(2)

Да би се, пре свега, српској званичној политици, указало на недопустиво игнорисање научних чињеница на којима се темељио став српске филологије о тзв. босанском језику, Одбор за стандардизацију је 2015. године написао и свим државним институцијама проследио нову Одлуку о бо„шњачком“ као мањинском језику у Србији и већинском у БиХ. У тој одлуци образложено је да ? ако се назив језика Бошњака схвати као израз „симболичке“ а не комуникативне функције ? треба подсетити све поборнике „босанског“ језика, па и оне у званичној српској политици, да ниједан народ не мора прихватити назив за језик који је у обичају код другог народа. Као што не могу Словенци захтевати да Срби њихов језик зову „словенски“ а не „словеначки“, тако ни Бошњаци не могу захтевати да језик Бошњака Срби морају звати „босански“, пошто је према творбеним правилима српскога језика, у српском језику и народу, оправдано једино тај језик звати бошњачки језик. И још посебно што је тај назив директно противан српским националним и филолошким интересима.

А какве све погубне практичне последице носи назив „босански језик“, српска је званична политика јасно увидела када је пролетос Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, заобилазећи званични Београд, без знања српских власти, дошао у посету Новом Пазару.

При томе је Бакир Изетбеговић, изједначавајући Републику Српску и „Санџак“, у Новом Пазару изјавио: „Остварили смо право на име, не зовемо се више по вери него по земљи. Одбранили смо право на егзистенцију, на равноправност, повратили своје име, језик, вратили државност Босни и Херцеговини.“ И управо то „право на име по земљи“, и посебно што су „одбранили језик“ такође са именом „по земљи“, и јесте разлог што се Бакир Изетбеговић у Новом Пазару понашао као да није у Србији него у Босни, као да Нови Пазар није део Србије, него део Босне. Зато не треба да чуди оцена Ивице Дачића, шефа дипломатије Србије, да је „овако поређење“ Републике Српске „са Новим Пазаром позив на промену уставног уређења Србије и грубо мешање у наше унутрашње послове“.

Српским политичарима промакло је, или то нису сматрали значајним, да је Сулејман Угљанин, као домаћин, Изетбеговићу даровао две књиге: Санџачки рјечник босанског језика и монографију о Бошњацима у Санџаку. И управо те књиге, нарочито прва, белодано и разоткривају „подлогу“ Изетбеговићевог понашања у Новом Пазару. Наиме, Бошњаци су не само у Босни него и у Новом Пазару и Рашкој области (коју, нажалост, готово сви српски политичари и новинари зову „Санџак“) – језик именовали „босанским“. Општепознато је да је у време аустроугарске окупације гувернер Бењамин Калај прогласио у БиХ „босански језик“ преко кога је покушао да створи нацију „Босанаца“, у којим је желео укинути и Србе и српски језик. А ако „босански језик“, уникатно, има назив по земљи и значи искључиво „језик Босне“, онда је сасвим логично да територија на којој је „босански језик“ мора бити „Босна“. Не може „земаљски језик“ бити мимо земље чије име носи, иначе би био национални, па би се звао „бошњачки“ а не „босански“. Уосталом, извесна Алиса Махмутовић из Института за босански језик и написала је да су  „санџачки“ Бошњаци про„звали свој матерњи језик босанским управо по узору на Србе у Босни и Херцеговини. И зашто једном, у перспективи, не би могли добити „ентитет – републику“? А Изетбеговић се у Новом Пазару баш тако и понашао као да „Санџак“ има статус „ентитет-републике“, јер га је и упоредио са Републиком Српском. Водио се једноставном логиком, ако је Србија Бошњацима у „Санџаку“ признала „босански језик“? имплицитно је признала, будући да је то искључиво „језик Босне“ – да је Санџак „део Босне“. Јер – зар може постојати „земаљски језик“ мимо земље чије име носи!?

После те Изетбеговићеве практичне демонстрације примене значења „босанског језика“, логично је било очекивати да ће се српска званична политика усагласити са српском филологијом – и да ће напокон прихватити чињеницу да добре језичке политике, посебно добре националне језичке политике, не може бити без хармоничне сарадње политике и филологије. Логично је да званична српска језичка политика не буде против јединствених ставова српске филологије. Логично је да то буде политика која важи за цели српски језички простор, да буде политика која ће уважавати као подједнако значајне и језичке интересе Србије и Републике Српске. Не би се смело догађати то чему смо сведоци: да је, судећи према (не)деловању, српској званичној политици у односу на „босански“ или „бошњачки“ језик прихватљивије становиште Бошњачког националног вијећа и Интернационалног универзитета у Новом Пазару муфтије Муамера Зукорлића, него становиште свих српских филолошких институција представљено одлукама Одбора за стандардизацију српског језика? А управо наставак таквог поступања српске званичне политике, и њена још већа подршка бошњачким језичким интересима, тражи се у „IV санџачкој декларацији Свеопћег исламског сабора“, где се у 10. тачки наводи: Одбацујући све учесталије насртаје на босански језик, посебно од стране Српске академије наука и уметности и Матице српске, увјерени да је такав однос деструктиван за државу и друштво, позивамо надлежне државне органе да у школама, медијима и јавним установама омогуће Уставом загарантовано право на употребу језика и припадницима бошњачког народа.“ И заиста, надлежни државни органи, ако ће се руководити научним критеријумима и неподељеним ставовима српских филолога и свих српских филолошких институција, не смеју ништити уставно право српскога народа да језик бошњачког народа именује према правилима творбене структуре српскога језика, омогућавајући тако Бошњацима да коришћењем „бошњачког језика“ у потпуности остварују „Уставом загарантовано право на употребу језика“. То би био мали показатељ да постоји српска језичка политика и да је она сагласна са српском филологијом, у интересу Срба и српских националних интереса, на само у филологији. 

Филолошки факултет у Београду/ФИЛУМ у Крагујевцу