среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Спасилац трезора, државног сефа и Мирослављевог јеванђеља

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићнедеља, 13.11.2016. у 08:30
Аврам С. Левић

Аврам С. Леви(ћ) родио се у Београду 14. октобра 1869. у сиромашној сефардској породици. Оца Сабитаја, ситног трговца, није ни запамтио. Аврам завршава 1887. трговачку средњу школу и запошљава се са препоруком 1893. као писар у Министарству финансија. Као марљив и паметан момак који је знао француски и немачки, био је примећен те је брзо напредовао. Постаје десна рука министрима Лази Пачуу и Стојану Протићу. Указом, 1911. бива постављен за начелника Државног главног рачуноводства.

Пред бомбардовања Београда 1914, Левић ноћу, 22. јула, у тајности уз помоћ неколицине његових људи са посла и 30 робијаша, измешта државну благајну Министарства финансија, стављену у око 250 мањих сандука и врећа злата, сребра и акција, у вредности од 50.000.000 дин., до перона у Раковици. Одатле је овај новац возом пренет у Ниш. У исто то време, Народна банка је свој трезор пренела возом у Крушевац.

После Пачуове смрти 1915. народ је већ био доста осиромашио и стално су питали и молили Левића да ли ће ускоро бити икакве исплате. Он, сагледавши целу ствар, потпуно на своју руку све плате и пензије исплатио је свима последње тромесечје у сребру. Овај племенити, али незаконити гест, који се свима допао, морао је бити доцније одобрен и актом у Народној скупштини на Крфу.

Када је било јасно да ће крајем 1915. Крушевац и Ниш ускоро пасти, јер су се противничке јединице све више гомилале на граници, Левић, захваљујући Мати Јовановићу, члану Управе Народне банке, дознаје да је трезор знатно нарастао од почетка рата и да би било неизводљиво композицију од 16 вагона у потпуности обезбедити све до одредишта. Пашић му није могао помоћи јер је био заузет целим стањем, а није ни знао колико је трезор нарастао. Због тога, Левић још једном ради на своју руку: ургира код војног министра, подносећи захтев са Пашићевом измишљеном одлуком. Варка је упалила и воз одлази до Солуна, само неколико часова пре но што су Бугари пресекли пут и шине.

Како је од тог часа Србији била пресечена грчка одступница, влада, дипломатски кор и сва министарства морала су кренути другом маршрутом, преко Црне Горе и Албаније. Левић за пут узима нов Пачуов фијакер. С њиме је ишла и цела породица (супруга Паула и четворо мале деце). Све докле се могло кретати каквим-таквим путем, Левић је тражио од кочијаша да један точак демонтира тамо где буду коначили, јер таква кола никоме неће бити потребна. Скинути точак се током ноћи чувао испод Левићеве постеље. Оваква варка била је неопходна јер је српска војска приликом повлачења често одузимала кола. Левић је имао решење и за дан: када би им војска затражила фијакер, он би показао документ главне Врховне команде са потписима и печатима о власнику тог фијакера, који је у посебној мисији, тако да су могли да наставе пут.

Док су боравили у Рашкој, у Левићеву одају дођоше министри Љ. Давидовић и В. Маринковић, који су му предали Мирослављево јеванђеље. Оно је све од Мајског преврата 1903. било затурено, а које је тих дана, 5. октобра, проф. Добра Ружић открио. Левића су молили да га чува „као очи у глави” све док не дођу до савезника. Он је највреднију српску књигу стално држао у запечаћеној кутији крај себе. Када не би био ту са повереним му конвојем, јер се морао често чути са владом куда даље и како, ову светињу чували су В. Стевчић, момак из Рачуноводства и В. Станковић, комита који им је био дат ради обезбеђења.

Од Косовске Митровице више није било колског друма, па су се морали ослонити на албанске рабаџије. Када су хтели да крену до Пећи, Левић установи да недостаје једна запрега која је била пуна сандука сребрњака. Он одмах пошаље капетана да нађе лопова. Официр се врати по јакој мећави, са читавим колима и побеглим рабаџијом, који је током целог пута добио војника да га надгледа.

После Пећи пут је водио до Подгорице. Левић није могао наћи око 130 коња за пренос сандука и џакова. У сусрет му није изашао ни начелник Пећког округа. Када га је свака нада напустила, сети се. Код истог начелника саопшти да су му управо јавили да српска влада жели да исплати црногорској влади 10.000.000 динара ради разних хитних исплата. За тили час Левић је добио равно 150 коња!

Стигавши у Подгорицу, власти су одмах затражиле обећану своту. Левић им рече да је све то у реду, али да се о томе може причати тек у Скадру, када се још неке ситнице заврше. Влада краља Николе I Левићу изађе у сусрет давши му два аута, кола, баржу и тајну полицију. Иста она двојица официра су и у Скадру наставили да Левића опседају. Он се позове на закон, да се толика свота не може издати само са његовим потписом, већ су ту неопходни и потписи тројице чланова главне контроле – чим они дођу, исплата ће бити одмах урађена. Та тројица никад нису дошла...

Дошавши 1. јануара 1916. у Сан Ђовани ди Медуу, Левић се обратио адмиралу Трубриџу, да ли може државни трезор да пренесе у пристигли британски брод. Међутим, по наредби прво је отишла влада. Левић успева да пренесе трезор са дока у стан проф. Светозара Томића, који је тада био члан владе за избеглице. Остављени народ и посланици били су огорчени и захтевали су од Левића да им преда трезор, о чему он уопште није хтео ни да разговара. Следећега дана, Левићу приђе црнорукац, пук. Миловановић Пилац са истим захтевом и ако то не учини биће уклоњен „као у Француској револуцији”. Било му је јасно да се спрема завера и да ће убрзо, ако не предузме ништа, остати без повереног му трезора. Због тога је опет отишао до Трубриџа и саопштио му да је из поузданих извора дознао да ће Албанци, преобучени у српске униформе покушати да однесу трезор. У првом тренутку Енглез није могао да поверује у тако нешто, али је на крају попустио и Левићеви људи пренесоше сандуке и џакове у Трубриџов стан, а адмирал постави маринце да чувају кућу.

И поред тога што је било учињено, Левић шаље депешу Пашићу, који је био у Бриндизију, да је трезор у опасности. Сутрадан, 12. јануара, упловише два цивилна италијанска брода ради неопходне помоћи. Италијански поморски капетан је имао изричиту наредбу да превезе једино трезор и посланике са породицама. Левић и још двојица посланика, капетана ипак на крају убедише те прими и избегли народ (300–400 душа). На почетку те ноћне пловидбе зачули су се хидроплани „лонер”, који су срећом бацили бомбе у море далеко од бродова.

Крочивши на тло савезничке Италије, захваљујући промисли и памети Аврама Левића, државни трезор није штетио ни једну једину пару...


Коментари14
aa1e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Čuvena postena porodica Levi
Da li je to bio otac republičkog javnog tuzioca SFRJ pravnika Aleksandra Levija koji je bio najkorektniji tuzilac poznat u istoriji Titovog komunizma kome mnogi duguju zivote i Bate-Josifa Levija nekadasnjeg direktora SOKOJ-a iz Mišarske ulice čoveka divnog glasa koji je pevao i u predstavama JDPozorišta?
Један из плејаде великана
Аврам Леви(ћ) је умро 1941. у Београду. Један је из плејаде предратних државника Србије који су умрли као сиромашни иако су годинама били на највишим положајима у земљи и одано и пожртвовано јој служили читавог живота.
Radmila Mišić
Da li je preživeo Drugi svetski rat?
Dusan R
Ovo je bre za film!
Vida
Vrlo lepa i malo poznata prica, hvala autoru. U nasoj porodici se pamti da je Vlada Kraljevine Srbije, u povlacenju pred nadirucom ausrougarskom vojskom 1916 godine, isplatila svoje sluzbenike zlatom. Nas deda Jovan Maksimovic (knjizevnik i profesor III muske gimnazije), dobio je 13 zlatnika.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља