четвртак, 23.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:11

Ново читање споменичких порука Великог рата

Подједнако је важно како се нешто у прошлости десило али и како ми то данас интерпретирамо, слажу се српски и француски историчари
Аутор: Милица Димитријевићпетак, 11.11.2016. у 08:05
Француско војно гробље у Зајечару (Фото Д. Жарковић)

Позната је прича о „Божићном примирју”. О чудноватом сусрету немачких и шкотских војника 25. децембра 1914, негде у Белгији, негде на ничијој земљи, између супротстављених ровова. На онога који је први иступио, држећи окићену јелку, нико није пуцао. Нико није пуцао ни кад су почели да се поздрављају, ни кад су размењивали поклоне, ни кад су играли фудбал. Иако је, убрзо потом, рат настављен и ти исти људи били су принуђени да убијају једни друге. Они који су у Божићном примирју учествовали тај догађај су памтили до краја живота.

Сећања на Велики рат, међутим, чешће су у вези са онима који су остали негде на туђој земљи, на бројним војним гробљима у Европи, па и у Србији.

– Симболи сећања на те догађаје у контексту данашњег времена различити су – каже Станислав Сретеновић, виши научни сарадник Института за савремену историју и један од учесника округлог стола „Историја и сећање на Први светски рат: Француско-српска сећања”, који је недавно одржан у Зајечару.

Станислав Сретеновић: То што се и данас живо сећамо Првог светског рата говори о томе колико је то био катастрофалан догађај

Српски и француски историчари су се том приликом ујединили у оцени да постоје два угла гледања на прошлост. У сржи првог је жеља да се сазна како се нешто у прошлости десило, док се друго бави интерпретацијама догађаја након, у овом случају, сто година.

– То што се и данас живо сећамо тог рата говори о томе колико је то био катастрофалан догађај, и то не само за Србију већ и за Европу, посебно Француску, будући да су, сразмерно броју становника, наше две земље у Првом светском рату изгубиле највећи број цивила и војника. У Зајечару постоји француско војно гробље, поред оног великог у Београду, и оно је поштовано након рата. Са променом власти 1945. је тонуло у заборав да би и касније, крајем осамдесетих година, било обновљено – додаје Сретеновић.

Фредерик Десберг, са Војне академије Сен-Сир, подсетио је да је у доба пре и после Великог рата савезништво између Срба и Француза било битно, чак и емотивно доживљавано.

– Како се контекст међународних односа мењао тако се мењао и тај однос. Свако савезништво има двоструко лице. У његовој политичкој сржи је интерес, али је на људском нивоу реч о братству по оружју. Иако се може рећи да некадашњи ниво односа данас не постоји, чињеница јесте да сећање на потресни део историје никада не нестаје. То се могло видети и на примеру различитог гледања на догађаје у време кризе у бившој Југославији који су имали, на пример, француски председник Франсоа Митеран и немачки канцелар Хелмут Кол – каже Десберг.

Изабел Давион: За Чехе и Словаке, или за Србе и Хрвате, значење незнаног јунака није исто

За Катрин Орел, са Универзитета Сорбона, посебно је од значаја различито тумачење порука на споменицима и њихова употреба: „Интересантна је релација између тренутка њиховог настајања и данашњег времена, новог читања тих порука. Наш сусрет са грађанима у Зајечару показао нам је да данашње генерације, не само млађе већ и старије, немају готово никакав однос према тим догађајима, споменичка порука је изгубљена. Са друге стране, често се дешава да се један исти симбол по потреби инструментализује, што ради и власт и опозиција у различитим земљама и то не само када је Први светски рат у питању. Питате ме где је ту онда истина? Управо је задатак историчара да подсећају на чињенице из прошлости. ”

Изабел Давион, са Универзитета Сорбона, истакла је мотив „незнаног јунака” и његову компликовану позицију у друштвима која су и етнички мешовита.

– Тај је рат био велико заједничко искуство за све земље Европе. За Французе, рецимо, незнани јунак је један, он почива испод Тријумфалне капије на Шанзелизеу и то је неспорно. Али, за Чехе и Словаке, или за Србе и Хрвате, рецимо, то често није исто. У таквим случајевима националност преовладава јер су ти незнани јунаци често ратовали у различитим таборима. А мотив незнаног јунака је обједињујући и требало би да буде уједињујући – закључује француска историчарка.


Коментари3
05b0e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

karikatura komentar
...i opet potomci,idu u pečalbu pardon privremeni rad u inostranstvo,do kraja života!
rudi
Okupatori koji su osvajali zemlje ubijali njihov narod, pljackali njihvo tesko steceno imanje hoce da zatamne, preko srpskog naroda na isti nacin ali po njhovom ganocidni narod
Драган Станковић
Слажем се са госпођом Давион. Незнани јунак за Србе и Хрвате није исто. Незнани српски јунак погинуо је бранећи Београд а незнани хрватски "јунак" погинуо је бежећи са Цера преко Дрине, након што је по Мачви починио бројна "јунаштва" палећи, убијајући и силујући као верни подник Аустрогарске. После 1918 Срби су им све то опростили и још им приде и државу направили. Како су нам вратили видимо данас.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља