Кад Саша Радуловић и Драган Шутановац не би толико отворено показивали своју снагу (или „снагу”) у односу на остале сродне опозиционе партије, можда би слога испољена у недељу у заједничкој акцији прикупљања потписа грађана за ванредне изборе на Врачару могла да се тумачи као нуклеус ширег окупљања опозиције пред председничке изборе на пролеће. Овако, ако лидери ДС и ДЈБ наговештавају да ће најпре они, као најјачи, покушати да се договоре о заједничком председничком кандидату опозиције, па ће онда разговарати са осталима, то би могло негативно да се одрази на спремност тих осталих (који су дошли у петак код Јанка Веселиновића ради разговора о условима избора) да стану иза њиховог договора.
Веселиновић је јуче најавио да ће се мале опозиционе странке и покрети удружити и имати врло јасан став о председничком кандидату. На ТВ Н1 лидер Покрета за преокрет је рекао да је сигуран да опозиција има озбиљну снагу и да може бити место окупљања свих оних који су незадовољни режимом Александра Вучића јер су већ доказали да нису поткупљиви и да неће да ћуте.
С обзиром на оно што се до сада могло видети и чути од опозиционих представника, аналитичари Цвијетин Миливојевић и Ђорђе Вуковић за „Политику” оцењују да им шансе за окупљање око заједничког кандидата нису велике. Јасно је да то свакако не би био кандидат целе опозиције, него евентуално једног њеног дела.
На скупу у просторијама Веселиновићевог ванпарламентарног Покрета у петак виделе су се неке линије раздвајања, иако је реч о теми за коју би требало да је заинтересована сва опозиција. Дошли су Санда Рашковић Ивић и Ђорђе Вукадиновић, али није био нико из Двери. Нису позвани ЛДП, ДСС, ЛСВ, ни, наравно, СРС, али јесте ДЈБ – који се није одазвао. Шутановац је, опет, послао свог представника само с мандатом да разговара, како је навео за јучерашњи „Блиц”, о фер изборима и контроли изборног процеса, а неће присуствовати састанцима на којима ће тема бити заједнички кандидат.
На основу утисака о првом састанку опозиције, Цвијетин Миливојевић, директор агенције „Прагма”, каже да je прича о заједничком кандидату исувише озбиљна да би се тек тако ад хок и спонтано направила. Било је, подсећа, знатно више озбиљних опозиционих странака 2000. када је формиран ДОС, па је било много проблема, а најјача опозициона странка у том тренутку, СПО, направила је погрешну процену и остала тада ван парламента.
Он указује да је, најпре, проблематично ко и на који начин дефинише некога као праву опозицију и као такозвану Вучићеву опозицију.
„По ком основу Шешељ није позван на тај скуп и ко је тај ко је утврдио да Шешељ није опозиција. Ми можемо о томе приватно да судимо, али неко ко се озбиљно бави јавном делатношћу која се зове политика, не може тако да суди”, каже Миливојевић и додаје да је други аспект ове приче питање ко заиста жели да сруши власт коју персонификује Вучић. Јер многи делови опозиције сматрају да су им у понечему, „чак и у по многоме”, Вучић и његова власт ближи него неке друге странке опозиције.
Указујући да се може говорити само о кандидату дела опозиције, Ђорђе Вуковић из Цесида напомиње да за тако нешто треба да постоји збир околности: да је највећи део опозиција уједињен, а да је власт таква да не нуди алтернативу. А од те ситуације „или-или” смо још далеко да би опозиција могла да избаци кандидата који би био потпуно независан и који би могао да направи неки резултат, закључује он.
„Једна је ствар истурити као кандидата неког професионалног лидера, који је већ препознатљив. Овде мора да се крене с неким ко није лидер да би га остали прихватили. А да би он постао препознатљив, да би се наметнуо у кампањи, потребно је времена. Не видим да су почели да раде на томе. Због тога сумњам у неки озбиљнији успех тог кандидата, барем на овим председничким изборима. Наравно, то није немогуће, али ја и даље мислим да је фаворит Томислав Николић или неки кандидат СНС-а”, каже Вуковић.
Миливојевић сматра да је проблематична и, како каже, накарадна теза да се може пошто-пото изгурати један заједнички кандидат опозиције.
„Циљ опозиције треба да буде нешто друго. Да један од њених представника уђе у други круг и да га онда – и то је неко правило које би могли договорити пре избора – све странке опозиције подрже”, указује Миливојевић.
Он је ипак направио фото-робота заједничког кандидата, али под условом, како напомиње, да они инсистирају на томе да тај мора да буде заједнички кандидат свих странака опозиције. Због преовлађујућег расположења грађана према ЕУ (већина жели у ЕУ, али ако не постоје специјални услови за Србију, као што је на пример, одрицање од 15 одсто територије), тај кандидат мора да буде и довољно проевропски оријентисан и довољно евроскептичан, да има „повучену ручну”.
„Затим, треба да има довољно и русофилских и кинескољубних односа, као што има и проевропских, односно проамеричких. И чини ми се да једино што ниједан кандидат, који жели озбиљно да трчи, не сме рећи јесте да Србија жели да уђе у НАТО, нити сме да се бори за то”, наглашава Миливојевић.
А пошто се са Вучићем у овом тренутку нико не може такмичити око тога ко је већи еврофил, или ко је већи русофил и слично („то би био узалудан посао, пошто он и његови медији одређују колико ће данас да пусти русофилства, а сутра еврофилства”), Миливојевић сматра да би опозиција и њен кандидат требало да играју на карту мањка демократије, непоштовања Устава и процедура, неуређености правосуђа, неиспуњених обећања, лошег животног стандарда...
