Времена су данас много тмурнија од оних давних бунтовних дана раних седамдесетих када је Џон Ленон, инспирисан интервјуом који је дао Тарику Алију, лансирао свој албум на коме су „Власт народу” и „Дајте шансу миру” постале химне за реке антиратних протеста широм света. Тарик Али (73), Британац пакистанског порекла, филозоф, аутор тридесетак књига и један од светских најдоследнијих левичарских интелектуалаца, не памти овако лоша времена у целом свом животу, како је у дугом разговору за „Политику” рекао у једној од канцеларија Народног позоришта пре него што је као гост на Сцени „Рашa Плаовић” отворио пред препуном двораном младих људи другу сезону Филозофског театра у Београду.
Забринути сте због овога што се дешава у Европи. Како објашњавате да је левица посустала и узмиче, а покрети крајње деснице јачају иако је десница на власти у готово целој Европи?
Левица је доживела врло тежак ударац с распадом Совјетског Савеза, али главна невоља за западну Европу није била само у томе што је пао Берлински зид и што је дошло до краха Совјетског Савеза. Главни проблем је што су с тријумфом капитализма 1991. године нестале стварне социјалдемократске партије, а политичка сцена целог континента свела се на партије чији су основни циљеви били стриктно прокапиталистички.
Није више било СССР-а, па капитализам више није осећао потребу да чини уступке друштву како би се одржао?
Многи људи заборављају да је постојање СССР-а током седамдесетих година (резултати за људе у СССР-у су мешовити, то прихватам) у западној Европи подстицало социјалдемократске реформе. А с крахом СССР-а дошао је крај таквој социјалдемократији. Постојање СССР-а такође је онемогућавало САД да постану апсолутни владар на планети. Тај период је повезан с нестанком праве социјалдемократије у Европи. Погледајте Италију, тамо је Матео Ренци премијер, а њему је пример за углед неолиберализам Тонија Блера. Сетите се да Франсоа Оланд, који себе назива социјалистом, данас у Француској има само четири одсто подршке. Нестанак партија левог центра значи да нема апсолутно никакве алтернативе. Покрети левице покушавају нешто да учине, али нису довољно јаки да се супротставе капитализму. Данашњи капитализам не дозвољава чак ни најмање трагове социјалдемократије.
Ваша теорија је да светом тренутно влада опасни екстремни центар. О томе сте опсежно писали и у књизи „Екстремни центар: упозорење” која је прошле године изашла у Британији. Шта то заправо значи?
То значи да се партије десног и левог центра, које апсолутно владају Европом, међусобно разликују практично једва у неким небитним детаљима. Фундаментално су сагласне: да друштво треба да буде уређено по стриктним, тврдим капиталистичким правилима, да све треба да буде приватизовано, да градови и државе треба да буду подељене на бази имовинског стања. Да на захтев Американаца цео екстремни центар, и леви и десни, учествује у ратовима. Такав образац друштва подржавају све главне партије на Западу. Ми више немамо екстремну левицу, имамо екстремну десницу. Али, најопаснији је екстремни центар. Он ствара цинизам, одбојност према политици и политичарима, отуђење и потпуно уништава демократију. Као канцер нагриза свако значење демократије. Свуда је на делу незајажљив напад капиталистичког система на обичне грађане.
Ви сте били активан шездесетосмаш. Џон Ленон и Мик Џегер су инспирисани вама компоновали протестне песме. Борили сте се против Вијетнамског рата, за слободну љубав, комуне и солидарност, права радника, право на здравствену заштиту и квалитетно образовање. Шта се то дешава данас, скоро пола века после тога? Чини се да су готово сва достигнућа из тог периода данас избрисана?
Неке освојене слободе се и даље одржавају. Чак су их присвојиле владајуће класе. Шездесет осма се није бавила само правима радничке класе. Био је то период кад се рађао и феминистички покрет и покрет за права геј популације. И то су најтрајнија достигнућа. Сада многе десничарске партије прихватају геј бракове како би се допале Америци, где то постаје нека врста нове религије. То је усвојено. Али, ништа од антиимперијализма или антикапитализма није данас остало.
Гласали сте за брегзит исто као и добар део конзервативне деснице у Британији. Како је то могуће? Зашто као убеђени левичар желите да изађете из Европе?
Не желим да изађем из Европе, напротив. Ја сам за Европу, али сам против Европске уније. ЕУ је постала унија банкара. Политике екстремног центра међусобно су испреплетене и повезане, одбија се без поговора било каква алтернатива. Сваку интервенцију државе да помогне сиромашнима или да се поништи приватизација која оставља људе без посла Брисел аутоматски забрањује. Екстремни центар и његови медији не пристају ни на какав уступак социјалдемократији. ЕУ у свакој земљи чланици поставља технократе који управљају државама онако како капитал и профит диригује.
Ви сте у ствари гласали за „легзит”, леви излазак из ЕУ. Колико је јак тај покрет и да ли је то што ви желите равно утопији?
То је мала група левичарских интелектуалаца, синдикалиста, активиста. Гласали смо против Европске уније која није ни кадра ни вољна да се реформише. А и када би постојала воља, не зна се ко би је реформисао. Варуфакисов ДИЕМ, недавно основан левичарски трансевропски покрет, очекује да се реформе десе онда када све државе у ЕУ добију прогресивну власт. То је за мене утопија.
Не слажете се с Варуфакисом. Полемишете с његовом организацијом. Они вам замерају што сте били за брегзит?
Нисам ни код њих ни код било кога другог видео ниједан веродостојни документ нити програм који каже како да се изведе реформа у Европској унији. Без таквог програма врло је тешко отпочети разговор о суштинским реформама.
Шта ви предлажете? Како да се изведу промене?
Ја сам само јединка. Али, група левичарских економиста почела је да се састаје како би се дошло до неког предлога. Овог месеца састаће се у Данској, у децембру ће се окупити у Паризу. Тиме би требало да отпочне велика дебата око плана Б за Европу.
Могу ли се на основу тога градити нека реална очекивања? Зар то није подстицање лажне наде?
Европи је потребан нови документ, нови устав којим се прекида с овом врстом капитализма, који предвиђа и препоручује социјалдемократски модел за Европу. Док немамо такав документ, тешко је и дискутовати с људима. Главне тачке програма нове Европске уније били би, по мом мишљењу, раскид с овом формом капитализма, нови економски план за Европу, тотална демократизација институција ЕУ, отклањање владајућих снага које су потпомогнуте гигантским неизабраним бирократијама. Тај јако добро плаћени чиновнички апарат није никада прошао кроз изборни процес нити је дужан да било коме полаже рачуне или одговара. Европском парламенту морала би се дати нека права извршна моћ.
Велики значај у тој вашој новој Европи дајете регионалном повезивању?
Одувек сам био за то да се ојачају регионални системи у Европи; да се уједињавање регија охрабрује, да се оне не разбијају. Нека свако на Балкану задржи своју државицу ако их то чини срећним, али Балкан би морао да функционише као регија јер земље Балкана имају много заједничких интереса. Грчка, Бугарска и земље бивше Југославије учиниле би од Балкана врло јаку регију. Имате нордијске земље: ту би уз Скандинавију спадале и Шкотска, Енглеска и Ирска. Међу земље централне Европе ушле би Немачка, Бенелукс, Француска... Морали бисмо да размишљамо у том правцу тако да регионалне целине ојачају и Европу и сваку појединачну земљу.
Сада, ви кажете, Немачка доноси све одлуке у име свих чланица ЕУ?
У овом тренутку Немци доносе све одлуке. Јункер је председник ЕУ. А ко је он? Он је бивши премијер Луксембурга, места где се већ годинама чува нелегални капитал. Он представља Европу. ЕУ је моћна бирократија којом доминира немачка елита. У земљама бивше Југославије, Хрватској, Србији, Црној Гори, Словенији, да не спомињем Босну, дешава се врло чудна транзиција. Сви становници овог региона некада су певали Титу, а данас на исти начин аплаудирају застави ЕУ. Следећа криза која ће, како се предвиђа, бити много гора од оне коју смо имали 2008. године могла би да уништи ЕУ уколико не дође до огромних реформи изнутра. ЕУ мора да се демократизује и да да више власти регионима.
Не верујете ни у стварну вољу ЕУ да се прошири?
Чисто сумњам да ће ЕУ оваква каква је пристати да у своје чланство прими још земаља. Немци су већ незадовољни што су под америчким притиском толико увећали ЕУ. Био је то велики америчко-британски циљ да се ЕУ стално проширује и да на тај начин постане дисфункционална као политичка целина. Уз то, улазак у НАТО као милитаристичко крило ЕУ постао је готово обавезни услов за улазак у чланство ЕУ.
Шта се дешава у Америци? Толико је наде полагано у Барака Обаму. Како оцењујете његов учинак?
Никада нисам ни очекивао да он нешто промени. Боја његове коже је различита, али политика коју води је иста она коју је водио и Џорџ Буш у 95 одсто. Џорџ Буш то јавно и говори – он воли председника Обаму јер, каже Буш, „он наставља тамо где сам ја стао”. Обама данас води седам ратова. Обамин долазак на место председника САД је био вешт амерички трик. Са доласком Обаме империјална политика САД постала је прихватљивија. Људи су упали у ту замку. Али треба да погледате шта је конкретно урадио Обама.
Шта можемо да очекујемо у уторак, кад Американци изађу на гласање?
Ако победи Хилари, она ће наставити стазама које су утабали Буш и Обама. Оба председника воде кампању за њу. Бушова фамилија и Обамина породица чине све да Хилари победи. Америка све више постаје олигархија. Треба да будеш милијардер да би постао председник САД.
Велики сте и дугогодишњи пријатељ Џеремија Корбина, лидера опозиционе Лабуристичке странке у Британији. Изгледа парадоксално да је захваљујући овом доследном левичару и антиратном активисти Лабуристичка странка у овом тренутку доживела преокрет?
У овом тренутку, када су људи у целој Европи, па и у свету, разочарани у партије, Лабуристичка странка постала је организација са пола милиона чланова, можда и партија са најбројнијим чланством у Европи. То показује колико је енергије успео да подстакне Џереми Корбин, само зато што му људи верују и знају да је поштен и доследан својим левичарским идејама, да је друкчији од свих других политичара.
Има ли шансе да таква Лабуристичка странка освоји власт у Британији?
Практично постоје две странке. Једна је парламентарна Лабуристичка странка, а друга ванпарламентарна, народна Лабуристичка странка. Готово сви лабуристи који су чланови парламента воде кампању за смењивање Џеремија Корбина. Њима је у интересу да се партија врати у „екстремни центар” и да се таква смењује са торијевцима на власти, а да све остане исто. Враћамо се на почетак ове приче, да све земље под влашћу крупног капитала и да је потпуно небитно да ли је тренутно на власти десни или леви центар.
Јако сте забринути. Постоји ли излаз?
Никада у свом животу нисам био оволико забринут. Постоји излаз: млади морају да га пронађу и да се боре за освајање хуманијег друштва.
Велика је штета што совјетски социјализам није пронашао снаге да се унутар себе реформише...
А било је прилика за то. Још је Лењин у последњим годинама живота рекао да је направљено много великих грешака и позвао је другове да почну испочетка. Хрушчов није успео да реформише совјетски социјализам, који ја називам диктатуром. Горбачов је, по мом мишљењу, био блесав, продао је земљу Западу, а да ништа није тражио заузврат. Пристао је на уједињење две Немачке, што је, по мом мишљењу, исправна ствар, али морао је бар да захтева да она не може да буде чланица НАТО-а. Уместо тога, Американци су проширили НАТО на готово све земље Европе. Мислим да је рат у Југославији био наставак њиховог ширења. Они су хтели да докажу да НАТО има своју улогу и после пада Берлинског зида.
Некадашња Југославија имала је снаге да се супротстави Стаљину. А ипак смо се на крају распали уз много крви?
Тито је једини комунистички вођа који је успео да се супротстави Стаљину. То не треба никада заборавити. Млади људи то и не знају. Борба коју је Тито водио да одржи југословенску независност јако је значајна. У то време у Југославији су се објављивале критичке књиге које су биле забрањене у свим другим социјалистичким земљама. Југословени су слободно путовали, њихов пасош био је цењен. Ваши стручњаци радили су у земљама Азије, Африке, Европе и Латинске Америке и тако представљали земљу на најбољи начин.
Ипак се чини да се те ствари намерно заборављају и бришу из уџбеника?
И дан-данас доживим шок кад путујем из Загреба у Београд и кад на граници морам да покажем пасош. Знам да многе људе на простору бивше Југославије оптужују да су југоносталгичари и да се то само по себи оцењује као нека лоша ствар. А мени, кад путујем по земљама бивше Југославије, многи људи кажу да је у време Тита било боље: да су имали кров над главом, сигуран посао, културу, спорт, здравствене прегледе, образовање.
Данас се преко Другог светског рата спустила тешка магла. Не зна се да ли је партизански отпор нацизму био добра или лоша ствар. Улице добијају имена нацистичких злочинаца. Историјски ревизионизам се намерно подстиче. А да није било јаког и масовног отпора фашизму, Југославија не би успела да одржи своју независност свих тих година. То не сме да се заборави.
