уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:58
Погледи

Стојане, куме постистините ере

Српски Американац Стив Тешић је по наводима Оксфорда први смислио кованицу која је после „брегзита” и америчких избора проглашена за међународну реч године
Аутор: Зорана Шуваковићсубота, 19.11.2016. у 22:00

Две милијарде речи поседује у свом корпусу најеминентнија  лингвистичка машинерија енглеског језика на свету, коју зову Оксфордски речници. Али за ово што се данас дешава на планети Англосаксонаца, после „брегзита” и америчких избора морали су у помоћ да позову једног Србина.

Интернационална реч године није лаж, већ „постистина” (Post-truth). У кратком обавештењу од неколико значајних реченица, гуруи из Оксфорда објашњавају зашто баш ова реч, боље него иједна друга из бескрајног океана језика, најбоље пристаје јадном стању у коме се људска раса нашла захваљујући демократски изабраним политичарима.

Живимо у ери постистинитости која „означава да објективне чињенице мање утичу на обликовање јавног мњења, од емоција и личних уверења па истина постаје ирелевантна”. Ово није потпуно нова реч, и научници из оксфордског речника коректно истичу да ју је први пут употребио „амерички Србин” Стив Тешић још 1992. у тексту објављеном у америчком левичарском недељнику „Нејшен”.

Оксфорд овом приликом није даље разрађивао којим поводом је Србин употребио реч постистинитост. Напомиње се да се обично бира нека реч која је ушла у оптицај у последњих десет година. Србин је на еру „постистинитости” у политици указао још пре више од четврт века и зато га помињу чак и најеминентнији лингвисти, повезујући га са данашњим драматичним политичким околностима.

Тешићев есеј из „Нејшена” бави се лажима у америчкој политици, а полази од познатог „Иран контра “ скандала (1986) када је откривено како је администрација Роналда Регана тајно продавала оружје Ирану који је у то време ратовао са Ираком. Тако скупљена финансијска средства Вашингтон је користио како би, заобилазећи тадашње законе, подржао антикомунистичке контраше у Никарагви који су ратовали против сандинистичког режима у Никарагви.

И када је истина разоткривена, није довела до опозива америчког председника, а првобитне пресуде за ометање правде његовим помоћницима су оборене на вишим судовима. Нови поступци се нису покретали.

Данас је на власти у Никарагви Данијел Ортега (а потпредседница је његова супруга), исти онај против кога је Вашингтон наоружавао контраше. У делу Ирака је на власти Исламска држава, пошто је у процвату постистинитог доба Џорџ Буш не обазирући се на истину, напао Ирак и свргнуо Садама Хусеина чије смо вешање касније гледали на свим телевизијским екранима.

А где смо ту ми? Да је било памети и воље, Београд би се на време обратио Стојану Тешићу (или неком њему сличном имигранту), који је рођен у Титовом Ужицу (1942), са четрнаест година са породицом отишао у обећану земљу, тамо завршио све добре школе, руски језик и књижевност, постао драмски писац, освојио Оскара за сценарио 1980. и напрасно умро од срчаног удара 1996. године.

Они који су га познавали кажу да је овај српскоамерички интелектуалац последњих година веома патио због драматичних догађаја у његовој родној земљи. А да је добро познавао и тачно дијагностиковао америчку политику то доказује и податак да је његова реч изабрана за ону која оличава садашње стање ствари.

Сваки паметан политичар би учинио све да од овакве личности каква је био Стив Тешић затражи интелектуалну помоћ, поготово што се Србија у времену када је он био у свом замаху налазила на својој највећој низбрдици и од тог стропоштавања није се ни до данас опоравила.

 И власт и опозиција су касних осамдесетих и деведесетих година од наше дијаспоре тражиле, по сведочењу Мајкла Ђорђевића (недавно је у издању Клија објављена књига овог америчког Србина „Деценија илузија: Америка, Србија и српска дијаспора 1990-2000”), само – новац. „Ми имамо памет, ви нам дајте паре”, била је реченица која је Мајкла Ђорђевића запрепашћивала када се сусретао са нашим политичарима на власти и у опозицији. Показало се како смо прошли, тако убеђени у своју памет и свезнање.

А Стив Тешић? Е па Министарство за дијаспору Владе Републике Србије је 2005, девет година после његове смрти, установило награду „Стојан Стив Тешић” која се додељује једном годишње и којом се награђују писци српског порекла који пишу на другим језицима. Поводом двадесетогодишњице његове смрти, у част „чувеном Американцу и оскаровцу из Ужица”, у том граду је летос приређена изложба. Још увек су живи његови другари из улице који се сећају „Толета главоње”. И то је отприлике све...

У Америци су Тешића и његове родитеље прогањали као комунистичке шпијуне у ери макартизма. А када се први пут вратио у Ужице, петнаест година пре него што је 1980. године добио Оскара за сценарио филма „Четири мангупа”, комшије су се жалиле да је у њихов град дошао „амерички шпијун”.

