уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:21

Швајцарска правила за маму и дете

Породилиште као хотел са пет звездица, али дете не смете да водите на игралиште док се тамо играју школска деца
Аутор: Тамара Милаковићпонедељак, 07.11.2016. у 17:13
Уређене травњаци испред кућа у близини Базела (Фото Пиксабеј)

Ево нас у Базелу и сад нас је троје. Наш мали трећи члан дошао је на свијет прије неколико мјесеци у најлуксузнијој болници на свијету. Трошкове прегледа за вријеме трудноће, самог порода и боравка у болници у Швајцарској сноси здравствено осигурање. 

Оно мјесечно најмање износи 200 франака, а што је мјесечна премија виша, то вам је годишња франшиза преко које вам се све рефундира нижа.

Са најјачим трудовима долазим у породишлиште, пространу, освјетљену просторију са малим базеном, огромним креветом, некаквим пилатес лоптама, шупљим столицама и свим помагалима за пород које је савремена медицина могла да смисли. Неколико мјесеци прије термина кући вам пошаљу упитник о томе како бисте жељели да се породите – да напуне базен ако се одлучите за порођај у води.

Кад све прође, прељубазне двије бабице, које су све вријеме уз вас и вашег супруга, премјештају вас на још већи и удобнији кревет на којем вас одгурају вашу собу.

А соба као из хотела са пет звјездица, чиста, уредна. Како сам изабрала мању клинику, у соби сам скоро све вријеме била сама. Купатило сређено, са пет пешкира, туш кабином, анатомском шољом...

Сестре и бабице су толико љубазне да вас почну помало да нервирају. На пола сата долази да вас пита да ли вам нешто треба, шта би сте сутра за доручак, ручак, вечеру, па онда пресвлаче бебу, носе је на преглед, па вас опет питају треба ли вам шта и тако четири дана. У једном тренутку у собу дошла и духовна савјетница, затим професионални фотограф. Нестварно. Размишљам о свим оним јадним мајкама које су се породиле по босанским болницама, гдје морате и своје деке да носите са собом. Овдје у Базелу понесете само своју четкицу за зубе, а вјерујем да бисте, и да је заборавите, добили другу.

Пресретна излазим из болнице и помишљам како је дивно што сам своју кћеркицу родила у овако kinderfreundlich земљи.

Сунчан је прољетњи дан. Супруг и ја смо нашли стан у Алшвилу, насељу три километра удаљеном од центра Базела. Мирно и лијепо уређено насеље, са већином приватним кућама, али има и ниских зграда окружених зеленилом. Испред моје зграде нема клупа или мјеста гдје бих сјела и одморила. На неких двеста метара даље на једном малом паркингу комшије су ставиле клупу и сто. Ту у хладу сам знала понекад да прочитам новине док Ивана спава. Све до једном!

Док смо тако у миру и тишини, каква постоји само у овој земљи, читала, прилази ми човјек, вјероватно станар те зграде и почиње да виче како ја сједим на приватном посједу и како то није јавни парк и како ја нисам једина која злоупотребљава њихову клупу...

Шокирана и скоро расплакана зурим према својој згради. Након тог догађаја сједим искључиво испред своје зграде на бетонској степеници.

И онда шетајући почињем да примјећујем знакове који вас обавјештавају гдје не смијете проћи или још горе, задржати се.

Нигдје дотад нисам видјела знак на којем је прекрижен човјек! (Вјероватно зато јер нисам обичавала да се шетам покрај одлагалишта нуклеарног отпада.)

Сличан, можда још непријатнији догађај збио се прије неколико дана. Моја већ 19-мјесечна кћеркица обожава да посматра дјечицу из оближње основне школе кад се разлете по игралишту на великом одмору.

Ради се о дјеци од пет-шест година која су њој јако занимљива. Тако да смо се трудиле да наиђемо на игралиште баш у вријеме великог одмора. Све до једном!

Прије неки дан нам прилази наставник школе и покушава да објасни како је већ добио неколико дојава да жена са кћеркицом редовно долази на игралиште у вријеме великог одмора тражећи нове контакте!

И како је дјечије игралиште у вријеме наставе резервисано само за ученике школе и да се ми, ако желимо, можемо ту играти у поподневним часовима.

И тако, сједећи на својој бетонској степеници, размишљам да ли је ово стварно земља у којој ја желим да моје дијете одраста.

Чак ми и онај Риц у којем сам се породила, са свим оним досадним сестрама, сад изгледа тако површно и небитно. Сјетим се и Андрића који каже да се несретно дјетињство лијечи цијели вијек.

 


Коментари79
363da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana
Nevjerovatno koliko komentara punih mrznje moze da izazove clanak koji je napisala zena koja samo govori o usamljenosti, otudjenosti. Naravno, da "nije normalno" odvesti dijete u skolsko dvoriste da se druzi... ali, sta ako je to dijete usamljeno a nema nikoga u blizini, na ulici ili u parku sa kim bi se igralo. Kao roditelj, shvatam brigu majke koja zeli da se dijete socijalizuje. Pa, zar ne biste i vi uzeli svoje dijete za ruku pa krenuli da mu trazite drugara za igru... Svajcarci su tako hladni, a mi smo opet tako "topli" da bismo rado polomili ruke svakom ko se drzne da razmislja drugacije od nas. Zivot u svakoj zemlji je tezak. Kao sto kaze moja prijateljica, Francuskinja koja zivi u Bosni - Pick the country and pick yoir problems!
Lepa
Boze dragi... zasto nije logicno da se ne moze sedeti na privatnoj klupi u tudjem dvoristu? I kako je moguce da se dete od 19 meseci odvodi ispred skole da bi se zabavilo sa drugom decom? A ko bi bio kriv ako bi neki malisan povredio tu malu devojcicu? Jel to u Srbiji normalno da se dete odvodi u skolskom krugu i za veliki odmor da bi se detesce zabavilo???
Miodrag Simic
Каква површна прича, без икаквог смисла и испричана из потупно тупог угла и једнострано! Невероватно је да се овако нешто преноси као нека вест и нешто релевантно!? И још ову жену представљате као типичног србина или балканца "са душом". Све сами спинови, невероватно, како смо деградирали сами себе. Зашто редакција не пренесе нешто, само примера ради, везано за директну демократију у Швајцарској, њиховој скромности, податке о животном добу Швајцараца и још много тога!?
Pera Pera
Smesni ste Vi sa "demikratijom" koju ponavljate kao papagaj i ne razumete pravo znacenje demokratije. Demokratija je NAJGORI moguci manipulativni sistem na koje se lepe .... Sto se tice teksta , opisuje hladnocu , bigotizam (netrpeljivost) i sebicnost...
Препоручујем 15
sam svoj
Da, pitanje adaptacije. Na zapadu ocekuju da se stranci prilagode njihovom nacinu zivljenja i tada ce biti prihvaceni. A mi sa ovih prostora smo cesto kruti, svoji, "ne damo se", ne damo da nam neko ugrozi "integritet". Najbolje je kad covek moze da bira, da ostane ovde svoj, ili da ode na zapad i bude kao njihov.
srdjan
gospodjo nemojte se uopste dvoumiti, dijete za ruku i nazad u bosnu, nije to mjesto za uzgajati djecu, bez pinka, bez dare buba mare, farme, vucica, dodika, otudjeni, a ovdje ljudi dobrocudni, hoce pomoci, kulturni, ljubazni, vracajte se

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља