Први сусрет са „шнајдерајем” имала је као девојчица јер је одрастала у кројачкој породици па је за Ирену Граховац било сасвим природно да диплому историчара уметности професионално не употребљава. Дизајнерка, која је дуже од две деценије присутна не само на домаћем модном тржишту, препознатљива је по бундама и аутентичним креацијама од коже и крзне. Бунде, мантили, прслуци монтони, сукње, панталоне из њених претходних колекција носе и даме у Турској, државама Европске уније, од прошле године и у Канади. У пословној биографији креативне Београђанке уписан је рад за компаније из иностранства и бренд под њеним именом.

Нови модели из колекције за јесен/зиму 2016/17, које је публика видела синоћ на 29. београдској недељи моде, инспирисани су духом седамдесетих година 20. века, прилагођени садашњем времену.

Израђени су у бојама од класичне црне, основне боје крзна – смеђе до беле, какав је природни колорит крзна монголске овце, које иначе карактерише дуга влас. Међу 35 комада који ће бити премијерно приказани биће и они у мастило плавој и модели од бојеног крзна лисице. Како каже дизајнерка, жеља јој је била да постигне ефекат пачворка и изворног колорита хипи покрета.

– Манекенке ће зато моделе носити у комбинацији са плишаним звонцарама и дугачким сукњама – каже за наш лист Ирена Граховац.

Како ради са природним материјалима само се наметнуло питање. Како гласи њен одговор заговорницима права животиња који се прилично гласно боре против употребе природних материјала и убијања животиња зарад моде?

– Дизајнери су последња адреса где би требало да се упућују такви ставови. Ми у ствари рециклирамо материјал одбачен из месне, генерално прехрамбене индустрије, зато смо медијски атрактивни па се протестује испред продавница гардеробе, а не, на пример, испред кланица – истиче дизајнерка, која за своју нулту годину рада у моди узима 1993.

Све време остала је верна комадима који никако не могу да понесу ознаку „за једну сезону” и чије ношење изискује и дуге квалитетне комаде на дами; од ципела, ташне... Наравно и довољно новца за куповину бунде. Обичај да се комад наслеђује са маме на ћерку је одавно прошао.

– Данас је читав живот толико убрзан да се та брзина одржава и на гардеробу. Нико више не купује нити могу да се праве тако скупи комади. У целом свету присути су исти брендови, ексклузивнији и они популистички који избацују колекције на 15 дана. Ја то називам „макдоналдс модом”. У шопинг моловима широм планете можете да купите идентичан комад. Трудим се да моји модели буду негде између класике и шика, носиви више сезона. А цене сам увек формирала свесна где живим и какво је наше тржиште као једне сиромашне земље. Ниже су од цена дизајнерских комада од крзна у иностранству иако се шију у турским фабрикама, где раде и најпознатији светски ексклузивни брендови. Мислим да кожа и крзно нису луксуз и да ако дама има стила, савршено може да их носи уз џинс, патике – сматра креаторка.

Док је на почетку каријере, признаје наша саговорница, била изузетно усхићен када угледа свој модел на жени на улици, временом је тај осећај слабио. Сада само посматра са којим комадима је жена комбиновала њен комад, додаје уз осмех. Каже и да су јој купци како девојке на прагу пунолетства тако и даме у најбољим годинама.

Од прошле године њени модели продају се и у Канади, а у преговорима је да преко једног трговачког ланца уђе на тржиште Сједињених Америчких Држава. У фази преговора је и продаја у Румунији и Пољској.

Нема више кожарских радника

Према признању Ирене Граховац, на непрестано отворен оглас за кожарског радника, већ годинама не може да упосли никога у Србији:

– Нажалост, више немамо не само добрих текстилаца већ ни кожарских радника. То је био и један од разлога зашто сам производњу преселила у Турску; они су међу најбољима у свету. Искрено се надам да ће дуално образовање бити уведено овде код нас. Да деца која изађу из кожарских школа науче да раде и буду добри мајстори свога посла.