„Знате, човек нема десет детињстава, него само једно. И оно је увек у вама. Али приликом мојих посета кући, ништа од онога што сам запамтио није више постојало. Ужице којег се ја сећам не постоји, али је за мене стварније од овог данашњег. Тада су људи имали времена да лепо седну, да живе живот. Све је било лакше.” Тако је причао Тешић 1996. када је последњи пут видео родни град. Убрзо после тога је умро.

Разумљиво је што је поводом проглашења „постистинитости” за међународну реч године много више речи било посвећено онима који су својим „неистинама” допринели оваквом стању, него Стиву Тешићу. То су они „брегзиташи” који су тврдили да ће Британијом потећи мед и млеко чим одлучи да изађе из Европске уније. Ту су неки прваци британске политике као што су Најџел Фараж који је „мртав хладан” одмах после референдума рекао да све оно што је обећавано у време кампање није тачно.

Ту је и Дејвид Камерон, оксфордски ђак који се наводно залагао за останак земље у ЕУ, али је годину дана пре тога избеглице из ратних зона упоредио са инсектима који у „ројевима” надиру у његову земљу. Ту су наравно Хилари Клинтон и Доналд Трамп, шампиони постистините ере. Она је лагала од самог почетка кампање. Када је представљала своју књигу рекла је да је са мужем из Беле куће 2000. године изашла без пребијене паре.

Испоставило се да је управо тада њена породица уложила око милион долара за куповину још једне куће. Медији америчке престонице месецима су премеравали број Пинокија које су зарадили Клинтонова и Трамп говорећи неистине у току своје кампање. На крају су установили да је Трамп већи Пинокио од ње, али да је и њен нос подужи.

А где смо ту ми? Е па, ми смо сретно поздравили новог председника САД. „Трампе, Србине”, вијорила се данима ова крилатица на Теразијама на палати Албаније. Какво је то оличење постистините ере. А да смо само мало од истинољубивости задржали, могли смо слободно и поносно да изградимо споменик Стојану Тешићу, Србину из Америке, који је све ово предвидео.

Где си, Стојане, Србине, да нам мало гласније кажеш шта нас све очекује у ери када је истина постала ирелевантна. Ваљда бисмо те сада и ми чули. 


Коментари15
8511f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goran beokovic
za nas koji zivimo i radimo u Americi od tih jezivih devedesetih mnogo znaci ovakav jedan tekst. Namucili smo se pokusavajuci da Americkim medijima ukazemo da grese, ali smo nailazili na zid. Sada vidimo da je istina postala nebitna. To smo i tada znali ali sada se to priznaje javno, preko lingvistike.
zlata stefanovic
neobican I jako dobar tekst. jedini takve vrste koji sam zapazila a redovno citam druge dnevne novine iz Amerike i Evrope. Nisam primetila da se iko osvrnuo na oksfordski izbor i da je ovu rec prokomentarisao. Bravo za Politiku
olga preradovic
Sta ocekivati od nove administracije kada je nas covek jos 1992. predvideo odnosno uvideo da je nastupilo vreme nestale istine ili istine koja nije relevantna. Znaci uopste nije vazno sta su cinjenice. Vazno je kako se osecas. Ako osecas da su stranci nepozeljni I da su opasni po bezbednost zemlje neces ih primate. Bojim se da ce nas I novi predsednik jako razocarati I da nam nece pomoci ni njegova dadilja ni zena ni vozac, sve sami Srbi ili skoro pa Srbi
aleksa pavlovic
Stvar je u tome da srpski politicari nisu nasli za shodno da o odnosima sa SAD raygovaraju sa dijasporom u SAD od kojih su neki vrhunski intelektualci. Od Stojana Tesica mogli su da nauce mnogo toga o americkoj politici I da se postave na sasvim drugi nacin. Odlican tekst, ali zakasneli
Uloga moga oca u svetskoj revoluciji
Prvo "Srbin" sa amerikanskim imenom se u Americi uvek predstavlja kao Amerikanac Srpskog porekla. Drugo mnogo je vaznije od kvazi reci "post-istina" za ceo svet je je novi post-liberalni svetski poredak koji je ocigledno sa bregzitom i trampovom pobedom u nastajanju jer reci se ne mazu na krisku hleba a novi svetki poredak ce i te kako odlucivati ne samo mazanu krisku hleba vec mnogo vise a u nasem slucaju npr Kosovo. Inace ova nova rec u Engleskom je ujdurma liberala kojima u post-liberalnom svetu nece nista drugo preostati nego da izmisljaju suplje reci da opravdaju svoje debakle u Britaniji i Americi (za sada) Francuzi su sledeci a moze da bude i opa Andjo u Nemackoj)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља