Подгорица – Црногорско народно позориште је ову сезону отворило продукцијски грандиозно, заводљиво и опијајуће, обележавајући и Шекспиров јубилеј, премијерним извођењем тестаментарног комада овог елизабетанског барда, бајковите „Буре”. Редитељ представе је Македонац Дејан Пројковски, лауреат награде за најбољу режију и представу „На дну” на овогодишњем ФИАТ-у, иначе директор Македонског народног театра из Скопља. После премијере, црногорски медији су известили да је реч о представи каква до сада није виђена у Црногорском народном позоришту, од његовог новог оснивања 1997. године.
Редитељски рукопис Пројковског, који смо раније упознали у такође стилски врло бљештавим представама „На дну” и „Оковани Прометеј”, овде је још упадљивији. Креативни тим из Македоније обезбедио је спектакуларно читање Шекспировог дела, поново испричане историје насилног освајања власти, али у једном бајковитијем руху. У вези са том специфичношћу „Буре”, акценат Пројковског на засењујућој стилистици игре је оправдан, утемељен у стилској поставци Шекспировог комада.
Сценографија Валентина Светозарева заиста је грандиозна, користи се ротациона бина, читаве сцене израњају из дубине, актери играју по симболички изазовном песку и у води, губе се у лепршавим тракама, лелујају у ваздуху (ваздушна акробатика Александар Илиев). Костими Марије Папучевске ароматично зачињавају укусно богатство стила. Готички тонирана музика композитора Горана Трајковског изазовно гради атмосферу, одговарајуће пратећи Шекспирове архетипове људских понора, а води и маркантну кореографију Олге Панго, агресивну и дивљу, али и нежно етеричну.
У идејном смислу, радња није конкретно осавремењена, Шекспировој универзалности је дато пуно поверење. Она се обраћа публици на симболичко-архетипском плану, аналитички исписујући циркуларну историју политичког насиља, као и интимних историја романтичних искри, кроз однос Фердинанда (Момчило Оташевић) и Миранде (Андреа Мугоша), али и дирљиво обликованог односа између оца Проспера (Бранимир Поповић) и ћерке Миранде.
У погледу глуме, поред искусно убедљивог Бранимира Поповића, издвојићемо посебно упечатљив, физички деликатно експресиван наступ изузетне Наде Вукчевић која се огољава, грчи и дрхти у води и ваздуху, у улози магичног Аријела. На сцени је изграђена јасна опозиција између Аријела, тог готово бестелесног ваздушног духа и Калибана (Никола Перишић), грубог, дивљег роба, спорог и тромог, тешко бауљајућег по земљи. Остварење ове опозиције важно је зато што утврђује „Буру” као митску алегорију која функционише у бинарним опозицијама, кроз судар различитих архетипова, модела опстајања људског друштва.
Гротескно комичне тонове које су подгорички гледаоци најзахвалније поздрављали, на сцену су уносили пијани подрумар, пробисвет и лакрдијаш Стефано (Дејан Иванић), и фалстафовски обликован Тринкуло (Душан Ковачевић), са горостасном трбушином, пискавим гласом и тетуравом појавом. Они су створили комичку противтежу трагичном сплету догађаја, употпуњујући Шекспиров свет са лицем и наличјем. Тај свет је позорница човека који представља непресушну грађу за снове, да парафразирамо Проспера, Шекспировог алтер ега и последњег од Шекспирових владалаца, у дуплој улози изгнаника и новог узурпатора. Његова историја је историја света која се горко понавља, уз такође понављајуће, болне звуке ломљења илузија.
