петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 19.03.2008. у 22:00 Слободан Антонић

СИМБОЛ ЗА НЕШТО ДРУГО

Пријатељица из САД ми пише: „Ових дана гледам `You Tube` и наиђем на нека саопштења наше владе. Како сам била уморна, скинула сам наочаре да мало одморим очи, и онако замагљено, видим – наши политичари изашли пред новинаре, али у Белој кући! Гледам, чудим се шта ови раде – још причају на српском? Ставим наочаре да боље видим, кад оно: није Бела кућа него наша влада, али изгледа исто. Тамно плава завеса са белим словима и цртежом зграде српске владе. Слова, боје, говорница, читава иконографија, потпуно америчке! Знате, у свету симбола, то нису неважне ствари”.

Ово јесте свет симбола. И такав избор знамења српске владе није случајан. Тај знак је постављен у доба Ђинђића. Сам Ђинђић дуго није сматран љубимцем администрације САД. Владан Батић у књизи „Две Србије” тврди да је, пре 5. октобра, миљеник „неких Американаца из тима задуженог за Србију” био Слободан Вуксановић. После Вуксановићевог пораза у ДС-у, вели Батић, „америчка администрација (...) је тражила неког другог. Једно време њихов фаворит је био Вук Обрадовић” (стр. 20). Ипак, када је Ђинђић, јануара 2001, постао премијер, иако је сматрано да је ближи Немачкој, као знак за српску владу није узео онај из Бона. Узео је онај из Вашингтона.

Тај знак задржан је и у доба обе Коштуничине владе. Ни то није било случајно. Био је то показатељ високе привлачне снаге коју САД имају за српску елиту. Истина, Коштуница је променио нагласак у политици кабинета, усмеривши се на Косово. Али уосталом, он је углавном задржао континуитет са Ђинђићем. Задржавање знака за владу био је симболички показатељ тог континуитета.

Треба имати у виду још и ово. Коштуница је, међу српским политичарима, био „темељнији Американац” од било кога другог. Остали су били американофили више због америчке моћи, новца, па и културе. Коштуница је, међутим, био добар познавалац темељних вредности америчке политичке филозофије. Он је, током осамдесетих, превео „Федералистичке списе” очева-оснивача САД Хамилтона, Медисона и Џеја. Написао је надахнути поговор за књигу „О револуцији”, Хане Арент, која хвали Америчку револуцију и републикански дух Америке. Објавио је и студију о Токвиловом делу „Демократија у Америци”, знаменитом по афирмацији америчког друштва и демократије.

Таква усмереност на америчку друштвену мисао могла се, тих година, приметити и код других опозиционих интелектуалаца – од Косте Чавошког, преко Светозара Стојановића, до Михаила Марковића. Сви су они често боравили у САД или писали о Америци. Да је неко тада требало да предвиди страначку будућност посткомунистичке Србије, вероватно би је видео као надметање две американофилске странке – леве, коју би предводили, рецимо, Марковић и Стојановић, и десне, на чијем челу би, на пример, били Коштуница и Чавошки.

То американофилство било је поприлично дубоко и са пуним уверењем у вредност америчког идеала слободе. Оно се, истина, почело озбиљније крунити већ током деведесетих. Али, након 5. октобра, изгледало је да су сви неспоразуми разрешени. Зато је и постављање онаквог знака било доживљено као савезништво у заступању темељних вредности.

Са 17. фебруаром, међутим, све се променило. Већина политичке класе и већина интелигенције у Србији данас лоше мисли о САД. Сматра се као доказ нејаке интелигенције (или пак јаке аморалности) ако се хвали било који аспект америчке политике. Чак и класичне америчке вредности, од слободе до владавине права, виде се као издане управо од стране америчке елите. Они овдашњи усамљени гласови који Србима саветују да одустану од ма каквог противљења САД, као разлоге наводе искључиво „реализам” и „прагматизам” – што ће рећи снагу силе – а не било какву моралну или политичку супериорност америчког становишта.

И тако, после свих збивања из 1995, 1999. и 2008, САД немају много искрених пријатеља у Србији. Истина, постоје гласноговорници, постоје следбеници. Али, нема пријатеља, нема оних који верују да нас спајају исте вредности. Некада су пријатељи САД у Србији делили америчке идеале слободе и демократије. Данас „пријатељи” САД у Србији углавном деле амерички новац. Има неке симболике у томе. Одушевљени преводилац „Федералистичких списа” и коментатор „Демократије у Америци” данас је за америчку администрацију само „тврдокорни српски националиста”. Напротив, политичар који је у овдашњи речник вратио израз „гвоздена метла” данас је за Вашингтон „млади и динамични, прозападни политичар”. Опет, има неке симболике у томе.

Та симболика се види и по дискусији око знака владе. Он више није симбол заједничких стремљења. За многе у Србији он је сада знак за нешто друго. За једне, симбол погрешних нада, за друге, чак, симбол окупације. Нешто ће морати да се промени: америчка политика на Балкану или тај знак. Прво се безнадежно споро мења. Зато не би требало да нас зачуди: након 11. маја, прва конференција за новинаре нове владе можда буде одржана испод потпуно новог знака.

Политички аналитичар

Коментари50
64a4d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

student
Vrlo zanimljiv tekst. Nisam znala da je Vojislav Kostunica preveo "The Federalist Papers", ali tacno jesam osecala da on zapravo ima americku konzervativnu crtu (secam se kad se karikirao kao nepotreban njegov "legalizam" - inace osnov americke drzave. Njegov problem je pre sto veruje u medjunarodno pravo u koje americki konzervativci ne veruju, i to s razlogom.). Steta sto je upao u ovakav defetizam i beznadje. Kakva god da je trenutna americka spoljna politika, kreiranje Amerike, politicke diskusije koje su se tim povodom vodile i uzbudljiva americka istorija koja je usledila je nesto od cega svi (ukljucujuci Srbe i Amerikance) mogu jako puno da nauce.
Dragan,BGD
Izvinjavam se,mnogo se izvinjavam Antonicu,sto odmah nisam shvatio poruku,nego tek pre neki dan.A poruka je,jel' da Slobodane,sa su SAD morale da slusaju Kostunicu i pitaju ga - Sta im valja ciniti.Dok je on lepo pisao i mislio o njima,bili su u svetu omiljeni.Ali kako su mu se zamerili, sve im je krenulo naopako.Mislim da nije kasno.Evo sad ce u Srbiji Voja ostati bez posla kao tehnoloski visak zbog modernizovanja drustva,pa neka ga Barak,Hilari i onaj Meklejn pozovu da ih spase,kao sto je spasavao nas.
Draganu BGD
Taj zapad nas je pomagao toliko(za vreme DR.SVJ.RATA)da su nas na kraju i bombardovali na kraju DR.SVJ.RATA.Zapad ama bas nista pozitivno nikada nije uradio nista za Srbiju ...
Joki
Sjajan clanak koji bi trebao da kruzi svetom na engleskom jeziku.
penzioner
Dragane,BGD! Uklucujuci i vas, registrujem kao zivi savremenik po treci put u poslednjih gotovo 70 godina vec trecu, ovu sadasnju, generaciju speciusa "Ephemera vulgata", dvonozaca kratkog trajanja koje svako drustvo u odredjenim kriticnim vremenima izrodi. Prvi put sam kao decak vidio gnev na licu svog oca Lazara 1940 godine kada drzao u rukama primerak beogradske Politike sa fotografijom na 1. str. desno gore jednog nacistickog bombardera "Stuke" iznad Engleske i bombama ispod njega koje mi licile na ribe sa perajama u kosom spustanju u dubine. A i popratni tekst u slavljenickom tonu ispod nacisticke Stuke ostao mi u zivom secanju. Ta fotografija Stuke i tekst ispod nje bila je "slika i prilika" ondasnjeih beogradskih preteca danasnjih srpskih evropejaca i kasnijih kolabolatera. Da li kasnije isti i preziveli medju njima ili "samo" bliski karakterni speciusi nekih novih periodicnih dvonozaca kratkog veka godinama kolabolilari sa komunistickim rezimom, i nije bitno. Jer masa pripadnika tog "jednodnevnog" speciusa za kratkotrajnu upotrebu, presaltalo se i okrenulo sledecem novom svetskom poretku, ovom americkom. ILi nacistickom. Razlike nema. I sada pljuju po onom kojem su ranije sluzili ili bi mu po svojim karakternim osobinama sluzili da su u njemu i sa njim rasli. Nikada oni nisu saosecali sa narodom i za sve nevolje koje i njih snasle, klevetali svoj narod i njemu krivicu pripisivali za zla koja i oni morali sa tim narodom da dele. A spas trazili u oslanjanju na njegove neprijatelje. Neprijatelji nacije kojoj oni silom prilika pripadaju, postajali su automatski njihovi prijatelji ciju ideologiju su nekriticno prihvacali.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља