље

Нећемо погрешити ако кажемо да тачног одговора можда и нема. Зато нека свако одлучи − да ли је храбар онај који се никада не плаши или је плашљив онај који никада не показује храброст
Аутор: Ана Ми­лен­ко­вићсубота, 05.11.2016. у 15:15
Ћирилично иницијално писмо ПАЛИЛУЛА (Дарко Новаковић)

У са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку осе­ћа­ња или емо­ци­је мо­гу се озна­чи­ти име­ни­ца­ма (љу­бав, ра­дост, ту­га), при­де­ви­ма (за­љу­бљен, ра­до­стан, ту­жан) и гла­го­ли­ма (во­ле­ти, ра­до­ва­ти се, ту­го­ва­ти). Раз­ли­чи­те вр­сте ре­чи озна­ча­ва­ју раз­ли­чи­те еле­мен­те ствар­но­сти и ре­ла­ци­је ме­ђу њи­ма. Та­ко ће име­ни­ца озна­чи­ти ква­ли­тет, вр­сту емо­ци­је − ра­дост, при­дев ће нам ре­ћи ка­ква је осо­ба ко­ја до­жи­вља­ва да­ту емо­ци­ју − ра­до­стан, док ће се гла­го­лом ука­за­ти на раз­ли­ке из­ме­ђу оних ко­ји осе­ћа­ју − ра­до­ва­ти се и оних ко­ји у дру­го­ме да­ту емо­ци­ју иза­зи­ва­ју − ра­до­ва­ти (не­ко­га). 

