Не памтим да нас је Министарство здравља о неком небезбедном производу обавештавало само штурим саопштењем на свом званичном сајту. То је једна од дужности министарства. Објавити вест о небезбедној храни за најмлађе као узгредну (и без најмање три узвичника) у најмању руку је непримерено и неодговорно. Крајње је необична и хронологија догађаја везана за аферу „Јувитана”, која је одјекнула широм региона и најозбиљније прети да уруши репутацију „Свислајона”, у власништву Родољуба Драшковића, а помало и Србије – са њим у пакету.

Информација о производима у којима су пронађени остаци пестицида објављена је 8. новембра на сајту Министарства здравља. Штури извештај из којег се могло извући тек десетак реченица медији су успели да „открију” и објаве тек четири дана касније. Нико од надлежних се није огласио, а по важности информације могао је лично министар да нам је саопшти. Сазнали смо у међувремену да је Београдски завод за јавно здравље располагао резултатима анализа још 28. октобра.

На сто инспектора извештај је стигао 3. новембра, а тек пет дана касније ова информација коначно је завршила у „топ” вестима. Шта се чекало? Због чега истог дана није алармирана јавност и извршен „медијски” притисак на трговце да са рафова повуку ризичне сокове и кашице, што је ваљда и поента оваквих акција државе. Ко је произвођачу испоручио затровано воће, каква је казнена политика и да ли су контролисани и други произвођачи?

Опет смо пали на истом испиту правовременог информисана јавности и пре свега купаца који су данима били изложени ризику да купе ове производе. На многа питања и даље чекамо одговор, али најважније је оно које „Свислајон” упорно покушава да избегне – како је могуће да фабрика таквог ранга није приликом контроле сировине пронашла недозвољену концентрацију пестицида који воћари користе како би сачували плодове од труљења!? И то не само једном, већ у производњи 15 врста кашица и сокова од различитог воћа – јабука, шљива, кајсија, бруснице, крушке, банане...

Од када је, према европским стандардима, Законом о безбедности хране сва одговорност пребачена на произвођаче инспекције су практично изопштене из послова контроле хране. Буџети за службене контроле су минимални. Домаће компаније, у међувремену, нису схватиле да је у кризним ситуацијама, попут ове, опозив (као средство прихватања грешке и повлачења робе на захтев произвођача) ефикаснији чин од ћутања.

Овако, чак и да затворе фабрику у Инђији, како најављују, и погоне преселе хиљадама километара далеко од Србије (што је многима зазвучало као претња) у неку обећану земљу где је „могуће пронаћи безбедну сировину са производњу дечје хране” „Свислајон” ће тешко повратити нарушено поверење купаца. А конкуренција сигурно неће губити време.