По­де­ла ре­чи на вр­сте јед­но­ста­ван је за­да­так. С ла­ко­ћом ће­мо пре­по­зна­ти да ли је од­ре­ђе­на реч име­ни­ца, при­дев или гла­гол. Ме­ђу­тим, ка­да се у на­ше раз­ми­шља­ње уме­ша лек­сич­ко зна­че­ње, а за­тим и по­ве­зи­ва­ње да­тог зна­че­ња са дру­гим, ап­стракт­ним ка­те­го­ри­ја­ма, наш за­да­так по­ста­је мно­го те­жи. Јед­на та­ква ка­те­го­ри­ја је­сте ка­те­го­ри­ја људ­ских осо­би­на. 
Опи­су­ју­ћи љу­де у свом окру­же­њу − по­ро­ди­цу, при­ја­те­ље, по­зна­ни­ке, сва­ко­днев­но смо уче­сни­ци у јед­ном вр­ло зах­тев­ном про­це­њи­вач­ком за­дат­ку. По­сма­тра­њем ре­ак­ци­ја и по­на­ша­ња љу­ди у од­ре­ђе­ним си­ту­а­ци­ја­ма, до­но­си­мо од­лу­ке у ве­зи са њи­хо­вим ка­рак­тер­ним осо­би­на­ма. Та­ко ће­мо за оно­га ко се увек сме­је и ве­се­ли љу­де око се­бе ре­ћи да је ве­дар, за оно­га ко се стал­но љу­ти, ду­ри и сва­ђа да је мр­гу­дан, док ће­мо за оно­га ко­ји че­сто пла­че и ту­гу­је ре­ћи да је плач­љив. Оно што при­ме­ћу­је­мо је­сте да се сва­ка од по­ме­ну­тих осо­би­на мо­же до­ве­сти у ве­зу са од­ре­ђе­ном емо­ци­јом – ве­дар са ра­до­шћу, мр­гу­дан са љут­њом и плач­љив са ту­гом. 
За чо­ве­ка мо­же­мо ре­ћи да је леп, вре­дан, па­ме­тан, ин­те­ли­ген­тан или скро­ман, али ни­јед­на од ових осо­би­на ни­је у ве­зи са осе­ћа­њи­ма ко­ја чо­век до­жи­вља­ва, ис­по­ља­ва или у дру­го­ме иза­зи­ва. Ме­ђу­тим, по­сто­ји ве­ли­ки број при­де­ва ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју осо­би­не ко­је су од­раз чо­ве­ко­вог емо­ци­о­нал­ног по­на­ша­ња − сти­дљив, пла­шљив, сен­ти­мен­та­лан, га­дљив, бри­жан, де­пре­си­ван, без­бри­жан, спо­ко­јан, сум­њи­чав, за­мо­ран и др. Ако за осо­бу ка­же­мо да је сти­дљи­ва то зна­чи да се она, у раз­ли­чи­тим жи­вот­ним си­ту­а­ци­ја­ма, по­на­ша на исти или сли­чан на­чин, тј. до­жи­вља­ва, а за­тим и ис­по­ља­ва осе­ћа­ње сти­да. 
Ка­ко, да­кле, раз­ли­ку­је­мо емо­ци­о­нал­но ста­ње од оно­га што је људ­ска осо­би­на? Основ­ни кри­те­ри­јум је­сте вре­мен­ско тра­ја­ње од­ре­ђе­не емо­ци­је. У ре­че­ни­ци Ана је упла­ше­на трп­ни при­дев упла­шен го­во­ри нам да је Ана у од­ре­ђе­ном емо­ци­о­нал­ном ста­њу ко­је је иза­зва­но спо­ља­шњим узро­ком и си­ту­а­ци­о­но је усло­вље­но. Ако ка­же­мо Ана је пла­шљи­ва, ми не­по­сред­но ква­ли­фи­ку­је­мо Ани­ну лич­ност. То зна­чи да ће се Ана, у раз­ли­чи­тим си­ту­а­ци­ја­ма, нај­ве­ро­ват­ни­је исто по­на­ша­ти, тј. ис­по­љи­ће спе­ци­фич­но­сти осе­ћа­ња стра­ха. За раз­ли­ку од емо­ци­о­нал­них ста­ња ко­ја су крат­ко­трај­на и не мо­ра­ју се по­на­вља­ти, људ­ске осо­би­не су ста­бил­не, ду­го­трај­не и ви­дљи­ве у раз­ли­чи­тим си­ту­а­ци­о­ним кон­тек­сти­ма. 
Ко­ли­ко је ве­за из­ме­ђу емо­ци­ја и људ­ских осо­би­на нео­дво­ји­ва ви­ди­мо на при­ме­ру име­ни­це хра­брост. Да ли је хра­брост емо­ци­ја или осо­би­на? Мој пр­ви од­го­вор, без пре­ми­шља­ња, био је да је то осо­би­на. Ме­ђу­тим, раз­ми­сли­те. Хра­бар је, за­пра­во, онај ко­ји се не пла­ши. Онај ко­ји не осе­ћа страх. Онај ко­ји је по­бе­дио страх. Да ли су, он­да, страх и хра­брост две стра­не исте ме­да­ље? Те­шко је ре­ћи. И не­ће­мо по­гре­ши­ти ако ка­же­мо да тач­ног од­го­во­ра, мо­жда, и не­ма. За­то, на кра­ју, не­ка сва­ко од­лу­чи − да ли је хра­бар онај ко­ји се ни­ка­да не пла­ши или је пла­шљив онај ко­ји ни­ка­да не по­ка­зу­је хра­брост? 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, док­то­ранд Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ


Коментари2
67091
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Диван чланак који показује да стручњаци пишу интересантне чланке. Политика ту шансу пружа већ неко време и треба да настави. Мислим да су многа храбра дела учињена из страха од осуде заједнице у ако се у тешкој ситуацији поступи неправилно по критеријумима те заједнице. То је посебно изражено у малим заједницама када су јуначка дела чињена не само због идеала слободе, од страха од злочина непријатеља, него и због суровости сопствене средине од потоње осуде. Пример могу бити и Црна Гора и Србија. Када је постојало јасно одређење чојства и јунаштва војвода Вуковић је могао ударити на Турке чак и кад је краљ викао "повлачимо се" али и краљу рећи да није чуја његов поклич "јуриш" због чега је морао напустити Црну Гору. Данас када "књаз" држи и средства "јавне савести" и дизгине власти речитост и ставови наше браће МилоГораца су прерасла у невиђено лицемерје. Зато су и средства јавног дезИнформисања у Србији инструмент геноцида над Србима који проблеме трагично решавају унутар породице
Здравко
Храбар није онај који се никада не плаши, већ онај који, упркос страху, уради оно што је исправно.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља